Svet
Rusija
ODAVANJE POSLEDNJE POŠTE: Poštovaoci lika i dela J. V. Prigožina
foto: ap
Slobodan pad Jevgenija Viktoroviča Prigožina
Smrću Prigožina nestali su oni koji su se kleli u njega, a mit o “Vagneru” nije moguće tek tako razgraditi. Zato je u svom trenutnom nasleđu i mogućim posledicama po Kremlj Prigožin kao Šredingerova mačka – istovremeno je i mrtav i živ. Vlast će jednom morati da pogleda u tu kutiju i da se pozabavi njenim sadržajem
Kada je negde oko 18.20 po moskovskom vremenu 23. avgusta biznis džet Embraer Legacy 600 počeo svoj munjeviti i nekontrolisani sunovrat, svi u avionu su već bili mrtvi pre nego je avion pao na tlo Tverske oblasti. Međutim, Jevgenij Prigožin bio je mrtav čovek najmanje dva meseca pre nego što će zaista izgubiti život. Slobodan i nezaustavljiv pad “talentovanog biznismena” i “čoveka komplikovane sudbine sa ozbiljnim greškama u životu” – kako će ga opisati ruski predsednik Vladimir Putin dan nakon avio katastrofe – počeo je onog trenutka kada je naoružan i sa nekoliko hiljada svojih “vagnerovaca” prešao granicu i sa ukrajnskog fronta stigao u Rostovsku oblast Rusije.
“Ozbiljne greške” Prigožina postojale su i ranije. Konkretno: kada je doveo u pitanje komandnu sposobnost ruskog vojnog rukovodstva, a pre svih ministra odbrane Sergeja Šojgua i načelnika generalštaba Valerija Gerasimova, te odbio da se stavi pod njihovu kontrolu. Dakle, doveo je u pitanje ljude koji se na tim pozicijama ne bi nalazili da ih tamo nije postavio vrhovni komandant Putin, čovek kome je Prigožin dugovao skoro sav svoj veoma razgranati biznis i za koga je obavljao mutne državne poslove. A da bi pojačao efekt, šef “Vagnera” jarosno je prozivao vojni vrh, stajao među gomilama unakaženih tela svojih “muzikanata” i pridruženih članova krvavog “orkestra” iz ruskih zatvora. Svi oni su bili ruski građani koje mu je Kremlj omogućio da ih mobiliše i čije je usluge Kremlj plaćao. Ipak, možda je još i veća Prigožinova greška, pre “marša pravednosti” na Moskvu bila što je od nulte popularnosti stigao do petog mesta u Rusiji i, možda, poverovao da mu se duguje više nego što dobija.
“PRIGOŽINOVSKI MALJ”
Iz guste magle u kojoj je obitavao i obavljao poslove i od državnog značaja, a često van zakona, Prigožin je izašao na jasno svetlo dana nakon prvih ratnih neuspeha ruske vojske u Ukrajini. I što je postajalo jasnije da tamo ne ide sve po planu, to je Prigožin bio glasniji i popularniji. Simpatije i odobravanje dobio je u onom delu ruskog društva koji je trebalo za Kremlj da bude “svoje”, u delu ura-patriota za koje je Ukrajina “greška 404” . To je populacija koja, opijena propagandom, žudi za brzom obećanom pobedom i koja je razočarana. Sve češće su i ruski ratni reporteri počeli “vagnerovce” da predstavljaju kao prave heroje, najsposobnije vojnike, koje vode jednako sposobni komandanti.
To se videlo i kada su se nimalo zabrinuti građani Rostova na Donu okupljali i bratimili sa naoružanim “vagnerovcima”, a grad, inače sedište Južnog vojnog okruga, “pao” bez ispaljenog metka. Svedočanstvo su i memorijali u nekoliko ruskih gradova gde se crvenim ružama i svećama zatrpavaju fotografije Dmitrija Utkina i Prigožina ispod kojih leže i violine, panciri, a u Sankt Peterburgu i “prigožinski malj” za kažnjavanje izdajnika. Za vlast na Crvenom trgu gunđanje i gubitak podrške među tim “svojima” veća je potencijalna opasnost nego da se sva ruska opozicija ujedinila i pomnožila sa deset.
I uz sve ove “greške”, da nije bilo pobune, Jevgenij Viktorovič bi verovatno živeo nešto duže i umro nešto tiše. No, izdaja i nož u leđa, kako je vidno besni Putin opisao “marš pravednosti”, nešto je što se ne prašta. Strogo vertikalna vlast kakvu su tamo izgradili može da počiva samo na bespogovornoj, potpunoj i tihoj lojalnosti.
IGRA NA SVE ILI NIŠTA
Razobličavanje Prigožina i legende o njemu počeli su dok se kopao asfalt na putu ka Moskvi da zaustavi vagnerovsku kolonu. O avionima i helikopterima koje su “vagnerovci” oborili sa ruskog neba u državnim medijima se ćutalo. Ali, zauzvrat je objavljeno kako je policija prilikom pretresa Prigožinovih kancelarija u Sankt Peterburgu pronašla dva kombija sa ukupno 10 milijardi rubalja, odnosno, više od 109 miliona evra. Prigožin će odmah drsko odgovoriti da to nije sve i kako je to novac za plate, sahrane i nadoknade. Putin se godinama pravio da ne zna ni da postoji grupa koja po zakonima u Rusiji ne može da postoji i godinama je odricao sve veze sa plaćeničkom vojskom i njenim operacijama na istoku Ukrajine, u Siriji, Libiji i drugim afričkim zemljama.
No, četiri dana nakon puča ruski predsednik je javno podvukao da je “Vagner” u potpunosti finansirala država i da su na njih samo u poslednjih godinu dana potrošili oko 940 miliona evra. Nije zabravio da pomene i da je Prigožinova kompanija “Konkord” za snabdevanje ruske vojske obrocima zaradila skoro isto toliko. Prećutani su Prigožinovi prihodi od snabdevanja obrocima moskovskih škola ili koliko je on zaradio za sebe i državu od lukrtivnih poslova čuvanja naftnih polja u Siriji ili drugih resursa u Libiji, Centralnoj Afričkoj Republici ili Maliju. “Talentovani biznismen” Prigožin svoj uspeh u lovu u mutnom dugovao je vezama sa vrhom države, ugovorima sa državom i posredovanju i garancijama države po Africi i Bliskom istoku.
U prvim danima posle meteža ruskoj publici predstavljen je jedan novi Prigožin. Smešan, paranoidan, gramziv, skorojević… Kamere državnog kanala pokazale su poluge zlata, gomile deviza, lažne pasoše, a zatim i smešne fotografije zamaskiranog Prigožina. Ali oko kamere na sakou okićenom medaljama zabeležilo je i orden Heroja Rusije. Prema pisanju fontanke.ru, taj mu je orden dodeljen 22. juna 2022. Prigožin je 30. juna raspustio redakcije svog medija holdinga “Patriot” par sati pre nego što će ih sve blokirati Roskomnadzor – regulatorno telo za elektronske komunikacije. Nije jasno šta je Prigožin uradio sa svojom čuvenom “fabrikom botova”, moćnim instrumentom za upravljanje javnim mnjenjem. Ali, kako je medijska kampanja protiv Prigožina počela, tako se naglo i završila.
Novac oduzet prilikom pretresa, vraćen je Prigožinu 4. jula. Onda se u javnost pustila informacija i da se Putin već 29. juna sreo sa njim i 35 komandanata “Vagnera” u Kremlju. Navodno je za tu priliku poslat avion specijalno po Prigožina u Belorusiju gde je imao biti kao deo dogovora o ukidanju optužnice. Posle toga, Prigožina je bilo svuda više nego u Belorusiji i to do te mere da se već sa nevericom govorilo: “Zar je moguće da mu ništa neće biti?” Spekulisalo se i gde bi mogao da sebi nađe mesto. Pojavljivanje na marginama Samita Rusija-Afrika, gde se, izgleda, našao bez poziva, dalo je vetar u leđa pričama da će Prigožina pustiti da se bavi Afrikom i interesima Rusije u afričkim zemljama.
Dalje je u postupanju prema Prigožinu nastupila tišina i naizgled ravnodušno odmahivanje rukom portparola Kremlja na zapitkivanje novinara o tome šta radi i gde je Prigožin. Ali zašto je uopšte krenuo na Moskvu? Na koga je tamo računao? Kao čovek ne iz sistema već iz kriminalnih koordinata biznisa devedesetih, Prigožin je uradio ono što je radio uvek – igrao na sve ili ništa.
OPROŠTAJNI VALCER
Na susretu u Kremlju krajem juna, Putin je “vagnerovcima” ponovo predložio da se stave pod komandu Ministarstva odbrane a zadrže svoje funkcije, formacije i borce. Dakle, isto ono što je i bilo okidač za pobunu. Kasnije, Putin je novinaru “Komersanta” Andreju Kolesnjikovu ispričao kako su, navodno, svi komandanti odobravajući klimali glavom, jedino je Prigožin, nesvestan toga, skočio i rekao: “Ne, momci nisu saglasni sa takvim rešenjem”.
Prigožin je nakon tog sastanka pola meseca istim avionom u kome će završiti život leteo između Moskve i Sankt Peterburga, Minska i Rostova. Od 18. jula avion je, prema pisanju ruskih medija, stajao na aerodromu Šeremetjevo. To će reći da je veliki broj ljudi u dužem periodu imao pristup letelici. Zato među ruskim vojnim analitičarima preovladava teorija o podmetnutom eksplozivu. Drugo mesto zauzima eventualno raketa zemlja-vazduh. Ručni raketni bacači isključeni su zbog nedovoljnog dometa, a nesrećan slučaj zato što se u Rusiji odavno ne veruje u slučajnosti.
No, kako god da je avion oboren i ko god da je to uradio, bitnije je da se veruje kako je Prigožin, u stvari, kažnjen, te da je time Putin pokazao da mu stisak nije oslabio. Glasine koje su se raširile nakon “oprosta” Prigožinu o Putinovim dvojnicima, nestale su. Za sada. Koliko se “vagnerovaca” saglasilo da potpiše ugovor sa ruskim Ministarstvom odbrane nije jasno. Ni ko njima sada rukovodi. Za one koji žele da uđu u sistem zadužen je Progožinov zamenik, penzionisani pukovnik policije Andrej Trošev “Sedi”. Ostali bi pak mogli da se nađu pod komandom bivšeg kapetana vojne obaveštajne službe Antona Jelizarova “Lotosa”.
Smrću Prigožina nestali su oni koji su se kleli u njega, a mit o “Vagneru” nije moguće tek tako razgraditi. Zato je u svom trenutnom nasleđu i mogućim posledicama po Kremlj Prigožin kao Šredingerova mačka – istovremeno je i mrtav i živ. Vlast će jednom morati da pogleda u tu kutiju i da se pozabavi njenim sadržajem.
“Ozbiljne greške” Prigožina postojale su i ranije. Konkretno: kada je doveo u pitanje komandnu sposobnost ruskog vojnog rukovodstva, a pre svih ministra odbrane Sergeja Šojgua i načelnika generalštaba Valerija Gerasimova, te odbio da se stavi pod njihovu kontrolu. Dakle, doveo je u pitanje ljude koji se na tim pozicijama ne bi nalazili da ih tamo nije postavio vrhovni komandant Putin, čovek kome je Prigožin dugovao skoro sav svoj veoma razgranati biznis i za koga je obavljao mutne državne poslove. A da bi pojačao efekt, šef “Vagnera” jarosno je prozivao vojni vrh, stajao među gomilama unakaženih tela svojih “muzikanata” i pridruženih članova krvavog “orkestra” iz ruskih zatvora. Svi oni su bili ruski građani koje mu je Kremlj omogućio da ih mobiliše i čije je usluge Kremlj plaćao. Ipak, možda je još i veća Prigožinova greška, pre “marša pravednosti” na Moskvu bila što je od nulte popularnosti stigao do petog mesta u Rusiji i, možda, poverovao da mu se duguje više nego što dobija.
“PRIGOŽINOVSKI MALJ”
Iz guste magle u kojoj je obitavao i obavljao poslove i od državnog značaja, a često van zakona, Prigožin je izašao na jasno svetlo dana nakon prvih ratnih neuspeha ruske vojske u Ukrajini. I što je postajalo jasnije da tamo ne ide sve po planu, to je Prigožin bio glasniji i popularniji. Simpatije i odobravanje dobio je u onom delu ruskog društva koji je trebalo za Kremlj da bude “svoje”, u delu ura-patriota za koje je Ukrajina “greška 404” . To je populacija koja, opijena propagandom, žudi za brzom obećanom pobedom i koja je razočarana. Sve češće su i ruski ratni reporteri počeli “vagnerovce” da predstavljaju kao prave heroje, najsposobnije vojnike, koje vode jednako sposobni komandanti.
To se videlo i kada su se nimalo zabrinuti građani Rostova na Donu okupljali i bratimili sa naoružanim “vagnerovcima”, a grad, inače sedište Južnog vojnog okruga, “pao” bez ispaljenog metka. Svedočanstvo su i memorijali u nekoliko ruskih gradova gde se crvenim ružama i svećama zatrpavaju fotografije Dmitrija Utkina i Prigožina ispod kojih leže i violine, panciri, a u Sankt Peterburgu i “prigožinski malj” za kažnjavanje izdajnika. Za vlast na Crvenom trgu gunđanje i gubitak podrške među tim “svojima” veća je potencijalna opasnost nego da se sva ruska opozicija ujedinila i pomnožila sa deset.
I uz sve ove “greške”, da nije bilo pobune, Jevgenij Viktorovič bi verovatno živeo nešto duže i umro nešto tiše. No, izdaja i nož u leđa, kako je vidno besni Putin opisao “marš pravednosti”, nešto je što se ne prašta. Strogo vertikalna vlast kakvu su tamo izgradili može da počiva samo na bespogovornoj, potpunoj i tihoj lojalnosti.
IGRA NA SVE ILI NIŠTA
Razobličavanje Prigožina i legende o njemu počeli su dok se kopao asfalt na putu ka Moskvi da zaustavi vagnerovsku kolonu. O avionima i helikopterima koje su “vagnerovci” oborili sa ruskog neba u državnim medijima se ćutalo. Ali, zauzvrat je objavljeno kako je policija prilikom pretresa Prigožinovih kancelarija u Sankt Peterburgu pronašla dva kombija sa ukupno 10 milijardi rubalja, odnosno, više od 109 miliona evra. Prigožin će odmah drsko odgovoriti da to nije sve i kako je to novac za plate, sahrane i nadoknade. Putin se godinama pravio da ne zna ni da postoji grupa koja po zakonima u Rusiji ne može da postoji i godinama je odricao sve veze sa plaćeničkom vojskom i njenim operacijama na istoku Ukrajine, u Siriji, Libiji i drugim afričkim zemljama.
No, četiri dana nakon puča ruski predsednik je javno podvukao da je “Vagner” u potpunosti finansirala država i da su na njih samo u poslednjih godinu dana potrošili oko 940 miliona evra. Nije zabravio da pomene i da je Prigožinova kompanija “Konkord” za snabdevanje ruske vojske obrocima zaradila skoro isto toliko. Prećutani su Prigožinovi prihodi od snabdevanja obrocima moskovskih škola ili koliko je on zaradio za sebe i državu od lukrtivnih poslova čuvanja naftnih polja u Siriji ili drugih resursa u Libiji, Centralnoj Afričkoj Republici ili Maliju. “Talentovani biznismen” Prigožin svoj uspeh u lovu u mutnom dugovao je vezama sa vrhom države, ugovorima sa državom i posredovanju i garancijama države po Africi i Bliskom istoku.
U prvim danima posle meteža ruskoj publici predstavljen je jedan novi Prigožin. Smešan, paranoidan, gramziv, skorojević… Kamere državnog kanala pokazale su poluge zlata, gomile deviza, lažne pasoše, a zatim i smešne fotografije zamaskiranog Prigožina. Ali oko kamere na sakou okićenom medaljama zabeležilo je i orden Heroja Rusije. Prema pisanju fontanke.ru, taj mu je orden dodeljen 22. juna 2022. Prigožin je 30. juna raspustio redakcije svog medija holdinga “Patriot” par sati pre nego što će ih sve blokirati Roskomnadzor – regulatorno telo za elektronske komunikacije. Nije jasno šta je Prigožin uradio sa svojom čuvenom “fabrikom botova”, moćnim instrumentom za upravljanje javnim mnjenjem. Ali, kako je medijska kampanja protiv Prigožina počela, tako se naglo i završila.
Novac oduzet prilikom pretresa, vraćen je Prigožinu 4. jula. Onda se u javnost pustila informacija i da se Putin već 29. juna sreo sa njim i 35 komandanata “Vagnera” u Kremlju. Navodno je za tu priliku poslat avion specijalno po Prigožina u Belorusiju gde je imao biti kao deo dogovora o ukidanju optužnice. Posle toga, Prigožina je bilo svuda više nego u Belorusiji i to do te mere da se već sa nevericom govorilo: “Zar je moguće da mu ništa neće biti?” Spekulisalo se i gde bi mogao da sebi nađe mesto. Pojavljivanje na marginama Samita Rusija-Afrika, gde se, izgleda, našao bez poziva, dalo je vetar u leđa pričama da će Prigožina pustiti da se bavi Afrikom i interesima Rusije u afričkim zemljama.
Dalje je u postupanju prema Prigožinu nastupila tišina i naizgled ravnodušno odmahivanje rukom portparola Kremlja na zapitkivanje novinara o tome šta radi i gde je Prigožin. Ali zašto je uopšte krenuo na Moskvu? Na koga je tamo računao? Kao čovek ne iz sistema već iz kriminalnih koordinata biznisa devedesetih, Prigožin je uradio ono što je radio uvek – igrao na sve ili ništa.
OPROŠTAJNI VALCER
Na susretu u Kremlju krajem juna, Putin je “vagnerovcima” ponovo predložio da se stave pod komandu Ministarstva odbrane a zadrže svoje funkcije, formacije i borce. Dakle, isto ono što je i bilo okidač za pobunu. Kasnije, Putin je novinaru “Komersanta” Andreju Kolesnjikovu ispričao kako su, navodno, svi komandanti odobravajući klimali glavom, jedino je Prigožin, nesvestan toga, skočio i rekao: “Ne, momci nisu saglasni sa takvim rešenjem”.
Prigožin je nakon tog sastanka pola meseca istim avionom u kome će završiti život leteo između Moskve i Sankt Peterburga, Minska i Rostova. Od 18. jula avion je, prema pisanju ruskih medija, stajao na aerodromu Šeremetjevo. To će reći da je veliki broj ljudi u dužem periodu imao pristup letelici. Zato među ruskim vojnim analitičarima preovladava teorija o podmetnutom eksplozivu. Drugo mesto zauzima eventualno raketa zemlja-vazduh. Ručni raketni bacači isključeni su zbog nedovoljnog dometa, a nesrećan slučaj zato što se u Rusiji odavno ne veruje u slučajnosti.
No, kako god da je avion oboren i ko god da je to uradio, bitnije je da se veruje kako je Prigožin, u stvari, kažnjen, te da je time Putin pokazao da mu stisak nije oslabio. Glasine koje su se raširile nakon “oprosta” Prigožinu o Putinovim dvojnicima, nestale su. Za sada. Koliko se “vagnerovaca” saglasilo da potpiše ugovor sa ruskim Ministarstvom odbrane nije jasno. Ni ko njima sada rukovodi. Za one koji žele da uđu u sistem zadužen je Progožinov zamenik, penzionisani pukovnik policije Andrej Trošev “Sedi”. Ostali bi pak mogli da se nađu pod komandom bivšeg kapetana vojne obaveštajne službe Antona Jelizarova “Lotosa”.
Smrću Prigožina nestali su oni koji su se kleli u njega, a mit o “Vagneru” nije moguće tek tako razgraditi. Zato je u svom trenutnom nasleđu i mogućim posledicama po Kremlj Prigožin kao Šredingerova mačka – istovremeno je i mrtav i živ. Vlast će jednom morati da pogleda u tu kutiju i da se pozabavi njenim sadržajem.
Pad razjarenih patriota
Kada je vrag odneo šalu a za Prigožina postalo jasno da se baš sasvim oteo kontroli, pale su i druge “razjarene patriote”. Igor Girkin “Strelkov”, pukovnik FSB-a u penziji i ključna figura za rat na istoku Ukrajine 2014, sada je osumnjičen za ekstremizam. Generala armije Sergeja Surovikina niko video nije od njegovog video-poziva “vagnerovcima” u noći pobune da se zaustave dok nije kasno. Surovikin je navodno znao za pobunu, suviše je blizak Prigožinu i očigledno nije mogao da uradi ono što je trebalo – da drži “orkestar” pod kontrolom.
Autorka je novinarka N1
