Za "Vreme" iz Bona

Moric Erhart je postao poznat širom planete ranije nego što je planirao. Njegov put od uštirkanog odlikaša do gospodara Volstrita okončan je pod tušem jednog londonskog doma za studente. Mediji pišu o napadu epilepsije što autopsija, do zaključenja ovog broja "Vremena", nije potvrdila. Nemački državljanin Erhart (21) bio je praktikant investicione banke "Meril Linč", kćerke Banke Amerike. Tamo je, navodno, u poslednje dve sedmice života čak osam puta osvanuo na poslu, radeći neprekidno bez imalo sna. Neispavanost, premor i neredovni obroci jesu dokazani okidač za epileptične napade.

Za čitavu raspravu koja okupira britansku i nemačku javnost, zapravo je pokojni Erhart najmanje bitan. Možda nije umro od epilepsije, možda nije radio 23 sata bez prestanka, nego "samo" 16 ili 18 sati. Ali njegova tužna smrt skrenula je medijima i političarima pažnju na ono što im je sve vreme pred nosom – moderne firme, posebno u bankarskom sektoru, gaje poslovnu kulturu čiju je suštinu nesvesno opevao Ekrem Jevrić: kuća–poso, poso–kuća, gde su zaposleni gladijatori, a kancelarija arena. Pobedio je onaj ko poslednji ostane za svojim stolom zureći u beskonačne brojke na ekranu računara.

VUNDERKIND: Erhart je bio, što bi rekli Nemci, Krawattenträger (neko ko nosi kravatu). Od tinejdžerskih dana nosio je besprekorne košulje, a preko njih džempere sa V-izrezom. Najbolje ocene, nagrade iz matematike, engleskog i francuskog, osvojeni omladinski teniski turniri u Frajburgu, studije u Mičigenu, te u prestižnoj privatnoj školi menadžmenta i finansija u Valdenhajmu, prakse kod "Morgan Stenlija" i u Dojče banci, pa na sve to još članstvo u omladini CDU. Vunderkind, pomalo kao Balaševićev Bane, samo što je Moric bio i visok, harizmatičan, omiljen u društvu.

Kako to obično biva kada neko sa neobičnom pričom tragično skonča, tabloidi preoru njegov profil na Fejsbuku, razgovaraju sa prijateljima, nastavnicima, ucviljenim roditeljima. Tako se saznaje da je Moric Erhart bio žestoko ambiciozan, a da su iza te ambicije stajali veliki talenat i naporan rad. "Pohlepa je Bog" – rečenica beskrupuloznog berzanskog špekulanta Gordona Geka, kojeg u kultnom filmu Volstrit glumi Majkl Daglas, navodno je bila omiljeni citat mladog Morica.

Njegov put do Volstrita vodio je preko bližeg londonskog Sitija, bankarske četvrti u glavnom gradu Kraljevstva. Tamo je prestižni "Meril Linč" tražio novu turu praktikanata, da ih driluje tokom jula i avgusta kada je većina zaposlenih na odmoru. Ukupno je 9000 ljudi popunilo elektronsku prijavu, posle ovakvih i onakvih testova priliku da se pokaže dobilo je svega 127 praktikanata. Garantovana im je plata od oko 3000 funti mesečno i šansa da, ako se dopadnu šefovima, potpišu ugovor koji donosi šest cifara godišnje.

"Pošto novac nikada ne spava, mladi pripravnici su spremni da pokažu kako su ne samo inteligentni i dovitljivi nego i izdržljiviji od slabića u drugim profesijama", piše "Dejli mejl". Kako će ispričati Erhartove kolege, sto sati rada nedeljno u londonskim bankama sasvim su uobičajena stvar. Stil života ima i svoj naziv: Magic Carousel (što je ovde zgodnije prevesti kao magični kružni tok, nego kao magičnu vrtešku). Podrazumeva odlazak sa posla u osvit novog dana, taksista samo pričeka pola sata dok se mladi pripravnik istušira, obrije i uzme drugu košulju i kravatu, i eto ga već nazad na poslu.

Nesrećni Moric je, kažu neke kolege, pred smrt vezao više celodnevnih, tj. celonoćnih smena. Dovoljno da se po forumima piše o modernom ropstvu, neofeudalizmu, ali i pohlepi samog praktikanta. Javili su se i brojni insajderi iz banaka koji tvrde da bi šefovi sigurno oterali mladog bankara da se ispava, ukoliko primete da preterano dugo ostaje na poslu. Neprikladne spekulacije mogla bi da prekine banka "Meril Linč", koja ima tačan uvid u radne sate pokojnika, jer je ovaj pri dolasku i odlasku iz zgrade morao da koristi elektronsku karticu. Ali, osim reči saučešća i hvale za Morica Erharta, zvaničnici banke nisu izneli druge podatke.

LOGIKA OPSTANKA: "Propuštanje samo jedne noći sna ekvivalentno je žestokom opijanju", napisala je na Si-Bi-Esu čuvena Margaret Hefernan, novinarka i bivša šefica pet velikih kompanija. "Ipak, korporativna kultura udarnike ne tretira kao pijanice, nego kao heroje." Ona problematiku vidi kao simbiozu nekoliko uverenja, uglavnom pogrešnih: Pripravnici veruju da se nadmeću sa drugim pripravnicima za zaposlenje i veruju da više radnih sati znači veću produktivnost; šefovi veruju da broj radnih sati oslikava lojalnost firmi; svi su ubeđeni da sistem nagrađuje jake, a eliminiše slabe. Pošto su ove pretpostavke prerasle pojedince i postale sistem, više se za posledice i ne mogu okriviti pojedinci, recimo nadređeni u "Meril Linč".

"Po pravilu, šef neće eksplicitno reći nekome da mora da ostane do ponoći ili da radi u nedelju", kaže jedan sagovornik "Vremena" iz Bona. On je i sam u finansijskoj branši, kao revizor radi u Nemačkoj i upravo u Londonu. "Šef ne mora mnogo da se meša jer radnici znaju da će biti ocenjeni kvartalno ili polugodišnje, a da im od toga zavisi visina bonusa." Mnogi zadaci su takozvani projektni poslovi, što znači da moraju biti završeni do određenog roka, dodaje naš sagovornik. "Radno vreme i slobodni vikendi tada postaju relativna stvar. Prisutan je i veliki pritisak, jer se uvek nadmećete i sa sopstvenim kolegama. Često dominira stav da najbolje radi onaj ko najduže sedi za stolom."

Bankarski sektor samo je najekstremniji primer zloupotrebe praktikanata. Svako ko je tražio posao na Zapadu (a u poslednje vreme i u Srbiji, vidi "Vreme" 1179, "Ne zovite vi nas, zvaćemo…") zna koliko se ceni nabildovani životopis. Bez radnog iskustva nema posla, a bez posla ne može biti radnog iskustva. Vrzino kolo delimično je presečeno beskrajnim praksama – one i jesu i nisu posao, te se donekle priznaju kao radno iskustvo. Često se svode na dirinčenje za male pare, u svakom slučaju manje od onih koje primaju stalno zaposleni radnici. "Praktikanti bi trebalo da uče ili, bolje reći, upoznaju posao", kaže naš sagovornik iz finansijske branše. "Prava slika ne može da se stekne ako imaju neko blaže radno vreme, nego samo ako se tretiraju kao zaposleni početnici. Druga je priča što se to zloupotrebljava za izrabljivanje praktikanata kao jeftine radne snage."

Mladi i puni energije, pripravnici često žive za posao, umesto da žive od njega. Da bi izdržali maratonske smene, neretko uzimaju amfetamine. U najmanju ruku, osećaju se nemoćno da se izbore za svoja prava, napisao je u "Gardijanu" Set Fridman, pisac koji je i sam radio na londonskoj berzi. "Plaše se da će radno mesto za kojim toliko žude biti dato nekom drugom polurobu koji spremno čeka da uskoči." Fridmanova poruka je jasna: ništa se neće promeniti ukoliko se stvar prepusti "savesti" velikih igrača na bankarskom tržištu. "Ako ikakvo dobro može izaći iz ovoga, onda je to konačno regulisanje oblasti pred kojom se predugo žmurilo."

Nije čudo što je ovih dana na internetu ponovo aktuelna rečenica Čarlsa Bukovskog iz Faktotuma (1975): "Kako dođavola čovek može uživati u tome da ga alarm budi u 6:30, da iskače iz kreveta, odeva se, na silu jede, sere i piša, pere zube i kosu, probija se kroz saobraćaj do mesta na kojem u principu zarađuje gomilu para za nekog drugog i još treba da bude zahvalan što ima priliku da to radi?" Čak ni cinik poput Bukovskog nije mogao da predvidi da će doći vremena kada razni morici erharti neće ni ustajati iz kreveta, jer u opšte nisu spavali. Onaj koji, kao Moric, posustane, celinu ne narušava i ništa ne umanjuje.