Raspoloženje u Londonu se promenilo: nema više one zadivljujuće ostrvske odmerenosti, neverovatnog stoicizma sažetog u idiomu stiff upper lip, uverenja da se tako nešto više ne može dogoditi. Kao da iščezava raspoloženje prkosnog, samouverenog otpora terorističkom ludilu: Ljudi su uplašeni, ljuti, frustrirani.

Bobiji više nisu fotogenični nasmešeni džentlmeni u uniformama, neizbežni živopisni detalj na foto-uspomenama mnogobrojnih turista. Gradom krstare policajci ozbiljnog lica, manje je turista, ali i vedrih potrošača na Oksford stritu. Gradom krstare policajci u civilu, nije nimalo neobično da je deo grada, ili čak čitav park obeležen policijskom trakom i zatvoren za javnost. Nije neobično ni da vas taj policajac u civilu zamoli da napustite odredjeni kraj. Svi bez reči i objašnjenja slede ove zahteve.

Kada su bombe eksplodirale 7. jula, London je na momente podsećao na one stare filmove u kojima se Englezi tako besprekorno ponašaju za vreme bombardovanja: povredjeni, hitna pomoć, slučajni prolaznici, zaista su pokazivali junački stoicizam, skromnost i dostojanstvo. Gradonačelnik Londona Ken Livingston je kao i ostali političari i sa leva i sa desna, politički korektno i emotivno poručio javnosti: "Stanovnici Londona neće dozvoliti teorirstima da unesu razdor u naše redove, ostaćemo zajedno, solidarni… I zato sam ponosan što sam gradonačelnik Londona…"

I zaista, sledećih dana sve je izgledalo kao da život dalje teče normalno. Gradonačelnik Livingston je čak u ponedeljak posle bombi, otišao na posao podzemnom železnicom. Bila je to jasna, provokativna politička poruka. Sugradjani su sledili njegov primer.

Na internetu na sajtu werenotafraid.com sve je prštalo od hrabrih, odlučnih, solidarnih, ali etnički, verski, politički tolerantnih poruka koje su se svodile na – mi se ne plašimo.

London se mogao pohvaliti i divnim vremenom, turisti su počeli da se vraćaju u velikom broju: velika izložba u Nacionalnoj galeriji privukla je čak 20.000 posetilaca. I pored upozorenja službi bezbednosti da će možda biti još terorističkih napada, preovladavalo je uverenje – ne, život teče dalje.

Drugi teroristički napad sve je promenio. Ipak, bilo je pokušaja da se prkosno nastavi kao da se ništa strašno ne dešava: u živopisnom kraju Šepards buš grin došlo je do jedinstvene ulične veselice, sa pevanjem, igranjem i kriglama piva, naravno! Prilično frivolna reakcija s obzirom na to da je u obližnjoj stanici podzemne železnice pronadjena neeksplodirana bomba.

U drugom terorističkom poduhvatu niko nije stradao, ali više ništa nije bilo isto. Mnoge mirne, ušuškane krajeve Londona zaposeli su pripadnici antiterorističkih jedinica, nekim stanovnicima Londona je savetovano da ne izlaze iz kuća. To je trajalo puna dva dana.

Kada je policija ubila nedužnog Brazilca, strah je porastao za još jedan stepen. Mnogi gradjani Londona, naročito mladji i ne baš anglosaksonski plavokosi i plavooki, suočili su se sa još jednim teškim zadatkom: ne samo da treba da uočiš potencijalnog teroristu i da pametno reaguješ nego moraš i da paziš kako izgledaš i kako se ponašaš da te ne bi neko slučajno zamenio za teroristu!

Kada je milanski Inter otkazao utakmicu u Londonu gradonačelnik Livingston nije krio da se ozbiljno naljutio: "Ne smemo dozvoliti teroristima da promene naš način života. To je njihov cilj!"

Sad se ipak sve promenilo: jedan novinar priča da je morao da prodje policijsku kontrolu da bi otišao da kupi pola litra mleka. Na ulicama više nema mladića i devojaka sa ruksacima na ledjima, ljudi izbegavaju gornji sprat u dabl-dekerima, a jedan televizijski komentator je zabeležio da se u glavnom gradu Britanije udvostručila prodaja bicikla.