Varšava

Nedeljni parlamentarni izbori u Poljskoj označili su definitivan kraj legende Solidarnosti, mada je za neke to bio samo poraz desničarskih snaga, koje su se okupljale oko ovog simbola. Stupivši na vlast 1997. godine, zahvaljujući "širokom ujedinjenju", koalicija pod nazivom Izborna akcija Solidarnost iskopala je sama sebi grob i podlegla ubrzanom procesu raspadanja zbog unutrašnjih (uglavnom personalnih) borbi i nekorektnih međusobnih napada u ime partikularnih interesa pojedinih partija.

Ubedljiva izborna pobeda koalicije Saveza demokratske levice (SLD) i Unije rada nije nikoga iznenadila. To se predviđalo mesecima pre izbora, pa je u nekim anketama levicu podržavalo čak više od polovine birača.

Pri tom se nije radilo o ideološkim opredeljenjima. Ovi izbori su još jednom potvrdili da Poljaci ne glasaju "za", nego "protiv" – u sadašnjoj situaciji protiv vlastodržaca koji su se pokazali nesposobnim da ostvare velike reforme, a o sebi stvorili sliku korumpiranih i nekompetentnih političara.

DRUŠTVENA DEMOBILIZACIJA: Izbore je bojkotovalo više od polovine odraslih Poljaka, što svedoči ne samo o nepoverenju prema političkim elitama nego i o frustriranosti izazvanoj ekonomskom i socijalnom situacijom u zemlji. Neki komentatori tome dodaju i nestabilnu političku situaciju u svetu kao dodatni činilac društvene demobilizacije.

U istoriji parlamentarizma nije zabeležen slučaj da vladajuće partije nisu u stanju da na sledećim izborima ne dobiju nijednog svog poslanika. A to se u Poljskoj dogodilo Izbornoj akciji Solidarnost i Uniji sloboda, zbog čega su iz javnog života eliminisani mnogi političari (Tadeuš Mazovjecki, Bronjislav Geremek i drugi) poznati u svetu kao tvorci novog demokratskog poretka u ovoj zemlji, a uz to zaslužni za njen ulazak u NATO i druge međunarodne strukture.

Lideri levice, međutim, nemaju razloga za trijumf. Prema prvim nezvaničnim podacima, koalicija SLD-Unija rada osvojila je nešto više od 41 odsto glasova, a to joj ne garantuje apsolutnu većinu u parlamentu, pa samim tim ni stvaranje većinske vlade. Za neke poljske analitičare to je najgore od mogućih rešenja, jer će nova vlada za svoj program "ispravljanja grešaka" prethodnika teško naći podršku pri sadašnjoj strukturi političkih stranaka u parlamentu.

IZNENAĐENJE AUTSAJDERA: Najveće iznenađenje u nedeljnim izborima priredili su "autsajderi" – političke grupacije stvorene pre nekoliko meseci na inicijativu "dezertera", koji su napustili Izbornu akciju Solidarnost i Uniju slobode. Među njima jedino Građanska platforma (12,7 odsto glasova), na čijem čelu stoje sadašnji predsednik parlamenta Maćej Plažinjski i nekadašnji predsednički kandidat Andžej Olehovski, mogla bi da predstavlja konstruktivnu opoziciju.

Ostali debitanti ušli su u parlament zahvaljujući radikalnoj kritici dosadašnjih vlastodržaca, mada su neki od njih i sami donedavno učestvovali u kreiranju politike koja je pretrpela fijasko. Tako je doskorašnji ministar pravde Leh Kačinjski nedavno osnovao sopstvenu partiju Pravo i pravda, proklamujući zaoštravanje borbe protiv kriminala i korupcije, uključujući vraćanje smrtne kazne.

Pravu senzaciju izazvao je uspeh radikalnog seljačkog pokreta Samoodbrana koji je po broju dobijenih poslaničkih mandata osvojio treće mesto! Lider Samoodbrane Andžej Leper, organizator seljačkih blokada puteva i drugih veoma agresivnih formi protesta, osvojio je simpatije birača ne samo na selu nego i u gradu, zahvaljujući populističkim obećanjima o radikalnom poboljšanju socijalne situacije u Poljskoj.

Ne samo populističke nego i nacionalističke parole doprinele su uspehu i katoličke Lige poljskih porodica, čiji se lideri izjašnjavaju za poništavanje svih sporazuma sa Evropskom unijom u ime "očuvanja nacionalnog suvereniteta". U novom parlamentu politika evroatlantske integracije imaće protivnike ne samo iz ove grupacije nego i iz Samoodbrane, pa i seljačke narodne stranke PSL.

IZAZOVI VLADANJA: Levica se našla u situaciji da bira između statusa manjinske vlade i sklapanja sporazuma o proširenju koalicije na neku od ovih grupacija. U periodu 1993-97. godine postkomunistička levica je vladala u koaliciji sa seljačkom strankom PSL, ali se ovaj savez pokazao neefikasnim, naročito u sprovođenju reformi, što je doprinelo izbornoj pobedi desnice. Lideri levice ne kriju strahovanje da bi i danas narodnjaci iz PSL-a, koji su osvojili manje glasova od Samoodbrane, bili nepouzdani partneri.

Poljski predsednik Aleksander Kvašnjevski savetovao je liderima SLD-a da se uzdrže od stvaranja nove koalicije i da se opredele za stvaranje "taktičkih saveza" prilikom svakog glasanja u parlamentu.

Predsednik Kvašnjevski je izjavio da će mandat za sastav nove vlade poveriti predsedniku SLD-a Lešeku Mileru. "Za Poljsku bi bilo bolje stvaranje manjinske vlade ukoliko koalicija SLD-Unija rada ne osvoji apsolutnu većinu u parlamentu", rekao je on.

Većina lidera opozicionih partija izražava spremnost da sarađuje sa budućom vladom u područjima u kojima treba braniti "osnovne interese Poljske i Poljaka". Problem je u tome što oni te interese različito vide, što je naročito slučaj u spoljnoj politici, u kojoj levica namerava da ostane verna dosadašnjoj strategiji evroatlantske integracije.

U novom parlamentu naći će se i poneki veteran pokreta Solidarnost. Reč je o onima koji su blagovremeno napustili vladajuće partije i stvorili sopstvene grupacije. Premijer Ježi Buzek je sa gorčinom primetio da bi se od ovih "dezertera" mogla stvoriti snažna opozicija, koja bi raspolagala sa najmanje 30 odsto glasova u parlamentu. Pri tom je zanemario činjenicu da ove političare dele duboke razlike, koje su i izazvale raspad poljske desnice.