"Daj mi tvoju krunu, Isuse, tvoj krst i trnje na kojima ću da krvarim. Ali daj mi i život, jer za ovu zemlju i ovaj narod moram da radim. Ne uzimaj me još k sebi."

Molitva koju je za vreme uskršnje mise pre skoro godinu dana pročitao tada već teško bolesni Ugo Čaves nije uslišena. Na nacionalnoj televiziji uplakani vicepredsednik Nikola Maduro objavio je 5. marta smrt El Komandantea, nazvao se pored mumificiranog Uga nekoliko dana kasnije predsednikom Venecuele, najavio izbore koji će se održati 14. aprila i proglasio sve Venecuelance Čavesom i obrnuto.

Bez harizme, bez iskustva i bez vojne prošlosti, Nikola Maduro ne obećava puno. Ne bi obećavao ni da ima sve to, jer nije Ugo Čaves, veliki vođa, kaudiljo, šef, diktator, revolucionar koji se retko rađa. Ne zna da drži govore kao Fidel Kastro, nije ratoboran kao Simon Bolivar, nema autoritet jednog Perona, najpoznatijih vođa Latinske Amerike. Nije ni neko koga ili obožavamo ili mrzimo, poštujemo ili omalovažavamo, čije ideje slepo pratimo ili ih se gnušamo. Zapravo, on je sve suprotno od njegovog, kako sam kaže, "oca" Uga Čavesa.

Čaves će ostati u našim sećanjima i otići u istoriju kao, kako neki misle, poslednji pravi revolucionar. Negde je zapisano da nije samo poslednji već i jedini. "On je jedini revolucionar u svemu ovome, jedini romantičar. Niko drugi ne veruje u to sranje." Pre svega zato što ta romantična, sentimentalna, mistična i mnogo puta prepričavana latinoamerička levica zapravo više ne postoji. Nestajala je polako, sa rastom cene nafte i drugih sirovina, uz pomoć istog tog Čavesa, koji je izvorne levičare, a to su, uz poneki izuzetak, obično najsiromašniji slojevi društva, izvukao iz bede i nemaštine.

VOJNIK KOJI JE POSATO REVOLUCIONAR: Ugo Čaves je jedan od šestorice sinova Elene Čaves Frijas i njenog muža Uga de los Rejesa Čavesa. Plata njegovih roditelja, siromašnih učitelja sa zapada Venecuele, bila je dovoljna da se jedva preživi, te im Ugo pomaže od svoje devete godine prodajući voće i slatkiše na ulici. Voleo je da, kao dete, na magarcu odlazi u posetu baki u susedno selo Los Rastrojos. To selo mu se činilo kao veliki grad – zbog uličnih svetiljki i električne struje.

Rođen je u kući u Sabanetu, gradiću okruženom stablima manga i krdom stoke. Donja Elena je želela od sina da napravi sveštenika, ali je Ugo izabrao slikanje, bejzbol i vojsku. Studirao je na vojnoj akademiji, političke nauke i istoriju i divio se životu i delu univerzalnog latinoameričkog revolucionara Simona Bolivara. Priključio se armiji kada je imao sedamnaest godina, a prvo vojno iskustvo stekao je u regiji Barinas, gde je učestvovao u akciji gušenja ustanka koji je organizovala maoistička organizacija Bandera Roha. Tokom te antigerilske akcije Čaves je prvi put osetio povezanost sa revolucionarnim idejama.

Čaves je u politiku ušao vojnim pučem u vreme vladavine Karlosa Andreasa Peresa 1992. godine i u njoj ostao sve do svoje smrti. Iako je puč bio neuspešan a Ugo završio u zatvoru, njegov govor, zapravo dve reči koje je izgovorio po izlasku na slobodu, smatraju se istorijskim. "Por ahora (za sada) naš puč je završen", rekao je tada Čaves, noseći crvenu beretku na glavi kao i uvek posle, zahvalio je na lojalnosti svojim kompanjerosima i preuzeo na sebe odgovornost za ceo bolivarski pokret. Za siromašne stanovnike Venecuele njegov zaštitnički stav, preuzimanje krivice i obećanje da ništa još nije završeno značili su spas od apatičnih političara koji su godinama bili nezainteresovani za njihove probleme i rođenje novog latinoameričkog kaudilja.

DVA LICA EL KOMANDANTEA: Predsednik Venecuele postao je 1999. godine i od tada je svojom bolivarističkom ideologijom iritirao pripadnike više klase i venecuelansku oligarhiju, koja je u više navrata vojnim pučevima i generalnim štrajkovima pokušavala da ga ukloni.

O Čavesu su pisali mnogi, ali neponovljiv je tekst nobelovca Gabrijela Garsije Markesa o dva lica Uga Čavesa. "Prvo što sam primetio kod Čavesa bio je njegov pripovedački talenat", piše Markes i pripisuje ga turbulentnoj venecuelanskoj kulturi, isto kao i osećaj za vreme i natprirodno pamćenje. "To pamćenje mu je omogućilo da bez greške recituje pesme Nerude i Vitmana, kao i čitave strane Romula Galjegosa." Tri dana su slavni pisac i El Komandante razgovarali pokušavajući da otkriju suštinu Čavesovog karaktera. Ono što Markes pronalazi tražeći anđela ili đavola jesu dva lica venecuelanskog predsednika, lica sanjara i diktatora, lica zbog kojih smo ga i voleli i mrzeli istovremeno, ali bar nikada nismo bili ravnodušni.

"Neraspoložen je i težak kada ga nešto frustrira. Kada se, međutim, najmanje očekuje, on pokazuje smisao za humor, blizak je i s nepoznatima, ume da se šali i zabavlja ljude. Nekada nepravedno osuđuje, nekada je preterano tolerantan." Ovako je Čavesov nepredvidivi i zbunjujući karakter opisao njegov psihijatar Edmundo Kirinos.

Ostaće zapamćeni njegovi ispadi i šale, kao i legendarne emisije "Alo prezidente", koje su se emitovale svake nedelje uživo i trajale satima. U njima je i voditelj i gost uvek bio Ugo, ponekad neki od ministara ili novinara koji su satima u studiju slušali Čavesove priče o tome šta je radio, gde je bio i koga je sreo. Ponekad je El Komandante u emisiji čitao odlomke iz Marksovih dela, nekad Bibliju, i uvek Simona Bolivara. Gledaoce je redovno uključivao u program i pričao s njima o svakodnevnim temama, dečjim bolestima ili egzotičnim državama, različitim kulturama. Kad god i gde god je mogao šalio se na račun svih onih koje nije voleo – bivšeg američkog predsednika Buša nazvao je u svojoj emisiji magarcem. "Vi ste kukavica, ubica, alkoholičar, lažov, pijanica… vi ste psihički bolesni." Nije ostao dužan ni Hilari Klinton ni Kondolizi Rajs, a Tonija Blera nazvao je "imperijalističkim seljakom".

ŠANSA ZA OPOZICIJU: Čavesa možemo dobro upoznati samo ako spojimo kritike njegovih protivnika sa obožavanjem njegovih sledbenika. Činjenica je da je omogućio aktivno učešće siromašnih u politici, i biće veoma teško za svakog narednog predsednika da ne obrati pažnju na njih. Visoke cene nafte koje su obeležile čitavu jednu deceniju on je iskoristio za pomoć najugroženijima i potrošio je ogromne svote da bi im obezbedio besplatno školovanje i zdravstvenu zaštitu. Njegove misije u siromašnim četvrtima podrazumevale su i obezbeđivanje hrane, odeće, građevinskog materijala, elektronike i svakako predstavljaju njegov najveći uspeh. Ako vidimo da su na ulice Karakasa izašle stotine hiljada ljudi da odaju počast Čavesu, onda je to zato što se on, kao niko pre njega, borio protiv klasne nejednakosti, najbolnije tačke ne samo Venecuele već i većine latinoameričkih država. Ideja bolivarske revolucije je više puta korišćena i primenjena u drugim državama u regionu, a Čaves važi za jednog od osnivača nove levice Latinske Amerike. Čitav kontinent, od brazilske predsednice Dilme Rusef do Fidela Kastra, koji je Čavesa nazivao pravim sinom, u ovom trenutku oseća veliki gubitak.

Čaves je, međutim, u svojoj karijeri osim relativno bezazlenih populističkih ispada ukinuo i više od trideset slobodnih medija, proganjao je neistomišljenike, hapsio sudije. Oko 20.000 ljudi, skoro pedeset dnevno – prema izveštaju UN, bude ubijeno u Venecueli. Čavesa optužuju za nepotizam, što je činjenica koju je teško pobiti s obzirom na to da su i bliži i dalji članovi njegove porodice zauzeli bitne pozicije kako u privatnom tako i u državnom sektoru.

Osim nafte, čiji se prihodi smanjuju, Venecuela nema puno toga da ponudi. Problem bolivarske revolucije nije u tome što će joj nedostajati Čavesova harizma i njegova popularnost, već u tome što nema jasno definisan politički program. Unutar PSUV, Čavesove ujedinjene socijalističke partije, postoji nekoliko frakcija koje sve manje međusobno sarađuju. Opozicija se za četrnaest godina vladavine Uga Čavesa dobro pripremila i krenula u napad na prilično slabog kandidata socijalističke partije prozivajući ga za laž i zataškavanje tačnog datuma Čavesove smrti. "Boriću se s tobom, Nikola, neću te pustiti da prođeš tako lako, kompanjero", izjavio je predstavnik opozicije Enrike Kapriles, koji je već dobio nadimak El Flako, mršavi. Veći deo opozicije smatra da je Čaves preminuo još pre mesec dana, ali da se odugovlačilo sa vešću zbog predstojećih izbora.

Za siromašne u Venecueli njihov idol je besmrtan, šta god ko rekao i šta god bila istina, on je taj koji ih je izbavio iz apsolutne bede i to mu nikada neće zaboraviti, posebno ne sada, kada ga više nema. I možda je bolje da ostane tako, njihov bog i cirkuzant, zaštitnik i provokator koji ih je danonoćno zabavljao poklonio im je nešto što do sada niko nije. Samopouzdanje i veru u sebe.