Hoćemo li da ih primimo ili nećemo, i ako hoćemo, koliko njih, na koji vremenski period, pod kojim uslovima, koja je gornja granica, godišnje ili sveukupno, iz kojih zemalja, sve ili samo hrišćane, da li ćemo da dozvolimo spajanje porodica ili nećemo, ili ipak hoćemo, ali posle dve ili tri godine, da li ćemo da ih izbacimo ako ili kada procenimo da u njihovim matičnim zemljama više ne besni rat, ili nećemo, ako su u međuvremenu našli posao i plaćaju porez?

Dok se države članice Evropske unije vrte ukrug oko pitanja šta im je činiti, milioni očajnih ljudi sa Bliskog istoka i sa severa Afrike su stigli, na putu su ili se spremaju na neizvestan put u evropske zemlje blagostanja, pre svih u Nemačku. Zima je donekle usporila priliv izbeglica, u Srbiju ih proteklih nedelja ulazi "samo" dve-tri hiljade dnevno (na jesen ih je povremeno bilo i sedam, osam, deset hiljada na dan); proleće tek što nije stiglo i sa lepšim vremenom neminovno veći talas izbeglica, po nekim procenama najveći do sada.

Posledica nemoći institucija i vlada država članica EU da postignu bilo kakav dogovor oko rešavanja izbegličke krize je porast straha od "islamizacije Evrope", od došljaka drugačije vere, kulture i jezika koji će da "ugroze evropsko blagostanje, bezbednost i vrednosti". Kratkovidost i nesnalaženje partija političkog centra dovelo je do naglog jačanja ekstremne desnice, otvorilo je prostor za populističku manipulaciju egzistencijalnim strahovima. Epilog evropske izbegličke konfuzije je da je "politika bodljikave žice" premijera Mađarske Vikora Orbana odnela pobedu nad "politikom dobrodošlice" kancelarke Nemačke Angele Merkel.

USAMLJENA ANGELA MERKEL: Evropska unija kreće se u pravcu "rešenja" da bukvalno i metaforički bodljikavom žicom zaustavi izbeglice, što se jednih tiče, za sva vremena, što se Angele Merkel tiče, da bi se privremeno smanjio njihov broj, ne bi li nemačko društ-vo i privreda mogli postepeno da ih apsorbuju. Interpretacija cifara i računica prevagnule su u odnosu na sudbine ljudi, slike dečjih leševa koje je more nanelo ili koji su iz mora izvađeni, iscrpljenih ljudi u prihvatnim logorima, nemaju više efekat kakav su donedavno imale. Empatija je bila kratkog daha.

Angela Merkel nije uspela da ubedi evropske partnere u ispravnost svoje odluke leta prošle godine da zarad humanitarnih principa treba gotovo bezuslovno da se otvore granice za izbeglice iz ratom pogođenih zemalja. Ostala je usamljena u tome. Nije uspela u to da ubedi čak ni sve svoje koalicione partnere, bavarska Hrišćansko-socijalna unija podmeće joj klipove u točkove gde stigne. Pod pritiskom spolja i iznutra počela je da vuče iznuđene poteze ne bi li dobila na vremenu. Njena ideja je da talas izbeglica treba zaustaviti, ili makar usporiti, pre nego što ponovo počne da pritiska spoljne granice Evropske unije, i to u Turskoj, centralnoj tranzitnoj zemlji za izbeglice koje se kasnije balkanskom rutom kreću ka Nemačkoj. Ako Turska zaustavi ili uspori izbeglice, opašće broj izbeglica koji stižu u Nemačku. Takav je plan.

Kako nemački nedeljnik "Špigl" piše, Angela Merkel se poslednjih meseci češće viđa sa zvaničnicima Turske nego sa svojim koalicionim partnerima. U drugi plan su gurnuta pitanja pravne države i ljudskih prava u Turskoj, surovi obračun vlade predsednika Redžepa Tajipa Erdogana sa Kurdima se i ne spominje.

Angeli Merkel je potrebna Turska kao ključni igrač u izbegličkoj krizi. To se videlo i prilikom posete nemačke kancelarke Ankari prošlog ponedeljka. U razgovoru sa predsednikom turske vlade Ahmetom Davutogluom pokušala je da lično pokrene stvari sa mrtve tačke. Još pre nekoliko nedelja EU je ugovorila sa Turskom akcioni plan čiji je cilj da se na tursko-sirijskoj granici zaustavi priliv izbeglica, da se izbeglice koje su već u Turskoj tu i zadrže, samo što se od tada malo toga uradilo, a Nemačkoj gori pod nogama. Angeli Merkel su potrebni nekakvi rezultati do samita EU koji se održava 18. i 19. februara.

NEIZVESNI PREGOVORI: Prema pisanju nemačkih medija, Turska je ponešto već učinila: pooštreni su uslovi za ulazak u Tursku za Sirijce i Iračane, a izbeglice iz Sirije mogu lakše da dobiju posao u Turskoj. Ali što se tiče glavne stvari iz pomenutih dogovora, pooštravanja kontrole granica, malo toga se uradilo.

Prema Ujedinjenim nacijama, od početka godine je oko 70.000 izbeglica iz Turske došlo do grčkih ostrva i odatle balkanskom rutom nastavilo ka Austriji i Nemačkoj. Kontrola spoljnih granica EU na moru ne funkcioniše baš najbolje, konstatovala je Angela Merkel.

Da bi privolela Tursku na saradnju, EU se na jedvite jade, a na inicijativu Nemačke, dogovorila da joj na raspolaganje stavi tri milijarde evra, sa kojima bi Ankara trebalo da obezbedi bolje uslove za oko 2,7 miliona izbeglica, koliko ih se, prema podacima Ankare, nalazi u Turskoj. Mediji spekulišu da je u međuvremenu Turska tražila pet milijardi evra. Pregovori se vode i oko toga ko treba da upravlja novcem, da ne bi nestao negde u Turskoj. Priča se o izradi konkretnih projekata za izbeglice na koje bi se potrošile evropske milijarde, što može da potraje, a vremena je sve manje. Priča se i o uključivanju raznoraznih humanitarnih organizacija na terenu u Turskoj, nemačkih graničnih policajaca na turskoj granici prema Siriji, o izgradnji humanijih izbegličkih logora sa većim kapacitetima, boljoj medicinskoj nezi. Zapravo se malo toga zna, pre svega, na koji bi način Turska zaista mogla da zaustavi istorijsku migraciju koja se valja ka Evropi.

Okvirni dogovor podrazumeva i da Evropa od Turske legalnim putem preuzme kontingent od nekoliko stotina hiljada izbeglica. Kako to treba da funkcioniše takođe je posve nejasno, kada se uzme u obzir da EU nije uspela da sprovede ni već odavno dogovorenu preraspodelu 160.000 izbeglica unutar sopstvenih granica.

BITKA ZA ALEPO: Nemački "Zidojče cajtung" piše da kancelarka Angela Merkel vodi "usamljenu borbu za redukovanje broja izbeglica bez zatvaranja unutrašnjih evropskih granica". Ono što bi trebalo da budu pregovori između EU i Turske, pretvorilo se u stvarnosti u bilateralni proces između Berlina i Ankare, mučan i bez garancija za pozitivan ishod. Pritom većina evropskih partnera pasivno posmatra kako se Angela Merkel koprca u pregovorima sa Erdoganom i pokušava nešto da uradi, bez podrške iz EU. Mišljenje mnogih je da je to gubljenje vremena i bacanje para.

Iz Turske je kancelarka poručila da je "potresena i zgrožena velikom ljudskom patnjom na tursko-sirijskoj granici". Ona je oštro osudila Rusiju zbog bombardovanja Alepa, grada koji još uvek drže šarolike snage koje se bore protiv režima Bašara el Asada, a koji se nalazi šezdesetak kilometara od granice sa Turskom i iz koga trenutno beže na desetine hiljada ljudi. Prizvuk je da je Rusija sada najveći krivac što se izbeglička kriza produbljuje. Ukoliko Alepo padne, Turska računa sa novim talasom od oko milion izbeglica. Izveštaji sa terena su konfuzni. Prema nekim podacima, snage lojalne Asadu uz podršku ruske avijacije prodrle su ponegde na samo dvadesetak kilometara od granice sa Turskom.

Izbeglice se iz Alepa slivaju pre svega u mesto Bab al Salama (kapija mira) blizu granice sa Turskom. Turska tvrdi da ih snabdeva namirnicama i hoće da napravi izbeglički logor na sirijskoj strani. Humanitarne organizacije izveštavaju da nedostaje vode za piće, da izbeglice nemaju gde da se smeste i da nema sanitarnih objekata. Neizvesno je da li, kada i u kom obimu Turska namerava da propusti novi talas izbeglica koji pritiska njene granice sa Sirijom.

KRATKOVIDOST EVROPE: Kao fusnotu, ovde treba dodati kratkovidost evropskih političara koji godinama nisu hteli da vide milione očajnih ljudi koji se primiču njihovim državama, kao posledicu raznoraznih "arapskih proleća", intervencije Zapada u Avganistanu bez jasnog cilja, rušenja diktatora poput Sadama, Gadafija i Asada, koji je zaštitu našao u Moskvi, pa su se stvari malo zakomplikovale. Zastrašujuće je do koje mere je zakazalo – ako ga je uopšte bilo – strategijsko razmišljanje o posledicama vojnog uplitanja Zapada u Iraku, Siriji i Libiji pod velom podrške demokratskim promenama, da ne govorimo o tome što se famozno Arapsko proleće zahuktavalo ispod radara, a ispred nosa svekolikih zapadnih i istočnih obaveštajnih službi.

Sada nekako navrat-nanos valja zaustaviti izbeglice, najbolje pre nego što stignu do spoljnih granica EU, po principu "daleko od očiju". Ipak je nezgodno da se u Evropi žicom i silom zaustavljaju žene sa decom; pitanje je vremena, očaja, mase ljudi i nerava graničnih policajaca i vojske kada će se upotrebiti i bojeva municija, o čemu je "Vreme" već pisalo. Bolje da se to dešava negde drugde, gde smo se na nasilje navikli, recimo u Turskoj. To, međutim, valja platiti, i bukvalno i politički.

POTEZ OČAJNIKA: Najnovija poseta Angele Merkel Ankari liči na potez očajnika. Ona ne može da govori u ime EU, dok Erdogan sam donosi odluke. Već tu je u podređenom položaju, da ne govorimo o izvesnim napadima na nju što olako prelazi preko stanja ljudskih prava u Turskoj, zarad kratkoročnih interesa Nemačke. Cena da Turska spasava Evropu od najezde izbeglica biće mnogo veća od tri ili pet milijardi evra.

Konzervativni "Frankfurter algemajne cajtung" konstatuje da nemačka kancelarka gotovo da nema podršku u EU – isuviše je veliki broj izbeglica, samim tim i opterećenja za države članice, to je uvreženo mišljenje. Došlo je vreme nacionalnih mera, nacionalnog zatvaranja. Nada u neko fer evropsko rešenje i raspodelu izbegličkog tereta raspršava se u vazduhu. Niko ne može da zameri Turskoj i Grčkoj što neće same da nose teret izbegličke krize, što će, gotovo je izvesno, milione ljudi propuštati dalje ka centru Evrope. Niko neće da ispadne glup u ovoj igri, posve novoj za Evropu.

Angela Merkel nema više mnogo vremena da pronađe izlaz iz očajničke situacije, za koju je, prema mnogima, sama kriva, ali koja, u kakvom god obliku, pogađa sve. Sva je prilika da će njen pokušaj da se u izbegličkoj krizi rukovodi pre svega čovečnim principima pretrpeti neuspeh. Sva je prilika, takođe, da je alternativa još gora: bodljikava žica, pooštrene granične kontrole, turski presretači, vojska na spoljnim granicama EU mogu možda da uspore, ali ne mogu da zaustave milione očajnih ljudi. A pitanje svih pitanja na koje niko nema odgovor ostaje: šta onda kada se ni sve češće pominjano ukidanje Šengena ili obezbeđivanje nacionalnih granica ne pokaže kao rešenje?