Specijalno za "Vreme" iz Pariza

Dok nemiri polako jenjavaju, u Francuskoj se sada traži odgovor na pitanje zbog čega je došlo do ovako nagle i iznenadne eskalacije nasilja. Od sociologa, urbanista, novinara, istraživača Instituta političkih nauka pa do većine francuskih političara svih opredeljanja, svako pruža svoje viđenje događaja; međutim, većina se slaže oko nekoliko zajedničkih zaključaka: problem sa kojim se danas susreće Francuska star je već više od 30 godina, a sve dosadašnje vlasti prećutno su ga potiskivale i trudile se da ga zaborave, nadajući se da će zamišljeni model integracije doseljenika funkcionisati.

U Francuskoj je problem socijalnog sloma konačno došao do kulminacije i izašao je na videlo u najgorem obliku, kroz nasilje i mržnju prema sistemu koju ispoljavaju mladi stanovnici "osetljivih" četvrti u predgrađima svih velikih gradova. Drama koja je zadesila najstariju evropsku demokratsku zemlju samo je pokazala do koje mere je već više decenija vođena pogrešna politika kroz licemerje i zataškavanje istine, gde su se ređali lažna obećanja, retorika i nemarnost, umesto pravih i konkretnih poteza; radi pridobijanja izbornih glasova, zanemarivana je prava slika stanja na terenu.

GRUPNI PORTRET: Problem predgrađa u Francuskoj javio se još šezdesetih godina, kada su vlasti počele da za novopridošlu radnu snagu, poreklom iz bivših kolonija, većinom iz afričkih zemalja, grade tzv. socijalna naselja. Ali, pravi problemi su nastali kasnije, kada su ova socijalna naselja, iznikla na brzinu i van svih kriterijuma koji odgovaraju kulturi i normama stanovništva sa drugih prostora, počela da se pretvaraju u geta. Zbog sve dramatičnije stope rasta nezaposlenosti od sredine osamdesetih do danas i zbog loše politike integracije imigranata u francusko društvo, došlo je do prave segregacije i stvaranja paralelnog društva: s jedne strane ugroženog i napuštenog stanovništva predgrađa i s druge – elite u centrima francuskih gradova. Nedavne scene građanskog rata na gradskim periferijama posledica su tri različita faktora koji su isplivali na površinu.

Prvi je, naravno, vezan za tridesetogodišnji problem integracije. Naime, osam odsto ukupnog stanovništva Francuske jesu imigranti, grupisani u oko 700 urbanih zona. Obrazovanje u tim predgrađima je više nego porazno, jer svake godine više od 160.000 mladih izlazi iz školskog sistema bez ikakve diplome. U pomenutim zonama vlada vrlo visoka stopa nezaposlenosti, koja dostiže i 70 odsto, dok se u celom sloju stanovništva stranog porekla stopa nezaposlenosti kreće oko 38 odsto. Drugi važan faktor za ovako nagao i drastičan socijalni slom u Francuskoj jeste sve evidentnije stvaranje neke vrste aparthejda, gde se asocijalne pojave oslanjaju na razvoj paralelnog društva van svih zakona Republike i legalne tržišne ekonomije, gde su važniji zakoni mafije i klanova u koje vrlo lako upadaju mlade generacije, sinovi i unuci prve generacije imigranata. Često su im uzor lokalni šefovi bandi koji ih zatim uvlače u podzemlje i u kriminalne radnje, što se na kraju ispostavlja kao vrlo unosan posao i ne ohrabruje ih da traže legalno zaposlenje.

IDENTITET: Problem identiteta je uveliko prisutan. Upravo pripadnici druge ili već treće generacije imigranata, koji su dobili francusko državljanstvo jer su rođeni u zemlji, ne osećaju se pripadnicima francuskog društva i kulture, a pogotovo ne zemlje porekla roditelja. Kultura u predgrađima u Francuskoj postala je veoma specifična jer su se te nove generacije zbog osećaja nepripadnosti francuskom društvu identifikovale sa okolinom i okruženjem u kom žive, sa sasvim drugim i specifičnim društvenim kodovima. Predgrađe i "njihova četvrt" je njihov svet i niko nema pravo da im ga oduzme – komenatri su koji se sve češće čuju u medijima.

Francuski nemiri zbog toga ne mogu da se porede sa rasnim pobunama poput onih već viđenih u nekim anglosaksonskim zemljama, ali u Francuskoj je to ovih dana ispoljeno uništavanjem javnih dobara i ustanova koji za pobunjenike simbolizuju uzroke odbačenosti i njihovog svrstavanja u "građane drugog reda". Prema ocenama sociologa, na ovo se nadovezuje još jedan fundamentalni problem: Francuska negira etničko pitanje, jer celokupna politička klasa u zemlji ne može ni da zamisli da rasne i kulturne razlike mogu da budu faktori razdora u državi. Francuska levica je pogotovo doprinela tome da se sakrije realna slika stanja. Levica već godinama potencira da su problemi predgrađa isključivo problemi vezani za siromaštvo i nezaposlenost, potpuno zapostavljajući model integracije stranaca u francusko društvo koji su smatrali idealnim. Kako je nedavno za pariski "Liberasion" objasnio britanski sociolog Trevor Filips, "francuski model integracije je sistem sa jednim kolosekom, koji tera ljude da zaborave svoje poreklo i identitet. Ovakav model ne može preživeti aktuelni proces globalizacije, niti se može tvrditi da verska pitanja nisu u samom srcu izgradnje identiteta. Jer, što više ignorišete ovakve probleme, sve više stanovništva potiskujete na marginu". Iako za sada nema indicija da su poslednji nemiri organizovani na rasnoj i verskoj osnovi, opasnost ipak vreba, jer su radikalne islamske ćelije uveliko prisutne po predgrađima. A u ovakvim okolnostima, pitanja ovog tipa postaju krajnje osetljiva, čega se najviše i pribojava aktuelna francuska vlada.

LICEMERJE VLASTI: Francuska nacija je gotovo preko noći postala svesna da se nalazi u svojevrsnom stanju rastakanja, zbog demagoških teorija i laži koje su dominirale političkim životom zemlje već više od četvrt veka. Samo u poslednjih deset godina, ništa se konkretno nije promenilo nabolje u vezi sa socijalno ugroženim četvrtima, iako je još za vreme kampanje pre prvog predsedničkog mandata, 1995. godine, predsednik Žak Širak u prvi plan stavio upravo taj socijalni slom i problem diskriminacije prema delu stanovništva poreklom iz imigracije. Ali i levica koja je ranije bila na vlasti, još od 1981. godine, samo je još više dozvolila da francuska predgrađa propadaju i pretvore se u "izgubljene teritorije Republike". Pogrešna politika u odnosu na predgrađa traje već 30 godina, počev od zabrane izgradnje nebodera i socijalnih blokova, do sve obimnijeg investiranja u izgradnju i obnovu postojećeg stambenog fonda. Ali, vrlo malo sredstava je izdvajano za istinsko rešavanje problema, odnosno za jačanje obrazovnog sistema i stvaranje mogućnosti da se mladima bez diploma i visokog obrazovanja olakša zaposlenje. Aktuelni ministar za razvoj urbanih zona Žan-Luj Borlo najavio je ulaganje 30 milijardi evra u ugrožena periferna područja, a samo za narednu godinu blizu osam milijardi. Pored ulaganja u urbanističko redizajniranje ovih kvartova, Borlo naročito ima nameru da ojača socijalno-ekonomski proces integracije mladih, kojima bi bilo omogućeno da lakše steknu potreban stepen kvalifikacije i radno mesto. Takođe, na rešenje čeka problem diskriminacije, koja postoji pri zaposlenju građana stranog porekla, čega je sada konačno sasvim svesna cela francuska javnost.