Za “Vreme” iz Njujorka

Kada mobilne telefone počnu da bombarduju poruke u kojima se građani upozoravaju na “noćnu moru zabrane abortusa” i “pretnje ukidanja socijalne pomoći” ili “levičarsku pošast” i “kriminogene liberale”, više nema sumnje da se približio dan kada se u Americi ide na birališta.

Pitanje kako izborni timove demokrata i republikanaca dolaze do telefonskih brojeva građana nije ništa lakše od onoga ko će nakon 8. novembra imati većinu u Kongresu. Ko god da pobedi, jedna od prvih stvari koja se nauči u ovoj zemlji a što ova predizborna kampanja samo potvrđuje, jeste da se broj telefona daje isključivo osobama od poverenja i dragim ljudima, jer će se u protivnom život pretvoriti u noćnu moru zbog neprekidnih poziva agenata zdravstvenog osiguranja i osiguravajućih društava, otkupljivača polovnih kola i prodavaca nekretnina, onih koji nude povoljne kredite i fondova koji podržavaju finansijske investicije za kompanije koje nemate mada su, na sreću birača, dve vodeće stranke koje se bore za mesta u Predstavničkom domu i Senatu ovog puta bile nešto suzdržanije u uznemiravanju građana. Ulog je zaista ogroman, niko ne želi da iritira one od čijeg glasa zavisi ko će vladati zemljom.

Kao i dosad, na redovnim izborima (midterm elections), koji se održavaju na sredini predsedničkog mandata, bira se svih 435 članova Predstavničkog doma Kongresa na dve godine i 34, od ukupno 100, članova Senata, koji će sedeti u tom zakonodavnom telu do 2029. Trenutno Demokratska partija ima većinu u Predstavničkom domu, dok obe stranke imaju isti broj senatora, ali kada to ustreba na glasanju, potpredsednica SAD dodaje glas svojim demokratama.

Mada se rezultati istraživanja javnog mnjenja objavljuju iz dana u dan, stiče se utisak da niko pouzdano ne zna kakvo je pravo raspoloženje birača. Izgleda da je jednima važna ekonomija i ono od čega žive, drugima pravo na abortus, kontrola prodaje oružja, klimatske promene i pretnje američkoj demokratiji, trećima problemi sa migrantima koji opsedaju južnu granicu i borba protiv kriminala što, sve zajedno, samo pojačava utisak rascepkanosti i neizbalansiranosti američkog društva, a to se može videti i na mnogim drugim mestima.

VELIČINA UMESTO SASTAVA

Na primer, njujorški restorani su uvek krcati mada je račun za dvoje, dvojicu ili dve, uz par pića, obično više od dvesta dolara, dok se u obližnjem predgrađu često može sresti jedan čovek koji živi u svojim kolima, a kome je, sudeći prema prikolici koja je zakačena za auto, posao da sakuplja stvari koje građani odbacuju iz svojih kuća na trotoare, bilo da je reč o delovima nameštaja, knjigama ili odeći, odvaja ono vrednije, i to potom prodaje negde na improvizovanim tezgama, a on sigurno nije jedini koji ima takav posao i ulični dom.

Sličan utisak je i kada se odlazi u kupovinu. Dok se u “Whole Foods Marketu”, “Trader Joe’su” ili “The Fresh Marketu” nižu rafovi krcati egzotičnim voćem, organskim povrćem, vrhunskim francuskim sirevima, italijanskim šunkama, mesom sa bio-farmi ili svežim plodovima mora, u velikom broju samoposluga nabacane su gomile svakojake hrane bez ikakvog reda, jer tu niko ne obraća pažnju na pakovanje, vrstu aditiva, procenat masti, šećera ili njeno poreklo, isključivo se traži što veća količina za što manje novca.

Amerika jeste najsnažnija ekonomija sveta, sa najvišim bruto domaćim proizvodom (GDP), ali to ne znači da je lagodan život dostupan baš svima. Koliko god su restorani brze hrane deo američkog stila života, toliko su i oni posećeni zbog niskih cena jer tu čitave porodice dobijaju kompletne obroke za par desetina dolara.

Na žalost onih koje raduje činjenica da u Americi ne žive svi onako kako se to može pomisliti na osnovu holivudskih filmova, ovo i dalje jeste zemlja u kojoj može uvek da se nađe posao i pristojno živi od rada koji možda nije ono o čemu se sanja, ali tom zaradom svako može da plati rentu za stan, kupi hranu i odeću, vozi kola, bude ono što jeste, uživa u slobodi i bira one koji će ga zastupati u Kongresu, bez obzira da li živi u bruklinskom Vinegar Hilu ili u prastarim kolima na ulici navlačeći tokom noći, umesto zavesa, delove odeće na prozore automobila.

Naravno, onim obrazovanijim, koji mogu da plate rentu od 4.000 dolara mesečno za jednosoban stan u boljim delovima Njujorka, važnija su pitanja demokratije od cena namirnica i više je nego jasno zašto je to tako. Samim tim što imaju dobro plaćene poslove, oni su manje egzistencijalno ugroženi, ali su zato ovi drugi, koji u prodavnicama više vode računa o veličini pakovanja mesa umesto njegovog sastava, daleko brojniji.

Stoga i većina istraživanja javnog mnjenja ukazuje na izvesnu prednost Republikanske partije, njima je potrebno samo pet poslanika više u Predstavničkom domu da ponovo steknu većinu, tako da je teško očekivati da će se taj trend drastično promeniti do izlaska na birališta, mada su dani uoči glasanja uvek nekako duži i svaka izgovorena reč, ili ono što se dešava, ima mnogo veću težinu od vremena kada su rađene ove ankete. Naravno, sasvim je moguće da će demokrate uspeti da sačuvaju krhku većinu u Senatu, ali je njihov problem što i sam predsednik Džozef Bajden ima relativno nisku podršku. Prema najnovijim rezultatima Rojtersa i Ipsosa, koji mogu da se prate u realnom vremenu, njega podržava svega 39 procenata građana SAD, što velikim delom potvrđuju i Galupova merenja, ona mu daju svega jedan procenat više. Sve to zajedno sluti da će njegova partija izgubiti deo onih koji su je podržali na parlamentarnim izborima 2020.

DOBA PREISPITIVANJA I NEIZVESNOSTI

Demokratska stranka je istovremeno, sviđalo se to nekome ili ne, pokazala određene slabosti u upravljanju ekonomijom i borbi protiv kriminala i nasilja koje se često hrani desničarskom ili kjuanonskom ostrašćenošću, koja nije obuzdana ni nakon nasilnog upada na Kapitol i osporavanja rezultata predsedničkih izbora, tako da se nemali broj građana Amerike oseća dvostruko ugroženim: ekonomski, jer inflacija uprkos agresivnim intervencijama Federalnih rezervi (FED), koji je čak pet puta u ovoj godini podizao kamatne stope, i dalje divlja ostajući blizu četrdesetogodišnjeg rekorda, zbog čega cene namirnica, renti, goriva ili odeće neprekidno rastu, i životno, o čemu zlokobno svedoči napad čekićem na supruga Nensi Pelosi u njihovom domu u San Francisku. Ako neko može da upadne u kuću predsedavajuće Predstavničkog doma koja, kao i drugi članovi Kongresa, uživa posebnu zaštitu policije, šta može da očekuje neko koji živi u svom automobilu na ulici?

To, naravno, ne znači da sve ovo ne bi bilo još gore da su republikanci na vlasti. Policija trenutno istražuje više hiljada pretnji upućenim članovima Kongresa, koje lideri ove partije, inače, vrlo retko osuđuju jer one velikim delom dolaze upravo iz redova njihovih bližih ili daljih sledbenika. Teško da bi bilo bolje i sa ekonomijom da Republikanska partija ima većinu u Kongresu jer vodeći stručnjaci već odavno ponavljaju kako će ruska agresija na Ukrajinu, zbog visokih cena energenata i poremećenih lanaca snabdevanja, uzeti “ogroman ekonomski danak” i izazvati “dugu i ružnu recesiju”.

Uprkos nekim dramatičnim tvrdnjama stručnjaka o početku kraja globalizacije i povratku na “trgovinske blokove”, koja će naterati vladajuće demokrate i predsednika Džozefa Bajdena da preispitaju svoju agendu o slobodnoj trgovini, za mnoge političke analitičare ovo su sasvim obični izbori kada stranka koja ima predsednika izgubi većinu u Kongresu tokom njegovog prvog mandata. I ranijih godina je vladajuća stranka ostajala u proseku bez dvadesetak i više mesta u Predstavničkom domu i nekoliko u Senatu. Trampovi republikanci su izgubili 41, a Obamine demokrate 63 mesta, samo što ovo više nisu ona stara, dobra vremena.

Ako demokrate izgube većinu bar u jednom domu parlamenta, predsednik Bajden može da se pozdravi sa ispunjenjem svojih planova, jer mu za usvajanje bilo kog zakona treba podrška čitavog Kongresa. Čak i one predloge demokrata koje bi republikanci podržali u neko normalnije vreme, sada će to mnogo teže učiniti jer se veliki deo njihove strategije zasniva na suprotstavljanju svemu što namerava da uradi Demokratska partija, tako da osujećivanjem tih planova oni suštinski slabe demokrate u susret trci za sledeće predsedničke izbore.

Osim toga, ni sam nasilni pokušaj sprečavanja predaje vlasti još nije dobio pun sudski epilog, a ratu u Ukrajini koju najviše na svetu, politički, vojno i finansijski, podržava Amerika, ne nazire se kraj, a za svaki od budućih koraka na tom putu verovatno će biti potrebna i podrška republikanaca. Jedino što sada, za razliku od prethodnih godina, nema toliko ruskih botova i lažnih Facebook grupa koje su radikalizovale američko društvo i huškale ljude jedne protiv drugih, jer je režim u Kremlju sada zaokupljen svojim teškim brigama.

Mada se u politici SAD stvari ne menjaju preko noći, predstojeći izbori sve više podsećaju na izbor između prava na abortus i demokratije, što su, manje ili više, ideološke teme i onoga šta će moći da se priušti od zarade koja se dobija svakog petka odnosno, pitanja svakodnevnog života.

U svakom slučaju, kada u Americi na kraju ulice vidite saobraćajni znak sa natpisom “kraj puta”, budite sigurni da to nije nikakvo sudbinsko proročanstvo, već sasvim jednostavna, praktična informacija – da se na tu stranu dalje ne može. To više nego dobro razumeju oni koji se spremaju da krenu na birališta.