U avgustu 2018. američki predsednik Donald Tramp je u sredini mandata zaigrao grubo na ispunjavanju svojih protekcionističkih obećanja sa prošlih izbora – pa makar svet propao. U isto vreme, kongresmeni su se s njim takmičili u smišljanju novih zakona o sankcijama, tako se leta 2018. bauk trgovinskog rata širi svetom.

Posle povećanja carina Kanadi, Meksiku i onim "ugalj-i-čelik" Evropljanima na čelik i aluminijum, višestrukog podizanja carina na kinesku robu i ne zna se više kojih po redu sankcija Rusiji, koje su za posledicu imale pad rublje na najniži nivo u poslednje četiri godine, dramu su izazvali Trampove sankcije i povećanje carina na čelik Turskoj koji su za posledicu imali pad kursa turske lire, najbrži od argentinskog slučaja, a posledično južnoafričkog randa, indijske rupije i novozelandskog dolara.

Nakon što je 8. maja 2018. Tramp objavio da se SAD unilateralno povlače iz međunarodnog ugovora o obustavljanju iranskog nuklearnog programa, 6. avgusta stupio je na snagu prvi paket sankcija SAD protiv Irana. Te sankcije će se 4. novembra proširiti i na naftni embargo što je oborilo kurs iranskog rijala, a cenu nafte već lociralo negde na 75 i 80 dolara za barel. Američki ambasador u Britaniji Vudi Džonson je ponavljao Trampove reči da će se svako ko stavi iranske interese s "globalnim dobrom" suočiti s ozbiljnim konsekvencama u trgovini sa SAD.

Neki su poslušali. Američki saveznici u istočnoj Aziji Japan i Koreja najavljuju da će verovatno prekinuti transakcije s Iranom, mada su molili Trampovu administraciju da budu izuzeti od sankcija južnokorejske firme Daelim koja je uložila dve milijarde dolara u jednu iransku rafineriju. Japanske firme Mazda i južnokorejske Tojota i Hjundai suspendovale su joint venture proizvodnju automobila u Iranu.

OPREZNE EVROPSKE FIRME: Nemački ministar ekonomije Peter Altmajer izjavljuje da Nemačka neće dozvoliti Vašingtonu da diktira uslove trgovine s drugim zemljama, te da svaka nemačka kompanija ima pravo da produži investiranje u Iranu onoliko koliko hoće.

U stvarnosti nije baš tako. Nakon zavođenja novih američkih sankcija oko 100 velikih kompanija, pretežno evropskih, najavilo je da će obustaviti poslove i Iranu da ne bi rizikovale da ih SAD kažnjavaju. Vašington nije prihvatio ni sugestije svojih zapadnih saveznika da neke kompanije koje posluju u Iranu budu izuzete od sankcija. Zato je obustavljena prodaja komercijalnih aviona boing i erbas prevozniku Iran er, a i nemački konglomerat Simens, koji je u martu 2016. potpisao ugovor o transferu tehnologije s iranskom firmom Mapna za proizvodnju gasnih turbina u Iranu, kao i o modernizaciji iranskih železnica, saopštava da neće započinjati novi biznis. Isto kao i Dajmler, proizvođač mercedesa. Iz ove kompanije stiže vest da do daljega suspenduje svoje aktivnosti u Iranu koje su, kako saopštava, veoma limitirane.

I italijanski konglomerati Danieli i Grupo Ventura saopštavaju da će zaustaviti novi posao. Nekoliko evropskih rafinerija među kojima italijanske ENI i Saras SpA; holandski Rojal Dač Šel, španske Repsol i Kepsa; grčki Helenik petroleum, najavilo je da će prestati da prerađuju iransku naftu, a austrijski OMV da će prekinuti rad na razvoju iranske energetske tehnologije.

"Džeruzalem post" je 6. avgusta 2018. pisao da je nemačka centralna banka (Deutsche Bundesbank) već unapredila pravila po kojima može da blokira iransko plansko povlačenje 400 miliona dolara keša iz Evropsko-iranske handelsbanke (Euorpaische–Iranische Handlesbank EIH), koja je delimično u iranskom vlasništvu.

Nije sasvim jasno kako će se ponašati evropske firme koje bi zbog investicija u Iranu mogle biti podložne sankcijama SAD: francuske Reno i Sitroen, koje su objavile da će investirati milijardu dolara u joint venture (sa dve iranske firme) da bi proizvodile 350.000 renoa godišnje; švedska• Skanija, koja je osnovala fabriku u Iranu za proizvodnju 1,350 autobusa za Iran, norveška Saga Enerdži, koja je potpisala ugovor od tri milijarde dolara za izgradnju solarne elektrane u Iranu; italijanski FS, koji je potpisao ugovor na 1,4 milijarde dolara za izgradnju brze pruge između Koma i Araka.

Francuski Total SA je saopštio da će izaći iz pet milijardi dolara vrednog ugovora za razvijanje eksploatacije gasnog polja Južni Pars i da je voljan da prepusti akcije kineskom partneru China National Petroleum Corporation (CMPC)…

NEMAMO KORISTI, ALI ONI ĆE IMATI ŠTETE: Međutim, prema izveštaju o sankcijama Iranu američkog Kongresnog istraživačkog servisa (Iran Sanctions, Congressional Research Service) od 7. avgusta, iako je izlazak SAD iz ugovora vezanog za nuklearno naoružanje podržalo samo nekoliko zemalja, američke sankcije počinju da oštećuju iransku ekonomiju – mada ni blizu tačke na kojoj bi bio oštećen opstanak sadašnjeg režima na vlasti. U tom izveštaju se zaključuje da nije sigurno da će američke sankcije oštetiti Iran do onog stepena do koga je to bilo 2012–2015, kada su ključni međunarodni faktori delovali jedinstveno, kada je iranska ekonomija opadala za devet odsto godišnje, Iran smanjio izvoz sirove nafte za oko 60 odsto i izgubio 160 milijardi dolara u naftnim prihodima, (nešto i stoga što je cena nafte u tom periodu bila pala) i oko 60 milijardi dolara investicija zbog toga što su se brojne strane firme povukle.

Sankcije Evropske unije prema Iranu su tada bile gotovo isto toliko široke kao i američke, što je bilo različito u odnosu na devedesete godine prošlog veka, kada su zemlje EU odbile da se pridruže američkoj blokadi trgovine sa Iranom iz 1995. i (zajedno sa japanskim poveriocima) učestvovale u reprogramiranju 16 milijardi dolara iranskog duga, uprkos pravilima Pariskog kluba.

Poslovanje 14 iranskih banaka preko elektronskog sistema plaćanja preko briselskog SWIFT-a (Society of Worldwide Interbank Financial Telecommunications) bilo je ograničeno. Iran tada nije mogao da povuče 120 milijardi dolara rezervi koje je držao u inostranstvu. Na snazi je bila i zabrana trgovine sa Iranom u zlatu, plemenitim metalima, dijamantima i petrohemikalijama. U Iran je bio zabranjen i izvoz industrijskog softvera, kapaciteta za skladištenje nafte, grafita, poluproizvoda od aluminijuma i čelika, tehnologije brodogradnje i održavanja tankera i teretnih brodova, uz zabranu osiguranja prevoza nafte. Uveden je embargo na prodaju oružja, raketne tehnologije…

RUPE I SANKCIJE: Iran je naravno unapređivao načine za zaobilaženje sankcija. Na primer, koristio je jermenske banke u Nagorno-Karabahu da zaobiđe međunarodne sankcije, a takođe i Gruziju. Posle pisanja štampe da turska banka Halkbank plaćanja prema Iranu za energiju obezbeđuje u zlatu, uhapšen je u SAD jedan tursko-iranski trgovac zlatom zbog kršenja američkih sankcija. Američki zvaničnici su bili sumnjičavi zbog velikog broja iranskih firmi u Ujedinjenim Arapskim Emiratima koje su "molili" da zabrane transakcije sa Iranom preko banke Nur islamik u Dubaiju…

"Blumberg njus" beleži da je Iran imao opsežne ekonomske odnose sa Sirijom i Libanom, čije je banke koristio za zaobilaženje međunarodnih sankcija, a ove banke su bile i kanali preko kojih Iran finansira Hezbolah. Kada je Iran savetnicima i oružjem pomagao Iraku u borbi protiv Islamske države, iračka vlada nije sankcionisana, mada je izvoz oružja iz Irana bio zabranjen Rezolucijom 2231…

POSLE SANKCIJA – "IRANSKI NAFTNI UGOVOR": Posle ukidanja sankcija u 2016. strani investitori su se vraćali u ključne sektore, što je podstaknuto iranskim konceptom "Iranski naftni ugovor", po kome se investicionim kompanijama garantuju prava na određeni procenat iranskih rezervi nafte na 20–25 godina. Privreda Irana je rasla po stopi od sedam odsto godišnje.

Oslobađanje od sankcija otvorilo je i mogućnosti da Iran nastavi sa razvojem svog sektora gasa, nakon što su sankcije zaustavile nekoliko investicija gde spada uključivanje Irana u planirane projekte gasovoda za Evropu. Iran izvozi oko 3,6 triliona kubnih metara gasa, prvenstveno u Jermeniju i Tursku preko gasovoda izgrađenog 1997. Drugi gasovod je napravljen 2013. da bi do Turske bio dopreman gas iz Turkmenistana, a bio je i kanal za izvoz iranskog gasa u Evropu (pre svega u Bugarsku i Grčku).

Administracije Bila Klintona i Džordža Buša mlađeg su koristile sankcije protiv Teherana da bi promovisale u odnosu na ruske gasovode alternativne rute transporta gasa u Tursku i u Evropu iz šiitskog Azerbejdžana, sa kojim je Iran u to vreme imao komplikovan odnos, kasnije ublažen zajedničkim ekonomskim aranžmanima i energetskim projektima u koje je uključena i Rusija. Jermenija, protivnik Azerbejdžana, posle Turske je najveći kupac gasa u Iranu s kojim ima razvijene ekonomske odnose, a 2009. su dve zemlje promovisale zajednički gasovod, koji gradi ruski Gasprom.

OŠTEĆENJA I PREKINUTI OPORAVAK 2018.: Tadašnji američki sekretar trezora Džekob Lev procenio je aprila 2015. u Vašingtonskom istraživačkom institutu da bi iranski bruto domaći proizvod (BDP) bio za 15–20 odsto veći da sankcije nisu bile zavedene. Iran je saopštavao da mu je potrebno oko 130–145 milijardi dolara novih investicija do 2020. da bi održao produkcione kapacitete na sadašnjem nivou. Samo za razvoj eksploatacije gasnog polja Južni Pars u Persijskom zalivu Iranu je, po američkim procenama, potrebno 100 milijardi dolara.

Deo kapaciteta koje su napustili strani investitori preuzele su iranske firme za koje Amerikanci tvrde da su povezane s Iranskom revolucionarnom gardom, koja kao i egipatska vojska, na primer, ima svoje privredne kapacitete, mada iranske firme nisu bile tehnološki osposobljene kao strane kompanije koje su napustile Iran. Nezaposlenost je do 2014. dostigla 20 odsto.

U periodima mart 2016/17. i mart 2017/18. Iran je povećao izvoz nafte skoro na nivo iz perioda pre sankcija. Uvoz nafte u EU iz Irana je nastavljen u martu 2016. godine i skoro se vratio na stari nivo iz 2011. od oko 600.000 barela na dan. Iran je izuzet iz dogovora kartela OPEC o ograničenju proizvodnje radi kontrolisanja cene nafte.

OKRETANJE IRANA KA RUSIJI I KINI: U maju 2018. agencija "Blumbeg njus" je prenela procenu da se umesto ka EU, ili ka Japanu i Južnoj Koreji, koji su pre međunarodnih sankcija bili "spremišta" 115 milijardi dolara iranskih deviznih rezervi, znatan deo iranske trgovine sada okreće ka Kini i Rusiji.

Kina saopštava da verovatno neće znatno smanjiti kupovinu nafte iz Irana, možda će povećati investicije u energetski sektor u Iranu, a postoje i špekulacije da može kupovati više nafte, s obzirom da Iran smanjuje cenu svoje nafte kako bi privukao kupce. Deo nafte, koju Kina kupuje od Irana (i od drugih dobavljača), navodno se šalje u Severnu Koreju, koja je optuživana da je Iranu prodavala osetljivu tehnologiju za razvoj balističkih raketa. Iranski automobilski sektor – najveći industrijski sektor osim energetskog sektora – dobio je značajan deo svojih delova iz Kine, a podružnice dve kineske kompanije Geelran i Cheri, proizvode automobile u Iranu. Iran i Kina takođe imaju poseban račun za plaćanje kineskih infrastrukturnih projekata u Iranu. Kina vidi Iran kao vitalnu vezu u nastojanju da proširi svoj ekonomski uticaj na Zapad kroz svoj program "Jedan pojas, jedan put" naročito prema sultanatu Oman…

KASPIJSKI DOGOVOR: Bliskoistočni dopisnik "Independenta" Robert Fisk u tekstu "Poslednja bitka" (u sirijskom ratu, za Idlib) piše da Putin dobro razume da u Siriji govori oružje, ali da govori i keš. Fisk vesti o tome da Rusija pregovara o 50 milijardi dolara investicija u Iranu povezuje s tim kako su Rusi uspeli da ubede Iran da poštuje sporazum sa Izraelom da se prilikom likvidacije takozvanog Južnog fronta na sirijskom ratištu drži podalje od izraelske granice i Golanske visoravni.

Zapravo, odnosi Irana i Rusije su kompleksniji od njihovog učešća u sukobu u Siriji. Tokom posete predsednika Putina Teheranu krajem oktobra 2017. godine potpisani su ugovori o razumevanju kada je reč energetskom razvoju i o potencijalnim investicijama od oko 30 milijardi dolara, čija je implementacija, po američkim procenama, i dalje neizvesna. U aprilu 2015, Rusija je isporučila pet baterija sistema S-300 koje je prodala Iranu 2007. godine, pa prodaju zamrzla zato što Rezolucija 1929. tehnički nije dozvoljavala snabdevanje Irana takvim odbrambenim sistemom. Iran pregovara o nabavci novog oružja u Rusiji.

Predsednici pet priobalnih država (Rusija, Azerbejdžan, Iran, Kazahstan i Turkmenistan) 12. avgusta su posle višegodišnjih pregovora postigli sporazum o utvrđivanju pravnog statusa Kaspijskog mora po kome je u toj zoni regulisana izgradnja gasovoda između Turkmenistana i Azerbejdžana, što liči na neku rusku koncesiju, s obzirom da su Amerikanci pritiskali sve redom da se snabdevaju sa tih kaspijskih gasnih polja umesto kod Gasproma.

Ono što bi u tom sporazumu i Rusiji i Iranu naročito moglo da odgovara jeste odredba o isključenju vojnog prisustva drugih država u Kaspijskom regionu. U tom kontekstu je zanimljiv status američke baze u Kazahstanu koja služi za snabdevanje američkih trupa u Avganistanu. Kazahstansko vođstvo je uveravalo ostale da ta baza služi samo za transport neletalnih sredstava. Takav transport je od 2010. do 2015. inače išao preko Rusije, Kazahstana i Uzbekistana. Uzgred rečeno, "Njujork tajms" je 8. avgusta objavio članak pisan u veoma visokom standardu koji pod naslovom "Rat bez kraja" (War Without End) kroz životnu priču i ratno iskustvo portorikanskog dobrovoljca iz Bronksa koji se zove Robert Soto pokazuje da se posle sedamnaest godina američki vojnici u Avganistanu i Iraku bore za – vlastitu bezbednost.

I INDIJA U IGRI: Za Iran može biti, na primer, važno to što su nakon su međunarodne sankcije olakšane Kina i Indija kupovale više iranske nafte nego 2011. Bez obzira na to što nekoliko glavnih indijskih rafinerija razmatra smanjenje kupovine nafte iz Irana, američke procene govore da nije sigurno do kog će stepena indijske firme i vlada Indije sarađivati s ponovljenim sankcijama SAD prema Iranu. Početkom juna 2018. godine, dve zemlje su se ponovo složile da u međusobnoj trgovini koriste Regionalno telo sa sedištem u Teheranu, Azijsku klirinšku uniju, i da trguju u rupijama, a ne u dolarima.

POGORŠANJE SAD–TURSKA: Najveći kupci iranske nafte su Kina (550.000 barela dnevno pre sankcija, 410.000 pod sankcijama 2012–2014, a sada 700.000 barela dnevno), Indija (620.000) i svakako Turska (200,000), koja takođe u Iranu obezbeđuje 40 odsto svojih potreba za gasom.

Na Trampov zahtev da se Turska pridruži sankcijama protiv Irana, turski predsednik Tajip Erdogan je navodno pitao: "Hoćete li nas vi grejati?" Biće da je neuspeh da ubedi Tursku, važnog igrača na Bliskom istoku, da se pridruži akciji protiv Irana glavni uzrok akcije Vašingtona protiv Turske, a okidač spada u uobičajene političke izgovore.

Retorika je zaoštrena u oktobru 2017. godine, kada je Turska uhapsila radnika američkog konzulata zbog navodnih veza s Abdulahom Gulenom, koji živi u Pensilvaniji, koga Turska optužuje da stoji iza neuspelog puča 2016. i od SAD traži njegovo izručenje, što Vašington izbegava. Zbog odbijanja Turske da pusti američkog pastora Andrija Brunsona, koji je zatočen već dve godine pod sumnjom da ima veze sa zabranjenom Kurdistanskom radničkom strankom i Gulenističkim pokretom, Tramp je zaveo sankcije protiv turskog ministra pravde i unutrašnjih poslova, i što je imalo veće posledice, sa 25 na 50 odsto povećao carine na 1,1 milijardu dolara vredan čelik koji Turska izvozi u SAD. Nemački list "Cajt" navodi da bi kasnije trebalo da slede kaznene tarife na aluminijum.

Prve posledice osetile su se na kursu turske lire, koja je u azijskoj trgovini ponegde "u crni petak" pala u odnosu na evro i američki dolar u dvocifrenom procentu. Neki konstatuju da je to brže topljenje vrednosti valute nego u Argentini (22 odsto mesečno u maju 2018). Od početka godine, turska lira je izgubila više od 45 odsto svoje vrednosti, više od 30 odsto u toku proteklog meseca, a otprilike polovinu te brojke protekle nedelje.

BBC javlja da je turska berza pala za 17 odsto, inflacija dostigla 15 odsto, te da su investitori uplašeni da turske kompanije koje su teško zadužene tokom građevinskog buma neće moći da otplaćuju kredite u evrima i dolarima. Pad lire je nekako obarao kurs južnoafričkog randa, iranskog rijala, indijske rupije i novozelandskog dolara, dok su brokeri bežali u sigurnije valute, u japanski jen čija je vrednost porasla na šestonedeljni rekord, u švajcarski franak koji je skočio na godišnji rekordni nivo u odnosu na evro.

Više od trećine turskih bankarskih pozajmica je u stranim valutama, javlja agencija Rojters, dok "Fajnenšel tajms" piše da je Evropska centralna banka zabrinuta zbog posledica turske krize po stabilnost banaka evrozone. Konkretno, posebno su izložene španska banka BBVA, italijanska Unikredit i francuska BNP Paribas imaju značajne operacije u Turskoj.

"Njujork tajms" piše da je to izazvalo nervozu na berzama širom sveta i da, kao i tokom krize grčkog duga 2010, turski crni petak primerom pokazuje kako širu stabilnost mogu da ugroze nevolje u jednoj zemlji sa ekonomijom srednjeg obima, ali sa problemima svetskog značaja.

Tenzije između SAD i Turske, članica NATO-a, pogoršavale su se zbog turske kupovine ruskih S-400 i u vezi s tim američkog obustavljanja isporuka aviona F-35, zbog američke podrške Kurdima u Siriji, a sa Evropljanima u vezi s migrantskom krizom i karakterom režima u Turskoj, što ne važi za zemlje kojima se prodaje oružje, kao što je Saudijska Arabija.

Mada su koreni krize turske lire verovatno višestruki i tiču se nivoa privatne zaduženosti i ograničenja Erdoganove monetarne politike niskih kamata i političkog voluntarizma sultanizma u kojima centralna banka nije autonomna, turski predsednik je javno zapretio da će tražiti saveznike na drugoj strani. On je po izbijanju krize telefonom među prvima razgovarao s ruskim predsednikom Putinom, između ostalog, verovatno i o poslovanju u nacionalnim valutama, umesto u dolarima. Zapadni analitičari ukazuju na to da za tursku privredu oslonjenu na zapadne izvore finansiranja to nije rešenje.

SLABA RUBLJA, SKUPA NAFTA: O napuštanju dolara bilo je reči u Johanesburgu na nedavnom samitu zemalja BRIKS-a, koje pokušavaju da ustanove zajednički pul valuta kako bi izbegle rizik poslovanja u dolarima.

Rusija je svoja ulaganja u vrednosne papire američkog trezora sa 86 milijardi dolara od januara do juna 2018. smanjila na 14 milijardi dolara, i rezerve prebacivala u zlato, očito zbog procene da će i dalje biti meta američkih, pa i zapadnoevropskih sankcija. Od početka godine vesti o sankcijama su često bile povod za obaranje kursa rublje. Kada je 11. januara američki sekretar Stiven Munčin objavio da SAD rade na novim sankcijama protiv Rusije, kurs rublje prema dolaru se snizio za 0,5 odsto; kada je 30. januara američko ministarstvo skinulo oznaku tajnosti s takozvanog Kremaljskog izveštaja o 114 činovnika i 96 biznismena navodno bliskih ruskoj vlast – opet za 0,5 odsto; pa isto toliko kada su 15. marta SAD proširile spisak sankcija na 14 lica umešanih u američke izbore, što Rusi negiraju i traže da se o tome iznese neki dokaz; pa za još 11,3 odsto kada je 6. aprila američko ministarstvo finansija "u odgovoru na niz zlonamernih aktivnosti od strane ruske vlade širom sveta" proširilo sankcionu listu i uvrstilo 38 zvaničnika i biznismena, uključujući Olega Deripasku (u to vreme teškog 5,1 milijardu dolara) i Viktora Vekselberga (12,4 milijarde dolara); pa za 1,5 odsto kada su SAD 9. maja uvele sankcije protiv ruskih preduzeća zbog navodnog kršenja američkog zakona o zabrani širenja oružja za masovno uništenje; pa za 2 odsto 31. jula kada su Amerikanci, a za njima poslušno i Evropljani, uveli sankcije protiv kompanija koje su učestvovale u izgradnji 19 kilometara dugog Kerčenskog mosta koji povezuje ruski Krasnodarski kraj s Krimom, koji je Putin otvorio vozeći na čelu kolone veliki kamion kamaz…

Nešto se u tonu ruskog odgovora na američku seriju sankcija promenilo 9. avgusta posle vesti da će SAD uvesti zabranu prodaje Rusiji gasnih turbina i tehnologije koja može imati civilnu i vojnu namenu, a u vezi sa trovanjem bivšeg pukovnika GRU Sergeja Skripalja otrovom novičok, za šta London smatra da je "vrlo verovatno" odgovorna Rusija (TV Raša tudej često ponavlja izraz very likely Russia koji u raznim prilikama izgovara britanska premijerka).

Putin je prošle godine, pozivajući se na procene UN, izjavljivao da je od sankcija Rusija možda izgubila 50 milijardi dolara, mada je tu štetu teško razdvojiti od znatno veće štete po rusku izvoznu ekonomiju od tadašnjeg pada cene nafte na oko 35 dolara za barel. Sada Rusi smatraju da su u bezbednijoj zoni jer, po procenama njihovih energetičara, iranska kriza je na tržištu ugljovodonika već apsolvirana i cena nafte će se stabilizovati na za njih bezbednom nivou od 75 do 80 dolara za barel. S cenom nafte je uvek povezan i kurs dolara, što je topljenje rublje u Rusiji, kao izvoznici ugljovodonika, delovalo manje dramatično od krize lire u Turskoj.

Ton u Moskvi je promenjen kada je uz sve to najavljeno da je grupa senatora na čelu sa republikancem Lindzijem Gremom, koga u Moskvi opisuju kao ekstremnog rusofoba, najavila predlog zakona o proširenju i pooštravanju ograničenja za Rusiju, kojim se predlaže zabrana američkim firmama i građanima da sarađuju sa ruskim naftnim i gasnim kompanijama, da ulažu u energetske projekte i obavljaju bilo kakve transakcije sa obveznicama ruskog državnog duga. Ta vest je došla neposredno nakon što su Putin i Tramp razmenili pisma u kojima se govori o namerama da se produži dijalog između dve nuklearne supersile. Putin se o tome savetovao s ruskim Savetom bezbednosti, a na američku reakciju odgovorio je predsednik vlade Dmitrij Medvedev koga zapadni političari i mediji inače smatraju fleksibilnijim od Putina kad je reč o ruskom odnosu prema Zapadu. Rekao je da se proširenje američkih sankcija na zabranu raspolaganja ovom ili onom valutom može smatrati objavom ekonomskog rata, na šta će Rusija odgovoriti ekonomskim, političkim i drugim metodima.

Medvedev se, inače, pre toga jednim obimnim intervjuom bio oglasio povodom desetogodišnjice ruske intervencije u Južnoj Osetiji, koju je kao tadašnji predsednik Rusije naredio, mada se ona pripisuje Putinovoj ratnoj seriji. Ruski premijer je objašnjavao da je za taj rat kriv bivši predsednik Gruzije Sakašvili, koji se bio odvezao s lanca, kako je po ruskim tvrdnjama rekla bivša američka državna sekretarka u vreme mandata Džordža Buša mlađeg Kondoliza Rajs.

Od mirnog Medvedeva u novoj retorici je bio efektniji još tiši ministar odbrane Sergej Šojgu, koji je, na reči nemačke ministarke odbrane Ursule fon der Lejen u Evropskom parlamentu da sa Rusijom treba razgovarati s pozicija sile, poručio da bi Nemci trebalo da pitaju svoje dede kako izgleda kad se s Rusijom razgovara s pozicija sile…

U Moskvi su izgleda zaključili da od dogovora Putina i Trampa nema ništa.

Amerikancima je bilo relativno bezbedno da nastave beskonačnu sagu o ruskoj opasnosti, jer sa Rusijom imaju mali trgovinski obrt od nekih 12 milijardi dolara, tako da troškove sankcija mogu da prebace na evropske saveznike. Izgleda da su tako nešto nameravali da postignu bacajući fatvu sankcija na Iran, a saveznici takvu ulogu ne žele, pa su se, kako bi rekao prota Mateja, u ratu "sankcijama protiv Iraka", po lesam razbežalis…