Uporedo sa kratkotrajnim sabiranjem bodova na južnoafričkom Mundijalu i već tradicionalnim lovom na poene po travi u Vimbldonu, Srbi su proteklih nedelja, krajnje neuobičajeno, prebrojavali i osvojene Kembridž stipendije, a mediji su upis na četvrti najstariji univerzitet na svetu pratili kao da je reč o milionskim transferima kroz evropske lige. Trenutno stanje je takvo da je četrnaest devojčica i dečaka iz Srbije upisano na prestižni Triniti koledž Univerziteta u Kembridžu, od čega je devet uspelo da sebi obezbedi i stipendije, dok se za još pet čeka ishod. Hoće li do kraja prelaznog roka i oni obući dres Isaka Njutna? Još od sredine maja sasvim je sigurna sudbina sedmorice budućih studenata Kembridža koje nazivaju "timom snova", a u kome su Luka Milićević, Dušan Milijančević, Dušan Perović, Nikola Mrkšić, Ognjen Ivković, Mihajlo Cekić i Aleksandar Vasiljković.

Svi oni su đaci istog "d" odeljenja četvrtog razreda Matematičke gimnazije u Beogradu, svi su počeli u istom programu za talente, svi zajedno još od sedmog osnovne, svi su tokom školovanja nastupali na brojnim međunarodnim takmičenjima, te u ukupnom zbiru osvojili više od trideset medalja, što je čak i za Matematičku gimnaziju vanredan rezultat. I svi su, kao što kaže pesnikinja, od istih bolesti pelcovani, pa su, svesni svojih kvaliteta i ne želeći da plivaju kroz glib naših bolonjizovanih univerziteta, svi konkurisali za Kembridž i svi dobili godišnje stipendije u iznosima od 23.000 do 25.000 funti.

Iz evropske perspektive to bez sumnje izgleda kao čudesna koincidencija – da od par stotina stipendiranih studenata Kembridža, stipendije dobije sedam đaka iz iste zemlje sa Balkana, i to sedam učenika iz jednog istog školskog odeljenja. Kako je to uopšte moguće? Mada se na prvi pogled čini da je ovaj nesumnjivi uspeh jedne generacije i škole u kojoj su oni stasali svedočanstvo nacionalne pameti, u odgovoru se zapravo krije sva beda našeg obrazovnog sistema. I društvena beda, pride.

Kad se školski sistem posmatra odozdo, iz zadnje klupe, čija je prava mera ruiniranosti viđena na PISA testovima, jasnije se vidi kako su Matematička gimnazija i još par sličnih specijalizovanih škola, uz Istraživačku stanicu Petnica, zapravo ostale gotovo poslednje oaze znanja. O opštem stanju škola najbolje svedoči upravo to što najpametniji klinci danas već u sedmom razredu beže iz njega i sistematski se okupljaju u zadužbini Perse i Riste Milovanovića u Ulici kraljice Natalije. Sve donedavno, nekakvu šansu su imali i drugi đaci, a kako godine prolaze, pravo će čudo biti ako na Kembridž ode bilo koje dete koje nije prošlo kroz mentorska odeljenja MG-a.

Svojevremeno, kad je potpisnik ovog komentara išao u pomenutu školu, tadašnje Ministarstvo prosvete dozvolilo je, kao nekakav izraz solidarnosti, deci iz Republike Srpske da ravnopravno učestvuju sa vršnjacima iz Srbije i Crne Gore na jednom saveznom takmičenju, a onda se dogodilo, krajnje neočekivano, da se u olimpijski tim za takmičenje u Kanadi plasira dečak koji ne samo da nije iz Matematičke gimnazije, već je iz Banja Luke, koji je zadatke iz Njutnove mehanike rešavao sam, bez mentora i pod svećama i NATO bombama. U nezgodnoj situaciji da će državu predstavljati dečak koji nije njen državljanin, ministar Jovo Todorović brže-bolje spremio je specijalni pasoš za malog olimpijca, uz uslov da ga po povratku iz Kanade – vrati. Stvar se posle završila tako što je ovaj mladi fizičar u Beogradu čak i diplomirao, a da nije izganjao državljanstvo, da bi, naravno, potom otišao napolje, kao i stotine hiljada srpskih mozgova. Sada je i on u zemlji Isaka Njutna.

Mnogo toga se, naravno, izmenilo od poslednjeg Miloševićevog ministra prosvete. Najtalentovaniji danas imaju solidne državne stipendije, postoji izdašan fond kojim se nagrađuju najuspešniji na takmičenjima, ali je zato jaz između običnog đaka i onog koji postiže vanredne rezultate postao daleko veći, jer se sve unaokolo nepovratno urušilo. Pametni klinci danas iz zemlje odlaze ranije, uglavnom već po izlasku iz svoje srednjoškolske oaze, uopšte ne rizikujući sa domaćim fakultetima. Njihov odlazak, umesto da žalosti, čak doživljavamo sa sportskom, takmičarskom strašću, koja je u potpunom neskladu sa činjenicom da intelektualnu esenciju čitavih generacija gotovo sistematski sabiramo na jedno mesto da bismo je efikasnije deportovali preko granice.

Međutim, sama ta strast za takmičenjem u Evropi govori o nama nešto drugo od banalnog zaključka kako nije lepo što nam se "mozgovi odlivaju". "Valjda bi navijao za Zvezdu kad igra u Evroligi?", čujem pre nekoliko dana jednog od dva ovdašnja dečaka koji nemaju nikakve izglede da ikada i omirišu Triniti koledž. "Pa, dobro, ako baš igra u Evroligi", odgovara drugi, očigledno pomiren sa tim da lokalna navijačka obeležja blede pred jedinom ligom koja je relevantna – onom evropskom. Nevolja je samo što Zvezda dugo neće igrati u Evroligi.

Predugo je puštala talente da odlaze.

Članak je objavljen u okviru projekta "Vrline života u porodici evropskih naroda" koji finansira Evropska Unija kroz Medijski fond u okviru evropskih integracija. Objavljivanje članka je omogućeno uz finansijsku podršku Evropske Unije.

Sadržaj ovog članka je isključivo odgovornost nedeljnika "Vreme" i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije.