SAD, Rusija i Evropa
OLAKŠANJE: Protivnici raketnog štita u Pragu
Slomljeni štit
Američko odustajanje od postavljanja antiraketnog sistema u srednjoj Evropi uklonilo je jedan kamen spoticanja u odnosima sa Rusijom i istog časa stvorilo nekoliko novih
Od stalnog dopisnika iz Brisela
Češki premijer Jan Fišer doživeo je neprijatno buđenje kada ga je 17. septembra u gluvo doba noći (po lokalnom vremenu) nazvao američki predsednik Barak Obama da mu kratko saopšti da Amerika odustaje od najavljenog postavljanja radarskog sistema na teritoriji ove centralnoevropske države. Istovremeno, sličan neugodan noćni razgovor imao je poljski ministar spoljnih poslova Radek Sikorski, kada mu je državna sekretarka Hilari Klinton, takođe telefonom, poručila da od američke raketne baze u Poljskoj neće biti ništa. Za obe zemlje planirano postavljanje radara i raketa uz trajno prisustvo američkih trupa značilo je garanciju da im se nikada neće ponoviti ranija neprijatna iskustva sa Rusijom, a sada im je suvo rečeno da su ispali iz igre. Za Poljake, tajming nije mogao biti gori: tačno sedamdeset godina ranije, 17. septembra 1939, nacističke i sovjetske trupe ušle su u Poljsku.
Istini za volju, Česi i Poljaci nisu konsultovani, već samo obavešteni, pre osam godina, kada je prethodni američki predsednik Džordž Buš odlučio da osnovne elemente američkog antiraketnog kišobrana izgradi upravo na njihovim teritorijama. Vlade ovih zemalja morale su da se bore sa žestokim otporom opozicije i pretnjama Rusije da će se naći na nišanu ruskih balističkih raketa, a kada je sporazum sa Amerikancima na jedvite jade proguran kroz parlamente, ovi su ih iznebuha ostavili na cedilu.
Doduše, ne baš tako iznebuha. Glasine o tome da se Obama sprema da likvidira Bušov plan o antiraketnom štitu kolaju Vašingtonom i Briselom već mesecima, a sada su se, uprkos prvobitnim mlakim demantijama iz Bele kuće, pokazale kao osnovane. Taj štit je od trenutka kad je njegova izgradnja bila najavljena izazvao drastično zahlađenje između Vašingtona i Moskve: Amerikanci su tvrdili da je jedina njegova svrha odbrana od eventualnog raketnog napada "odmetničkih država" (npr. Irana) na evropske gradove, dok su Rusi otvoreno poručivali da u to obrazloženje ne veruju. Kako se datum početka izgradnje štita približavao, pojačavala se i retorika, pa je tako načelnik ruskog Generalštaba u jednom trenutku najavio da će Rusija svoje nuklearne glave preusmeriti ka Češkoj i Poljskoj, što je, pak, izazvalo odgovarajuće kontrareakcije američkih jastrebova. Rusija je, sem toga, objavila da će postaviti rakete nove generacije na svojim zapadnim granicama.
RESETOVANJE: I tako je Obama, u skladu sa proklamovanom politikom "resetovanja" odnosa sa Moskvom, uklonio ovaj kamen spoticanja. Ako je pri izboru datuma da to saopšti bio nehotice bezobziran prema Poljacima (pitanje je koliko ljudi u Beloj kući zna kada su Nemci i Rusi napali Poljsku), odluka je bila zgodno tempirana uoči posete ruskog kolege Dmitrija Medvedeva Americi.
Naravno, Obamini protivnici u Americi su ovo odmah iskoristili da napadnu aktuelnog predsednika zbog podrivanja odbrambene moći Sjedinjenih Država i preterane popustljivosti prema ruskom medvedu, pa su čak uporedili odustajanje od raketnog štita sa Čemberlenovim pristankom na Hitlerovu okupaciju Čehoslovačke 1938. Iz Obaminog štaba se brane tezom da štit ionako nije bio okrenut prema Rusiji, već prema Iranu, pa se stoga o ustupcima Moskvi ne može ni govoriti. Povrh toga, kažu da je antiraketni sistem koji je Buš planirao bio preskup, te da nije izvesno da bi uopšte funkcionisao jer se još uvek nalazi u eksperimentalnoj fazi. Nekoliko dosad izvedenih testova dalo je protivrečne rezultate, jer su nove rakete ponekad uspevale da pogode cilj, a ponekad ne; stručnjaci nisu mogli da se slože da li bi sistem funkcionisao u praksi, a bilo je i sumnji u štimovanje ishoda. Američki vojnoindustrijski kompleks svakako je imao motiv da malo pogura projekat, koji je prema prvobitnoj proceni trebalo da košta četiri milijarde dolara, da bi se kasnije ispostavilo da bi ispao bar dvaput, ako ne i triput skuplji.
EFIKASNIJI SISTEM: Većina nezavisnih stručnjaka podržala je Obamu. Veteran hladnog rata Zbignjev Bžežinski, za koga se svakako ne bi moglo reći da je bolećiv prema Rusima, izjavio je da je Buš planirao da izgradi "sistem koji ne bi radio, protiv nepostojeće pretnje, smešten u zemlje koje ga ne žele". Umesto njega, Obamini vojni stručnjaci zamislili su jeftiniji i, kako tvrde, efikasniji sistem koji, povrh toga, ne bi trebalo da iritira Ruse. Taj sistem predviđa postavljanje već oprobanih raketa "more–vazduh" tipa Egis na brodove u Sredozemlju, da bi u kasnijoj fazi (2015) te rakete bile zamenjene zemaljskim raketama SM4 na još neutvrđenim lokacijama, tako da bi do 2018. cela Evropa bila pod kišobranom.
Koliko je Obama ovim alternativnim projektom uspeo da smekša Ruse, za sada je teško proceniti. Predsednik Medvedev je u svojim prvim komentarima bio naglašeno oprezan, rekavši da "ceni odgovoran pristup predsednika Obame" i da je "spreman da nastavi dijalog s njim". Mnogo rečitiji i slikovitiji bio je Dmitrij Rogozin, ruski ambasador u NATO-u. "To je kao da imate truli leš u stanu, a onda dođe pogrebnik i odnese ga", rekao je za britanski "Gardijan". "Konačno smo se rešili gadnog problema koji nas je dugo sprečavao da ozbiljno radimo."
PUTIN ĆUTI: S druge strane, ruski načelnik Generalštaba Nikolaj Makarov (onaj isti što je pretio Česima i Poljacima) izjavio je u ponedeljak 21. septembra da što se Rusije tiče nije prihvatljiv nikakav američki protivraketni štit, ma prema kome bio okrenut i ma gde se nalazio. "Naš stav prema svemu što se tiče protivraketne odbrane je negativan", rekao je Makarov tokom posete Švajcarskoj i zloslutno dodao: "Ili ćemo sa Amerikom raditi zajedno, ili…" Premijer Vladimir Putin, čija će reč kao i obično biti poslednja, za sada mudro ćuti.
Ono što je već sada izvesno jeste da se lista američko-ruskih problema nije smanjila – naprotiv. Na vrhu te liste nalazi se Iran, kome Amerikanci žele da pooštre sankcije, čemu se Rusi ne samo protive već razvijaju vojnu saradnju sa tom zemljom. Sledi Gruzija, koju Amerikanci još uvek vide kao buduću članicu NATO-a, uprkos ruskoj (uspešnoj) demonstraciji sile u Osetiji i Abhaziji. A zatim, tu su i pitanje kontrole nad srednjoazijskim izvorima nafte i gasa, napadi ruskih hakera na baltičke članice NATO-a, navodno ili stvarno mešanje i jednih i drugih u unutrašnje stvari Ukrajine, stanje ljudskih prava u Rusiji….
I konačno, nedorečenost Obaminog alternativnog plana kada je reč o tome gde će biti postavljene rakete SM4 odmah su izazvale spekulacije o tome da Pentagon ima nameru da ih smesti u Gruziju, što je za Rusiju mnogo gore nego da su bile postavljene u Poljskoj (postoji i pretpostavka da nameravaju da ih postave u bazu Bondstil na Kosovu). Dugme za resetovanje često pomaže kada se kompjuter zaglavi, ali odnosi između dve velesile izgleda ne funkcionišu na tom principu.
Disonantni tonovi
Iako su SAD odustale od raketnih sistema u Poljskoj i Češkoj, još uvek nije sasvim jasno da li će i Rusija odustati od izgradnje svog odbrambenog sistema na granici sa Poljskom planiranog kao odgovor na "provokaciju" Amerikanaca. Zamenik ministra odbrane Popovkin rekao je da Moskva posle povlačenja Vašingtona neće postaviti sporne rakete kratkog dometa, dok je šef Generalštaba Rusije Nikolaj Makarov izjavio da takva "politička odluka još nije doneta". On je rekao da Amerika zapravo i nije u potpunosti odustala od raketnog štita, već su prvobitnu nameru samo zamenili verzijom koja se bazira na moru. Svetski mediji ocenili su da je veoma neuobičajeno da ruski zvaničnici protivureče jedni drugima u javnosti.
Prema agenciji Interfaks, Makarov je rekao da Rusija u "potpunosti" odbacuje alternativne planove Amerike, pogotovo eventualno postavljanje radarskog sistema na Kavkazu. Makarov kaže da je protivraketni štit globalni sistem, koji bi dve zemlje trebalo da izgrade zajednički, a ne Amerika na svoju ruku.
Jalovi lovci na rakete
Antiraketni štit koji je predsednik Barak Obama povukao iz Češke i Poljske nalazio se izvan najugroženije zone i zvanično bi služio da raketama presretačima gađa i zaustavi dve potencijalne pretnje – iransku raketu SHAHAB 3 sa dometom od 2000 km (od Teherana do Bugarske), kao i njene moguće naslednike, ali pre svega severnokorejski Taepodong 1 koji ima domet od 2900 km (od Pjong Janga do Novosibirska ), kao i opasni interkontinentalni Taepodong 2 dometa od 10.000 km. No, da li je uklanjanjem ovog raketnog kišobrana zaista nešto izgubljeno? Ma šta tvrdili stručnjaci za balistička, strateška i druga ubilačka pitanja, do sada još nismo videli da je SAD ili neka druga svetska sila razvila dovoljno efikasan antiraketni sistem koji bi mogao da u potpunosti opravda svrhu svog postojanja – da može da obori baš svaku raketu potencijalnog opakog neprijatelja koji je iz ko zna kakvog razloga rešio da nam raketama isporuči nuklearne, hemijske, biološke ili konvencionalne bojeve glave. Naravno, pre nego što neka od njih pogodi metu. Zamislite samo državu koja je godinama, decenijama razvijala nekakav raketni štit na koji je trošila milijarde dolara, svađala se zbog toga sa susedima i drugim silama, a onda u slučaju raketnog okršaja, u roju raketa koje dolaze štit propušta samo jedan projektil koji pogađa naseljeno područje. Da li bi se protivraketni sistem mogao nazvati efikasnim u tragediji koja sledi ako je propustio samo jednu od deset raketa? Za sada, nijedan od poznatih sistema ne garantuje da je u mogućnosti da potpuno neutrališe pretnju od balističkih projektila, bilo da su oni kratkog, srednjeg ili dugog, interkontinentalnog dometa. No, čemu onda uopšte služe protivraketni sistemi? Verovatno bi se moglo naći svakojakih razloga. U toku hladnog rata antiraketni štitovi su u okviru takozvane MAD doktrine imali opravdanje u mogućem smanjenju štete prilikom razmene strateških nuklearnih projektila, ali u današnjim "taktičkim" uslovima teško ih je, mada ne i nemoguće, opravdati. Međutim, upravo istorija trke o naoružavanju svedoči da nema efikasnijeg antiraketnog štita od sporazuma o neširenju naoružanja. Uostalom, hladni rat su u suštini i zaustavila dva takva ključna sporazuma – sporazum o neširenju nuklearnog oružja (NPT) iz 1969. i sporazum o neširenju balističkih raketa (ABM sporazum) između Sovjetskog Saveza i SAD koji je potpisan 1972. godine. Mada spori u ratifikaciji i potonjim koracima ka ostvarenju, ovi su sporazumi, uz uspone i padove, do kraja osamdesetih zaustavili nekontrolisano dalje širenje apokaliptičnih arsenala dva vojna bloka. NPT je i danas na snazi, a njegove potpisnice čine gotovo sve zemlje sveta, osim Severne Koreje, Irana, Indije, Pakistana i Izraela. Sa druge strane, ABM kao bilateralni sporazum nije tako dugo poživeo. Posle inicijative administracije Džordža Buša, SAD su tokom rata protiv terorizma, pod izgovorom opasnosti od Severne Koreje i Irana, odlučile da se 2002. godine povuku iz ovog sporazuma i nastave sa razvojem raketnog arsenala, tako da je njegov status danas nedefinisan. U SAD je 2002. osnovana Agencija za raketnu odbranu (MDA), a SAD su ubrzale razvoj svojih protivraketnih programa. U međuvremenu, strateški raketni arsenali se i dalje smanjuju na obe strane – ugovorom iz 2002. godine Ruska Federacija i SAD su se obavezale da će mnogo drastičnije smanjiti broj nuklearnih strateških raketa.
