Severna Koreja je postala nuklearna sila. Na vanrednoj sednici Saveta bezbednosti povodom poslednje krize na Korejskom poluostrvu svi su bili zabrinuti. Čulo se puno osuđujućih ocena. Ljutita američka ambasadorka Niki Halej otresito je rekla da je sad dosta i da se moraju uvesti najoštrije sankcije "dok ne bude prekasno". Ne ulazeći u to šta misle Kina i Rusija i postiže li se kod režima u Pjongjangu išta sankcijama i retorikom Donalda Trampa, biće da je već prekasno. Demokratska Narodna Republika Koreja poseduje veoma razorno oružje, i to, kako se čini, fuziono.

U relativnoj nuklearnoj bezbednosti 21. veka treba se dodatno podsetiti da je tu reč o tehnologiji kojom ne bi trebalo da upravljaju fanatici. Ne zato što to zabranjuju razne UN rezolucije kao što su NPT ili CTBT, ili velike sile, već iz prostog razloga što ova tehnologija može u par milisekundi da ubije stotine hiljada, pa i milione ljudi. I ne može se meriti ni sa čim drugim.

Za razliku od 183 druge države, Severna Koreja nije potpisnica UN sporazuma CTBT (Comprehensive Test Ban Treaty) kojim su zabranjene bilo kakve nuklearne probe, a napustila je i druge antinuklearne sporazume, tako da ovakvi testovi, vesti o njima i potonje oštre međunarodne reakcije nisu retkost. I događaju se svake druge godine. Vrlo je moguće da ste, kao i mnoge prethodne, ambivalentno dočekali ovaj poslednji medijski potres budući da je prilično nalik tolikim pre njega – desi se nekakvo opskurno lansiranje ili eksplozija, a potom idu silne specijalne emisije, analize i rezolucije. Tvitovi američkog predsednika i kineski pozivi na dijalog. I sve potom zamre.

DRUGAČIJE NEGO DO SADA: No, ima ozbiljnijih razloga zašto je potres kojim je ovog puta Severna Koreja sve to iznova probudila, bio vrlo dramatičan. Kako su javile svetske agencije, šesta nuklearna proba koju je ova čudnovata država sprovela u noći 3. septembra, izazvala je veoma jak zemljotres snage od 6,3 Rihtera, što je skoro deset puta jači potres od onih koji su tokom prethodnih severnokorejskih testiranja bili izmereni u Kini, Japanu i drugim delovima sveta.

Nakon prvih nedoumica, toliku snagu potresa potvrdio je i američki seizmološki zavod, zaključivši i da je epicentar bio na dubini od 0 kilometara. Udaljeni zemljotres zabeležile su i sve seizmološke stanice u Srbiji. Na 24 detektora u okviru globalne CTBTO mreže koji služe da registruju da li se negde na planeti desila nuklearna detonacija, potres ne samo da je zabeležen nego je na ovim vrlo osetljivim detektorima došlo do zasićenja. Snaga nuklearnog udara bila je veća od predviđene skale.

Kako bi se jasnije nagovestilo šta je izazvalo takav potres, uoči nuklearnog testa ovog puta su snimljene i fotografije severnokorejskog lidera kako zajedno sa naučnicima razgleda model uređaja kakav je potom eksplodirao na poligonu poznatom kao Pungeri, u planinama na severu zemlje (na slikama koje su mediji preneli je nesumnjivo model pošto niko u prostoriji ne brine o zračenju, niti nosi zaštitno odelo). A u samom zvaničnom saopštenju severnokorejskih vlasti koje je po tradiciji pročitala prepoznatljiva TV voditeljka u roze kimonu Ri Čun Hi, kaže se da eksplozivna naprava može da bude bojeva glava interkontinentalnog projektila i da je to bila hidrogenska bomba.

U narednim danima pokazalo se da je to najverovatnije istina. Snaga izazvanog potresa (uporedivog sa najjačim prirodnim zemljotresima koji su se dogodili na Zapadnom Balkanu), kao i konstrukcija uređaja koji se jasno vidi na slikama, navela je brojne eksperte da potvrde kako je Severna Koreja ovim činom ovladala i fisionom i fuzionom tehnologijom u dovoljnoj meri da napravi "oružje apokalipse".

No, budući da je reč o podzemnoj probi, ne može se tek tako detektovati u atmosferi. Mali broj fizičara se javno okušao sa baš preciznom procenom koliko je snažna bila bomba koja je napravila zemljotres, pošto to nije nimalo lako proceniti, ali je opšte mišljenje da je reč o bombi snage 50 do 150 kilotona. Jedan od modela, koji su ranije razvili kineski istraživači Mjao Zang i Lianksing Ven, na osnovu veličine zemljotresa procenjuje snagu ove eksplozije na čak 370 kilotona.

JAČE OD HIROŠIME: Kaže drevni, nepoznati autor tradicionalne korejske sidžo poezije:

Bubanj udara u dalekom hramu, mislim da je u oblacima.
Da li je iznad doline i brda, možda ispod neba?
Spušta se veo magle, ne mogu da ga čujem.

Tri stotine godina od zlatnog doba sidžo pesništva, Korejci osluškuju šta udara sa druge strane linije koja u pravcu 38 paralele deli Jug i Sever. Ona je tu od primirja 1953. kojim je zaključen nikad formalno završen Korejski rat.

Uz tešku retoriku iz susednog Japana, ali i Kine, ovih dana se preko nje vodi i takozvani rat fotografijama. Nakon probe, Južna Koreja je na prečac postavila dve nove baterije američkog THAAD antiraketnog sistema, testirala ga i fotografisala kao što je režim sa Severa slikao svoju bombu. No, sve to, a posebno neugodna sporenja sa američkim predsednikom Donaldom Trampom o ceni THAAD sistema koja su prethodila eksploziji, teško da veseli stanovnike Seula koji su i te kako osetili potres sa severa.

Da li je to zaista bila hidrogenska, tj. H bomba, kako se sumnja? Prve ovakve bombe su razvijene ubrzo nakon Hirošime, početkom pedesetih godina, u trenutku kad je atomska trka SAD i SSSR dostizala usijanje. Učestale i zastrašujuće probe ovih oružja – procenjuje se da je do 1996. godine ukupno izvedeno 1866 proba na obe strane – budile su užas sredinom 20. veka, usred borbe dva ideološki suprotstavljena bloka. Novi vek, međutim, donosi drugačije izazove, ali sa ovakvim probama pretnja je ista.

Fuzione, odnosno hidrogenske ili H bombe, a nazivaju se i termonuklearne, daleko su razornije od fisionih, koje se inače nazivaju atomske ili A bombe. Obe ove užasne vrste oružja koriste lančanu reakciju i tako oslobađaju silnu energiju zarobljenu u atomskom jezgru. Međutim, njihovo funkcionisanje i dizajn počivaju na različitim fizičkim fenomenima.

Fisiona, odnosno A bomba, kakva je razvijena tokom projekta "Menhetn" u Drugom svetskom ratu i bačena na Hirošimu, prilikom eksplozije oslobađa energiju kroz proces fisije, odnosno cepanja teških radioaktivnih jezgara uranijuma ili plutonijuma. Ovo gorivo se ne proizvodi nimalo lako, bilo u reaktorima, bilo u postrojenjima sa centrifugama za separaciju radioaktivnih izotopa, i potrebni su silni resursi za to, ruda, ali i akademsko znanje, novac i infrastruktura. Proces fisije se inače može kontrolisati u reaktoru i koristi se u nuklearnim elektranama za dobijanje energije.

Prva nuklearna bomba Gedžet, koja je eksplodirala u Triniti testu, 16. jula 1945. u Los Alamosu, završnici tajnog projekta "Menhetn", bila je fisiona bomba i oslobodila je energiju ekvivalentnu eksploziji 20.000 tona eksploziva TNT, odnosno 20 kilotona (kilotone, kojima se meri snaga nuklearnih oružja, odgovaraju masi TNT a koji bi izazvao ekvivalentnu eksploziju). Bomba bačena na Hirošimu bila je nešto slabija i imala je snagu od oko 15 kilotona.

Sudeći po pomenutim procenama od 50 do 150 kilotona, severnokorejska naprava je bila od tri do deset puta jača, a možda i svih 20 puta od Hirošime. Količina goriva koja je za to potrebna je srazmerno veća i vrlo je teško zamisliti da režim u Pjongjangu sakupi toliko goriva. Zato se i nametnuo stav da Ri Čun Hi izgovara istinu kad kaže da je isprobana H bomba.

Za razliku od fisionih, fuzione ili H bombe prilikom eksplozije oslobađaju energiju kroz proces fuzije, odnosno spajanja lakih jezgara vodonika u helijum (a ne cepanja teških). Ova termonuklearna reakcija se u prirodi dešava na zvezdama i sva energija koju dobijamo od Sunca nastala je na taj način. No, čovek uspeva da termonuklearnu reakciju pokrene samo nekontrolisano i još uvek nema reaktora u kojima se fuzija na dug rok održava i koristi za dobijanje električne energije (jedan se razvija u Evropi u okviru projekta ITER).

One su doslovno hiljadu puta snažnije, pa se njihova snaga ne meri ekvivalentno u hiljadama tona, u kilotonama, nego u milionima tona, megatonama TNT eksploziva. Kao gorivo se, za razliku od fisionih bombi, koristi više nego dostupan vodonik od koga i potiče alternativni naziv H ili hidrogenska bomba. Međutim, da bi se dostigla neophodna, izuzetno visoka temperatura za fuziju, kao upaljač ove bombe se mora upotrebiti jedna "obična" atomska, fisiona bomba. Severnokorejski uređaj sa slika ukazuje upravo na to – da je reč o kombinovanoj, dvostepenoj bombi gde prvo eksplodira manja atomska, a potom pokrene H bombu.

Jedna od najpoznatijih nuklearnih proba H bombe, američki test Kasl Bravo na Pacifiku iz 1954. godine, bila je snage od oko 15 megatona (dakle, 1000 puta jača eksplozija od 15 kilotona nad Hirošimom). Najveću probu hidrogenske bombe, i uopšte najveću eksploziju ikada, izveo je Sovjetski Savez 1961. godine kada je u Sibiru eksplodirala bomba od oko 50 megatona. Sovjeti su bombu označili sa RDS-220 i kodnim imenom Veliki Ivan, dok je u Americi dobila nadimak Car bomba. Severnokorejska bomba još nije dobila nikakvo ime.