Bela kuća je saopštila da ubistvo Džejmsa Folija predstavlja "teroristički napad protiv SAD". Barak Obama je nazvao Islamsku državu "kancerom" i rekao da "ID otima žene i decu, muči, siluje, porobljava i ubija ljude", da su joj "glavna meta hrišćani i druge manjine, a krajnji cilj genocid".

Snimak jeste šokirao svet, mada iznenađenju zbog brutalnosti džihadista u Siriji nije baš bilo mesta. Rat u ovoj zemlji je odavno dostigao morbidan nivo u kome su javne egzekucije poput Folijeve gotovo rutina, a pripadnici džihadističkih grupa video-zapise svojih zlodela šire internetom. Maja 2013. pojavio se snimak na kome vođa jedne od pobunjeničkih grupa, po imenu Abu Šakar, reže srce mrtvog muškarca i potom počinje da ga jede poručujući: "Kunem se da ćemo pojesti vaša srca i jetru, vi Bašarovi psi." Abu Šakar je kasnije davao izjave različitim medijima opisujući druge zločine u kojima je učestvovao, poput sečenja testerom jednog pripadnika Šabihe, provladine sirijske milicije. Nedugo potom, "Tajm" je objavio fotografije na kojima pripadnici Islamske države Iraka i Sirije (IdIS, kako se tada zvala ID) javno seku glavu mladiću u Alepu, a fotograf, čije ime "Tajm" radi bezbednosti nije objavio, ispričao je da je fotografisao četiri dekapitacije u jednom danu, da je publika "mahala puškama i navijala". Na jednom video-snimku grupa od nekoliko stotina muškaraca, žena i dece uzvikuje "Alahu akbar", dok egzekutor testerom odseca glavu prvoj, a potom nožem i drugoj žrtvi. U julu ove godine kosovski Albanac Lavdrim Muhadžeri, član ID, u Siriji je odsekao glavu mladom čoveku i postavio snimak na svoj Fejsbuk profil. Kritičarima je na svom profilu poručio da je učinio isto ono što je OVK radila na Kosovu i da izdajnici zaslužuju takvu sudbinu.

POGUBLJENJA I NJIHOVI GLEDAOCI: Zgražavanje po svetu je pratilo svako od javnih objavljivanja sličnih snimaka, ali je to zgražavanje bilo nekako niskog intenziteta i brzo bi bilo zatrpano drugim vestima, najčešće o zločinima koje čine Asadove snage. Surovo ubistvo Folija je prva takva vest koja duže opseda svetske medije i političare, i ne može se pobeći utisku da razlog za to nije samo morbidnost čina. Najpre, Foli je prvi Amerikanac koga je ID ubila od izbijanja rata u Siriji u martu 2011. Osim toga, tek u poslednjih nekoliko meseci, napredovanjem u Iraku, ID je postala arhineprijatelj zapadnih sila i zemalja u okruženju, poput Turske i sunitskih monarhija iz Persijskog zaliva. Pre toga interesi džihadista i pomenutih država u Siriji su se poklapali, obe strane su priželjkivale Asadov kraj. Rečit je podatak da je Foli otet u sirijskom gradu Idlibu još pre dve godine, da se znalo da su ga kidnapovali pripadnici ID, baš kao i Stivena Sotlofa pre godinu dana, kao i desetine drugih državljana zapadnih zemalja, a da se o tome gotovo nije ni pričalo sve dok Foli nije pogubljen.

Uz zgražavanje zbog odsecanja glave Foliju, u mnogim reakcijama se ispod površine nazire teza da se ništa drugo ne može očekivati od islamskih fanatika, sa naglaskom na "islamskih". Na prvi pogled, čini se da ima nečega u tome. Poznavaoci prilika u Avganistanu znaju da među mnogim stanovnicima ove zemlje na mobilnim telefonima kruže snimci brutalnih silovanja, klanja ljudi i dekapitacija koje vrše talibani; osim u Siriji i Iraku, i u Pakistanu su beleženi slučajevi odsecanja glave zarobljenicima. Jedino se još u pojedinim muslimanskim državama, poput Saudijske Arabije, smrtne kazne vrše javnim odsecanjem glave. Međutim, sve to spada u ljudsku patologiju koja sa religijom, pa i sa islamom, nema veze. Niti svi Avgani uživaju u takvim snimcima, niti je nelogično da u zemlji koja četrdeset godina trpi užase rata određen broj ljudi otupi i počne da morbidnu svakodnevicu shvata kao normalnu, a nisu samo muslimanske zemlje poznate po brutalnim dekapitacijama (Vidi okvir "Balkanska pravila").

Osim toga, u javnim ubistvima ne uživa se samo na istoku, mračna strana ljudske prirode nije se nigde mnogo promenila od srednjeg veka, kada se rulja na trgovima radovala pogubljenjima, samo što su u novom dobu televizija i internet učinili da je publike mnogo više. Da nije tako, snimak vešanja Sadama Huseina koji je "slučajno procurio" ne bi izazvao tako veliku pažnju širom sveta, baš kao i snimak linča polumrtvog Moamera el Gadafija 2011. godine, koji se danima vrteo po svim svetskim televizijama. Nasuprot pomenutim primerima, kada je u Bengaziju 11. septembra 2012. ubijen američki ambasador Kristofer Stivens, slike njegovog unakaženog tela su, na molbu američke administracije, brzo sklonjene iz svetskih medija, kao što je brzo nestala i vest da je Stivens pre ubistva bio izložen sodomiji; slabo se pričalo i o tome da su radikalni islamisti, koji su pomenuto ubistvo izvršili, bili dojučerašnji američki saveznici u ratu protiv Gadafija.

GLAVA NA RAMENIMA I IZGUBLJENI ŽIVOTI: I u modernim državama gde se glave više ne seku, ponekad se odrubljene glave prihvataju kao dokazi. U Vašington je u junu 2002. avionom dopremljena kutija koju su uputili agenti CIA iz Avganistana. U kutiji je bila glava koju su agentima dali neki Avganistanci u Kabulu, tvrdeći da pripada Bin Ladenovom pomoćniku Ajmanu al Zavahiriju. Pomenuti Avganistanci tražili su nagradu od 25 miliona dolara, koju je američka vlada obećala za informacije (ili glavu) teroriste. Nagrada nije isplaćena, DNK analiza je pokazala da glava ipak pripada nekom drugom.

Zavahirijeva glava je ostala na ramenima do danas, ali tu sreću nije imao drugi visoki zvaničnik Al Kaide, Abu Musab al Zarkavi. Ubijen je 2006. raketom ispaljenom iz aviona, u akciji koju su svi pozdravili kao savršeno organizovanu i preciznu, uz tek uzgredno pominjanje da su sa Zarkavijem ubijeni i mlada žena i devojčica od četiri-pet godina. Takva vrsta "depersonalizovane" smrti, kada se likvidacije vrše iz nebeskih visina, dovedene su do savršenstva akcijama američkih bespilotnih letelica u Pakistanu, Jemenu, Avganistanu. Više nije potrebno ni da se pilot nađe iznad određenog mesta, dovoljan je pritisak ruke na džojstiku negde daleko i dron izvršava zadatak. Konstatuje se samo broj žrtava (hiljade njih poslednjih godina), uz obavezno navođenje da se radilo o ekstremistima iz Al Kaide, ID-a, talibanima; retko se pominju konkretna imena, još ređe se priznaje "kolateralna šteta" akcija, u koju se ubrajaju žene, deca, civili. Strah od nevidljivog neprijatelja iz visina mora da razdire sve koji se nalaze u oblastima u kojima deluju dronovi.

Sa druge strane, brutalna ubistva, poput onog koje je izvršila ID nad Folijem, nisu isključivo plod fanatizma, već i hladnokrvnog planiranja čiji je cilj slanje poruke kojom se takođe uteruje strah. Nije slučajno deo govora Folijevog dželata bio i "ako vi nas bombardujete, mi ćemo se svetiti ovako", nije slučajno žrtva bila u narandžastom kombinezonu, poput onog koji nose zatvorenici u Gvantanamu. Moderne tehnologije učinile su da ovakve poruke lako i brzo stignu u svaku tačku na svetu.

Da ubistvo američkog novinara ima još jedan aspekt pokazuje i vest da su pripadnici ID tražili od SAD otkup od 132 miliona dolara u zamenu za oslobađanje Folija, što je objavio "Njujork tajms", navodeći izvor iz Folijeve porodice. Vašington je odbio da plati traženu sumu, jer je principijelni stav američke vlade, kao i vlasti Velike Britanije, da je plaćanje otkupnine za taoce "pogrešna politika" koja obezbeđuje fondove za terorističke organizacije. Takvim organizacijama, u kojima je teško razdvojiti ideološko-versku i klasičnu razbojničku crtu, otmica stranaca je isplativ posao. "Njujork tajms" je naveo da su evropske države otmičarima svojih građana od 2008. godine isplatile najmanje 125 miliona dolara, od čega samo u prošloj godini 66 miliona. Folijevo ubistvo je i poruka onima koji se još premišljaju oko plaćanja otkupa.

NOVI ARHINEPRIJATELJ ZAPADA: Kako god, dosadašnji suživot i saradnja zapadnih sila i suseda Iraka sa ekstremnim džihadističkim organizacijama trenutno se trpaju pod tepih. Američke snage krenule su u nove napade protiv položaja ID u Iraku posle objavljivanja video-snimka. Posle tri godine, Turska je zatvorila granicu prema Siriji za nesmetan ulazak snaga Asadovih protivnika, među kojima su većinom bili džihadisti sa svih strana sveta.

Svašta se ovih dana čuje o ID. Tvrdi se da je gora i od Al Kaide, da je reč o najbogatijoj terorističkoj organizaciji u istoriji. Lider ID Abu Bakr el Bagdadi proglašava se novom terorističkom ikonom, većom i od Osame bin Ladena. Ministar odbrane SAD Čak Hejgel je Islamsku državu opisao kao opasnu pretnju SAD i Evropi, general Dempsi smatra da će biti potrebno formiranje međunarodne koalicije koja će se suprotstaviti ID. Teško je oteti se utisku da se opasnost od Islamske države po zapadni svet svesno preuveličava (mada su stanovnici područja na kojima džihadisti deluju sa razlogom u panici), ali i da to odgovara mnogim stranama u sukobu: samim ekstremistima, jer rastu u svojim i očima budućih sledbenika i simpatizera; Kurdima, jer su kao jedina alternativa džihadistima nikad bliže priznanju svoje države; Asadu, jer pomenute koalicije protiv ID ne može biti bez saradnje sa njim; Zapadu, jer je pronašao još jednog arhineprijatelja.

Svašta se čulo o ID, osim priznanja da se podrška svakoj vrsti ekstremizma obije o glavu, najviše domaćem stanovništvu, jer ekstremisti i zločinci na kraju dođu po svoje, u svojoj kući ili na nekom drugom mestu. Nije se čulo ni da od odsecanja glave ništa manje nisu šokantne vesti o nevinim žrtvama, uglavnom bez slika, koje već godinama stižu iz Avganistana, Iraka, Libije, Pakistana, za koje nisu odgovorni samo islamski ekstremisti.