Zahtev ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog da se obuči milion ljudi u oružanim snagama i da se krene u ofanzivu na jugu za sada je samo propagandna tema. Leto je, nije lako pobediti teme kao što su zlodela morskih psina u Hurgadi.

Istina oko problema popune oružanih snaga Ukrajine nije jednostavna u pogledu odnosa politike i generala. Predsednik Zelenski i načelnik Generalštaba general Valerij Žaluzni nedavno su imali okršaj oko teme kako se tretiraju rezervisti. General je strikno naredio da rezervisti čekaju kod kuće na poziv. Političar koji voli sivomaslinastu, ali ne u kombinaciji sa čizmama jer su teže od elegantnih patika, nije se oduševio stavom vojske koja želi da ograniči ljudima pravo na landaranje usred leta. Zelenski živi od podrške javnog mnjenja i zato ceni šta je za njega bolje, a narod je mnogo ljut zbog zabrana. Zatim se predomislio i rekao da se vojska sa 700 hiljada mora podići na milion. Kao što se obično radi u ratu, to će biti oni koji nisu privilegovani tatini i mamini sinovi.

Na ukrajinskoj strani problemi oko mobilizacije su sve veći jer su istrošeni talasi rezervista koji su motivisano prihvatili rat ili su jednostavno kada je stigao pozivar uredno otišli na zborno mesto. Sada su vesti o velikim ljudskim gubicima dramatično redukovale oduševljenje za oblačenje uniforme i posebno dolazak na front.

ZASTAVINI KALAŠNJIKOVI U BRITANIJI

Novi plan je da se obuka za ukrajinsku vojsku sprovodi u inostranstvu. Britanski premijer Boris Džonson obećao je obuku za 10.000 ukrajinskih vojnika koji nisu bili na obuci ili su imali neku skromnu obuku. On je dao ostavku, ali obećanje će ostati na snazi jer nema indicija da će se promeniti britanska oštra antiruska politika.

Za mlade Ukrajince pripremljen je kurs osnovne pešadijske obuke koji će britanski instruktori voditi na svom terenu. Obučeni vojnici prema tom planu vratiće se kući sa svime što je potrebno za rat uključujući šlem, čizme i pancirni prsluk. Zvanično, na obuci su dva bataljona, a zatim se otvaraju turnusi od 120 dana obuke.

Na javni prikaz prve tranše na obuci 7. jula pozvani su novinari svetskih kuća i oni su snimili pripadnike ukrajinske vojske u britanskim uniformama sa automatskim puškama u ruci, i to sovjetskim AK, doduše uglavnom modelima M70, onim iz naše Zastave. Lako se prepoznaju po tromblonskom nišanu preklopljenom na drvenu oblogu cevi i drugim detaljima. Takvi modeli se odavno ne proizvode, ali skladišta članica NAT-a sa jugoslovenskog prostora su puna i eto izvora. Hrvati su dali Zastavine M70, ali i neke zemlje koje kao zmija noge kriju ratnu pomoć Ukrajini. Žele da budu dosledne u NATO-u, ali da Rusi i njihovo domaće javno mnjenje to ne sazna.

“ALAHU AKBAR” I RATNA PROIZVODNJA

Za razliku od Zelenskog, na Putinov stil oblačenja rat nema uticaj jer on ne želi da pokaže da se Rusija nalazi na ratnoj stazi. Doduše, Putin nema ni problema sa rezervistima jer nisu ni pozvani, još uvek. On održava neku vrstu neizrečene, ali jasno vidljive nagodbe sa ruskim javnim mnjenjem – dobio je podršku naroda za rat, ali zauzvrat ne traži da taj isti narod učestvuje u borbama. Na ratištu su i dalje samo profesionalci čiji se redovi popunjavaju pridobijanjem novog kadra visokom platom kroz relativno kratke ugovore na tri i šest meseci. Neki potpišu i na godinu dana. Kadar se prikuplja propagandom iz uglavnom udaljenih delova Rusije i iz raznih naroda i često se svečanosti odlaska bataljona u rat završavaju poklicima “Alahu akbar!” ili šamanskim skrivenim porukama za sreću u ljutoj borbi.

Ruskoj vlasti trenutno problem nisu uniformisani pripadnici oružane sile koliko prelazak industrije na ratni kolosek. Pritisak sankcija je snažan i utiče na smanjenje industrijske proizvodnje. Ratni materijalni gubici i utrošak municije su veoma visoki. Na teren se šalje tehnika iz skladišta, ali i tome će doći kraj. Ključno pitanje za rusku vojsku u nastavku borbi u predstojećim mesecima (a možda godinama) biće prestrojavanje odbrambenih fabrika na ratne potrebe. Zatim i onih ostalih, ali za sada jedina tema o kojoj se može govoriti u zemlji koja naravno da nije u ratu jeste šta učiniti sa vojnim fabrikama.

Zato jedna od najvažnijih novijih političkih odluka Kremlja koja govori o budućnosti jeste predlog zakona o privremenom posebnom režimu za vojnu industriju. To je prvi zakonski predlog u Dumi od početka rata i neće lako proći rešetanje zakonodavne vlasti jer su otvorene osetljive teme iz radnog prava. Zakon predviđa noćne smene i jasno je da će se naoružanje i sve ostalo potrebno za oružanu silu proizvoditi koliko se god može u tri smene svakog dana u nedelji. Ako zatreba radiće se i vikendom i praznicima i radnici neće moći na godišnje odmore. Vlasti će moći da zatraže od preduzeća da rade po prinudnom režimu po državnim narudžbinama za podmirivanje potreba ministarstava sile. Dinamika finansiranja biće prilagođena ratnoj dužnosti, i tradicionalno tvrd ruski manir birokratskog planiranja moraće da se učini fluidnim. Za preduzeća je predviđeno da moraju prihvatiti promene u ugovorima tokom godine kroz povećanje i smanjenje u odnosu na prvobitnu narudžbinu.

Država će insistirati na primarno vojnoj proizvodnji, i kao što je prirodno u ratnim okolnostima, prema ruskim izvorima kao što je Rosstat, federalna služba državne statistike, pada proizvodnja robe široke potrošnje.

Sada su važne nove rakete jer se sve više koriste one stare koje su trunule u dubini zabačenih skladišta. Ukrajinska propaganda preteruje, ali i izveštava o nekim pojavama koje potvrđuju da Rusi sa resursima ne stoje najbolje. Na južnom frontu je primećeno da je raketni sistem protivvazdušne odbrane S-300 korišćen za dejstvo po cilju koji je bio – na zemlji. Nije greška, ali treba imati u vidu da je u tehničkim papirima za sve sovjetske sisteme PVO bilo predviđeno da se koriste i kao sredstva zemlja-zemlja ako zatreba. To se odnosilo i na stare teško pokretne sisteme sa raketama sa tečnim gorivom. Jedan takav sistem po NATO šifri SA-2 proslavio se 1960. obaranjem aviona U-2 koji je za račun CIA radio iznad SSSR. Zatim, korišćene su u ratovima namenski za PVO – Vijetnam, Bliski istok itd.

U JNA su služile te rakete u dve varijante, Dvina i Volhov, po sovjetskoj praksi imenovane po rekama a u građanskom ratu bile su iskorišćene kao rakete zemlja-zemlja. Kada se nema šta bolje pri ruci, nije ni to loše. Rusi su računali na to da divizion S-300 može da se nađe pred neprijateljem koji je prodro u pozadinu, pa sami sebe štite lansirajući rakete kao neki višecevni lanser.

ODVRAĆANJE I ZASTRAŠIVANJE

Neke ratne potrebe podmiriće se novim raketama u velikim količinama – nužne su za taktiku svedenu na razaranje svakog zaklona. Opet, neke su u domenu strategijskog odvraćanja i propagande. Jedna iz te kategorije je nova nuklearna podmornica “Belgorod” koja je zvanično predata u službu ruskoj ratnoj mornarici 8. jula kao istraživačko plovilo. Projekat koji na toj podmornici treba da se proveri jeste sistem 2M39 Posejdon, koji je sam za sebe nova vrsta naoružanja. U osnovi to je podvodno sredstvo bez posade, pogonjeno nuklearnim reaktorom i koje može da dejstvuje po izabranom objektu na udaljenosti od navodno čak 10.000 km od mesta lansiranja. Sada se preko senzacionalističkih tekstova plaši narod da je to projektil koji će uništiti ljudsku vrstu jer kada se tih nekih sto tona mase približi cilju aktivira se nuklearna bojeva glava koja podiže cunami i razara gradove.

Još veći strah izazivaju govorkanja o tome da glava može da bude neka vrsta tzv. prljavog nuklearnog oružja koje primarno izaziva kontaminaciju velikih razmera. Stara želja Kremlja iz vremena Hruščova bila je bomba sa kobaltom-60 koja može da kontaminira dobar deo planete. Za sada je Posejdon klasično sredstvo za odvraćanje. Zanimljivo je da je ime izabrano na javnom konkursu jer su političari želeli da svi čuju za to čudo tehnike koje će navodno ući u naoružanje posle 2027. godine.

Priča o podmornici “Belgorod” je složena jer je njena gradnja trajala 32 godine. Formalno, gradnja je počela 24. jula 1992. godine i u to vreme podmornica je trebalo da bude 12. primerak klase 949A Antej (NATO kod Oskar-II) koja je predviđena primarno za borbu protiv nosača aviona. Osamdesetih i devedesetih godina u sovjetsku flotu uvedeno je 11 takvih podmornica od kojih je pretposlednja nosila ime “Kursk” i postala je poznata 2000. po tragediji u kojoj je stradalo njenih 118 mornara.

Rad na “Belgorodu” polako je odmicao sve dok 2012. nije promenjena odluka o njenoj sudbini i rekonstruisana je u novi projekat 09852 za potrebe dubokomorskih istraživanja, koja koordiniše poseban administrativni organ ministarstva odbrane. Podmornica je produžena sa 154 na 184 metra i gradnja je nastavljena. Naručena su i četiri lansirana sistema 2P39 za sistem Posejdon. Na prvu probnu plovidbu izašla je 21. juna 2021, a zatim je 8. jula ove godine održana ceremonija podizanja ruske vojnopomorske zastave sa plavim krstom Svetog Andreja na beloj podlozi.