Politički epilog bitke za Kobane, kurdski gradić nadomak sirijsko-turske granice koji je već nekoliko nedelja poprište sukoba Islamske države i koalicije predvođene SAD, glasi ovako: Turska prošlog četvrtka nije uspela da obezbedi mesto nestalne članice Saveta bezbednosti UN.

U trci za dve stolice koje su u najvažnijem telu svetske organizacije rezervisane za zapadnu grupu država, nije bilo mesta za zemlju čija je armija druga po veličini u NATO-u. Istoga dana kada je, osvojivši samo 60 glasova u Generalnoj skupštini UN, turska kandidatura za dvogodišnje članstvo u najprestižnijem telu UN pretrpela brodolom, zvanični Vašington saopštio je da su SAD prvi put održale neposredne razgovore sa predstavnicima najveće kurdske političke partije u Siriji. Prema rečima portparola Stejt departmenta, direktni razgovori Kurdske demokratske unije (PYD) i SAD predstavljaju nastavak posrednih razgovora koje Vašington već duže vreme vodi sa ovom kurdskom strankom koja ne krije svoje veze sa Radničkom partijom Kurdistana (PKK), militantnom organizacijom koja se nalazi na listi terorističkih organizacija turske vlade. Samo nekoliko dana kasnije, prošlog ponedeljka, Centralna komanda oružanih snaga SAD kratko je saopštila da su, uprkos snažnom protivljenju turskih vlasti, avioni njenog ratnog vazduhoplovstva kurdskim borcima u Kobaneu "isporučili oružje, municiju i medicinska sredstva".

BITKA ZA KOBANE: Sam po sebi, Kobane, naseobina nikla krajem XIX veka uz tadašnju Bagdadsku železničku prugu, u vojnom smislu ne predstavlja značajan strateški cilj. Međutim, pružajući nedeljama otpor višestruko brojnijim i bolje naoružanim džihadistima, sirijski Kurdi uspeli su da postignu dva podjednako važna rezultata i na taj način još jednom debelo zaduže zapadne saveznike predvođene Amerikom.

Na prvom mestu, za račun SAD kojima prioritet nije Sirija, već borba protiv Islamske države u Iraku, primorali su zajedničkog neprijatelja da iz zapadnog Iraka, u vidu pojačanja, prebaci ljudstvo i naoružanje. Na taj način Kurdi su rasteretili Vašington od većih ratnih napora sa druge strane i te kako porozne sirijsko-iračke granice.

Na drugom mestu, pružajući otpor džihadistima koji su do tada obeskuraženim Iračanima nanosili poraz za porazom, uskratili su Islamskoj državi veoma značajnu pobedu u propagandnom ratu za "srca i duše" arapske ulice. Vredna je pažnje i činjenica da su vojni taktičari Islamske države prvi put naterani da naprave početničku grešku. Iznenađeni snažnim otporom Kurda, odrekli su se gerilskog načina ratovanja i u Kobaneu nastupili frontalno. Koncentrišući velike snage na brisanom prostoru doline Eufrata postali su laka meta protivničke avijacije. Tako su po prvi put omogućili SAD da ih nesmetano iz vazduha danima bombarduju, ne rizikujući da to izazove bes civilnog stanovništva.

NAJPOUZDANIJI SAVEZNIK: Ostajući po strani sukoba u Kobaneu, Ankara je dodatno zategla već napete odnose sa Vašingtonom i ozbiljno poljuljala krhki mirovni proces sa sopstvenim Kurdima. Turska je, po svemu sudeći, ponovila grešku iz marta 2003. godine, kada je neposredno po dolasku Redžepa Tajipa Erdogana na vlast uskratila podršku ratnim planovima Bušove Amerike i odbila zahtev Vašingtona da sa njene teritorije krene u rušenje režima Sadama Huseina. "Ima ko hoće", govorili su tada sebi u bradu Dik Čejni i Donald Ramsfeld, scenarista i režiser druge Pustinjske oluje. Hoće Kurdi.

Od tog trenutka mesto najpouzdanijeg američkog bliskoistočnog saveznika umesto Turske zauzeli su irački Kurdi predvođeni političkim klanom porodice Barzani.

Bitka za Kobane, u kojoj je Turska, donevši odluku da ne interveniše protiv trupa Islamske države na nekoliko stotina metara od njene granice sa Sirijom, zamalo odnela veliku pobedu, samo je potvrdila da su, uz Izrael, u ovom nemirnom regionu Kurdi najpouzdaniji saveznik Amerike. Za razliku od Turske, koja je ostala po strani, SAD i saveznici, kojima se priključila i do tada uzdržana Nemačka, iskoristili su priliku da pokažu solidarnost sa Kurdima.

PROTEST TURSKIH KURDA: U samoj Turskoj bitka za Kobane izazvala je ogromne unutrašnje tenzije. Među većinom od petnaest miliona Kurda preovladao je utisak da ih zemlja čiji su državljani doživljava kao većeg neprijatelja od Islamske države i da upravo iz tog razloga nije pritekla u pomoć njihovim sunarodnicima koji su se našli pod opsadom džihadista.

Protesti su istovremeno buknuli u više od trideset gradova širom zemlje, a na jugoistoku Turske, koji pretežno naseljavaju Kurdi, svakodnevno su na meti napada sve institucije koje predstavljaju centralnu vlast – od škola do policijskih stanica i vojnih ispostava. U nemirima je živote izgubilo preko trideset demonstranata i pripadnika snaga bezbednosti. Turska vojska patrolira ulicama, a policijski čas uveden je prvi put posle 22 godine.

I dok Kurdi širom Turske izražavaju solidarnost sa svojim sunarodnicima u Siriji, kod predsednika Erdogana i njegove vlade prevagnula je bojazan da bi pomaganjem Kurdima koji se u Kobaneu bore protiv Islamske države, u stvari, pomogli uspostavljanje još jedne kurdske autonomije u regionu. Zarobljena u stare strahove, Erdoganova Turska je dozvolila da jedna mesopotamijska kasaba postane simbol herojskog otpora sirijiskih Kurda i mogući začetak buduće kurdske regionalne autonomije, nalik na onu koju su već izborili u susednom Iraku.

IZOLACIJA TURSKE: Pored zahlađenja tursko-američkih odnosa na jednoj i učvršćivanja kurdske pozicije kao pouzdanog saveznika Zapada u borbi protiv Islamske države, neprijatelja nad neprijateljima, na drugoj strani, slučaj Kobane obelodanio je i mnoge druge aspekte novonastajuće konjunkture na Bliskom istoku. Glasanje protiv Turske u Generalnoj skupštini UN okupilo je u jedan blok sve one zemlje koje se na Bliskom istoku bore za uticaj među sunitskim muslimanima.

Na istu stranu, prevashodno ujedinjeni protiv Muslimanskog bratstva koje decenijama podriva temelje sistema vladavine u njihovim zemljama, a koje glasno podržavaju Erdogan i njegova Partija pravde i razvoja, stali su regionalni teškaši Egipat i Saudijska Arabija. Nisu izostale ni zalivske monarhije okupljene oko Ujedinjenih Arapskih Emirata. Veoma indikativnu epizodu u ovom smislu predstavljala je otmica čitavog osoblja konzulata Turske i 32 turska vozača kamiona u iračkoj provinciji Mosul. Za razliku od drugih zapadnih talaca Islamske države, koji su pred kamerama surovo pogubljeni odsecanjem glave, 49 pripadnika turskog konzulata i vozače kamiona džihadisti su oslobodili bez plaćanja otkupnine ili postavljanja bilo kakvih drugih uslova. Iako je potpredsednik SAD Džozef Bajden uputio javno izvinjenje turskom predsedniku Erdoganu zbog optužbi iznetih na njegov račun, odnosno "da je njegova zemlja napravila grešku puštajući strane borce da pređu u Siriju", u vazduhu je ipak ostao opor utisak da Turska na Islamsku državu ne gleda istim očima kao ostatak zapadnih saveznika.

Pored toga što je, izuzimajući Katar, uspela da protiv sebe okupi sve uticajnije arapske zemlje, Turska je loše procenila i odnos snaga između zapadnih saveznika i šiitskih muslimana predvođenih Iranom – na prvom mestu u Siriji, gde je potcenila istrajnost predsednika Bašara al Asada i odlučnost Teherana u podupiranju režima BAAS partije. Stavljajući sve karte na to da će Asadov otpor popustiti pod naletima radikalnih sunitskih grupa, Ankara je prekinula sve veze sa sirijskim vlastima koje su, u poređenju sa ekstremnim džihadistima Islamske države, mnogo prihvatljiviji sagovornik za one faktore koji odlučuju o sudbini Bliskog istoka. Ako uzmemo u obzir i to da, od 2010. godine, predsednik Erdogan ne propušta nijednu priliku da se svom silinom obruši na Izrael, doći ćemo do zaključka da na Bliskom istoku, kojim je vladala do kraja Prvog svetskog rata, Turska ostaje sve usamljenija.

Sve izopštenija na Zapadu, kuda ju je pre više od devedeset godina poveo Ataturk, i na Istoku, ka kome je zakoračila odričući se naprasno njegovog nasleđa, Turska je ostala usamljena. Baš kao i pre devet decenija, kada su tadašnje velike sile iscrtavale nove granice na Bliskom istoku. Zato i ne čudi jadikovka nezadovoljnog Tajipa Erdogana da je "za sve kriv savremeni Lorens od Arabije".

Delimično popuštanje Turske

Turska razmatra da preko svoje granice pusti kurdske pašmerga borce iz severnog Iraka kako bi se priključili odbrani kurdskog grada Kobanea na severu Sirije, prenose zapadni mediji pozivajući se na ministarstvo inostranih poslova u Ankari. Prethodnih nedelja Turska je uprkos pritiscima Zapada i NATO-a odbijala da preko svoje granice pusti kurdske borce.

Ankara se, međutim, i dalje protivi naoružavanju Kurda u susednoj državi. "Tako nešto od nas ne može da se očekuje", izjavio je predsednik Erdogan. U Turskoj postoji bojazan da bi oružje koje dobiju "kurdski teroristi" u Siriji moglo u nekom trenutku da se okrene protiv njenih bezbednosnih snaga, za terorističke napade na turskoj teritoriji.

Ovakav stav ne nailazi na odobravanje SAD, koje su počele vazdušnim putem da snabdevaju Kurde u Kobaneu oružjem, municijom i medicinskom opremom. Istovremeno, Koalicija voljnih uspela je vazdušnim napadima da uspori napredovanje brojčano jačih trupa Islamske države. Predstavnici kurdskih boraca iz Kobanea zahvalili su SAD na isporukama oružja. Nije navedeno o kakvom se oružju radi.

Prethodnog vikenda su predsednici Erdogan i Barak Obama razgovarali telefonom o situaciji u Siriji i naročito u Kobaneu. Složili su se da u borbi protiv Islamske države tesno sarađuju.

A. I.
foto: reuters