Za "Vreme" iz Dablina

Uvek šaljivi Irci nazvali su glasanje 2. oktobra "neverendum". Dva puta su glasali za EU sporazum iz Nice, dva puta za Lisabon – i oba puta položili popravni. U dramatičnom zaokretu, 67 odsto Iraca glasalo je ovog puta za Lisabonski ugovor, što je za 20 odsto više nego pre godinu i po dana kada su ga na opšte iznenađenje odbili. Irska je javno pohvaljena i od zvaničnika iz Brisela i od svog premijera Brajana Kauena. Da bi bio usvojen, sporazum moraju da ratifikuju svih 27 zemalja članica EU, a Irci su bili najveći kamen spoticanja jer su se jedini, shodno svom Ustavu, izjašnjavali referendumom.

KAMPANJA OKO EKONOMIJE: Već od samog "dana posle" irske neposlušnosti prema EU, juna 2008, radilo se na pripremi novog izjašnjavanja Iraca. Parlamenti EU zemalja su nastavili sa ratifikacijom Lisabona, a irski političari su vodili pregovore oko tačaka iz Sporazuma koje su najviše uticale na otpor Iraca prema jačem srastanju EU, kao što su pitanja irske neutralnosti, pravo na život, samostalnost poreskog sistema i broj komesara. Kampanja za Lisabon ovoga puta počela je mesecima ranije i to pod sasvim drugačijim okolnostima.

U junu prošle godine Irska je još držala nisku stopu nezaposlenosti, gradilo se i dalje na veliko i skupo prodavalo, a irska vlada, iako uzdrmana iznenadnom ostavkom tek nanovo izabranog premijera, uživala je veliko poverenja građana. Vlada je svoju evropsku kampanju zasnivala na pokušajima objašnjavanja komplikovanog Lisabonskog sporazuma, što je samo zbunilo građane i zabrinulo sindikate i farmere. Na radost skromne, ali efikasne kampanje protivnika, 53 odsto Iraca nije želelo novi sporazum, koji je u velikoj meri sličan Nacrtu ustava EU, koji su 2005. odbili na referendumu Francuzi i Holanđani.

Godinu dana kasnije sve je bilo drugačije. Svetska recesija je teško pogodila Irsku, stopa nezaposlenosti se bliži broju od 15 odsto, velike korporacije se povlače na povoljnija tržišta, banke se nacionalizuju, a podrška vladi je najniža u istoriji zemlje.

Ovoga puta se kampanja vodila većinom oko ekonomskih pitanja, mogućnosti novih poslova i nastavka pomoći Evropske centralne banke. Profesor prava Doneka O’konel sa Univerziteta u Golveju rekao je za "Vreme" da su "političke garancije date irskoj vladi povodom abortusa, neutralnosti i komesara da bi se sprečio neuspeh drugog referenduma i da bi se irski glasači fokusirali na glavno pitanje, a to je kontinuirano učešće u EU. Ipak, promenjene ekonomske okolnosti su više uticale na preokret, nego garancije Brisela". Jedan irski glasač je objasnio na radiju da ne razume baš taj lisabonski papir, ali kad pogleda svoju decu, ne želi da njega krive za neizvesnu budućnost.

PODRŠKE I PODILAŽENJA: Na strani Sporazuma su se koncentrisale skoro sve političke partije, vladajuće i opozicione, sindikati farmera, ribara, javnog sektora, mnoge građanske organizacije, javne ličnosti, članovi grupe U2, fudbaler Robi Kin, ali i jake korporacije koje su novčano pomogle. Intel je ušao sa 250.000. evra, pravdajući svoj nesvakidašnji potez potrebom da ubedi svoje partnere u stabilnost tržišta. Konkretnije motive je imala jeftina avio-kompanija Rajaner, čiji izvršni direktor Majkl O’liri nije krio da za pomoć od pola miliona evra za lisabonsku kampanju očekuje vladinu dozvolu da kupi vodeću nacionalnu aviokompaniju Er lingus. On je takođe izjavio da bi država bankrotirala da ne dobija pomoć Evropske centralne banke.

Jaka podrška je dolazila i od evropskih zvaničnika. Leh Valensa je u septembru posetio Irsku. On je trebalo da razuveri irske radnike uplašene posterima "ne" kampanje, da će najniža zarada biti četiri puta manja nego sadašnja. Hoze Manuel Baroso, predsednik Evropske komisije, neposredno je pre referenduma posetio Limerik, grad čijih je preko dve hiljade radnika izgubilo posao nakon povlačenja korporacije Del. On je obećao radnicima pomoć od 23 miliona evra iz Evropskog kriznog fonda, a ovo mahanje čekom je žestoko kritikovano od oponenata Sporazuma. Lisabonski ugovor je naprosto morao da bude usvojen.

I dalje možda zabrinjava činjenica da je uprkos aktiviranju svih mogućih snaga i velikoj novčanoj pomoći, 33 odsto Iraca glasalo protiv. "Ne" Lisabonskom ugovoru zastupala je samo jedna parlamentarna i to opoziciona partija, republikanska Šin Fejn, koja inače ima po istraživanjima oko osam odsto podrške, partija Libertas i uz njih još nekoliko građanskih grupa. Ova strana je imala pomoć i od susedne britanske desničarske Nezavisne partije, čiji je predsednik Najdžel Farejdž uporedio Lisabon sa korumpiranim izborima u Zimbabveu i Avganistanu.

STRAH KAO MOTIV: Iako su istraživanja još ranijih meseci pokazala promenu u irskom javnom mnjenju, najveći strah "da" kampanje je bila mogućnost "zamena teza" nezadovoljnih Iraca. Pošto je zbog skandala, korupcije i nepopularnih poteza podrška irskoj vladi pala daleko ispod dve najveće opozicione partije, u kampanji se najviše vodilo računa da se stavi jasno do znanja glasačima da ovo nije vreme za kritikovanje vlade, nego vreme za opstanak države. Zato je i naslovna strana Sunday Independenta nakon rezultata bila "Stavili smo nezadovoljstvo na stranu, ali ne zadugo". Pojedini naslovi su govorili da je Irska dokazala da je "deo i srce Evrope".

Zastrašivačka kampanja i apostrofiranje samo određenih klauzula Sporazuma bila je taktika obe strane. Manje se pričalo o Sporazumu koji bi trebalo da olakša funkcionisanje proširene i mnogoljudnije zajednice, prijem novih članica, veći uticaj nacionalnih parlamenata, zajedničkoj spoljnoj politici… "Da" strana je stavljala akcenat na pomoć Evrope i očuvanje poslova, a "ne" strana je govorila o gubitku neutralnosti, suvereniteta i mogućnosti prihvatanja abortusa. Takođe su ukazivali na nepoštovanje demokratije i ponovno glasanje za identičan tekst sporazuma, jer su dobijene garancije od EU samo polulegalne.

Jedan od zaključaka nakon referenduma bio je da je strah od još većeg kraha ekonomije prevladao i da nekog povećanog entuzijazma u vezi sa Lisabonom, bar kod običnog naroda, nema. Najveće nacionalne novine Irish Times pitale su čitaoce da li je irski ekonomski pad razlog za prihvatanje Sporazuma i više od 60 odsto je reklo "da". Na koji će tačno način EU pomoći ekonomski oporavak Irske i otvaranje novih radnih mesta, tek će se videti.

Svakako Irsku čekaju novi izazovi, izvlačenje banaka iz bankrota, donošenje budžeta za narednu godinu, borba sa nezaposlenošću, a možda i prevremeni izbori, jer su se opozicione partije brzo povukle iz kratkotrajnog braka iz interesa sa vladom.

NIJE SVE GOTOVO: Glavna prepreka za poboljšanje funkcionisanja EU je tako preskočena. Irci su preskočili svoju senku, jedni strahovi odneli su prevagu nad drugim strahovima. Ipak, Lisabonski sporazum treba da se još ratifikuje u Poljskoj i Češkoj. U Češkoj svoj potpis na u parlamentu već ratifikovani dokument treba još da stavi evroskeptični predsednik Vaclav Klaus. Njegov stav je da su evropeizam i nevladine organizacije zamena za ideologiju socijalizma i smatra da Evropa treba da bude sistem relacija individualnih zemalja, a ne bazirana na lažnom internacionalizmu i birokratskom ujedinjavanju. Iako evroskeptik, Klaus je obećao da će Sporazum potpisati ako Irska kaže "da" i ako sud odluči da novo evropsko ustrojstvo nije nekompatibilno sa Ustavom Češke, a ta presuda može trajati i nekoliko meseci.

Veći problem je što u Velikoj Britaniji konzervativci nagoveštavaju organizovanje referenduma u slučaju da u maju pobede na izborima, a da Sporazum do tada nije ratifikovan od strane svih 27 članica. Sa Dejvidom Kamerunom na čelu konzervativci po svim istraživanjima imaju velike šanse da skinu laburiste sa vlasti.

Ako sve bude prema očekivanjima pobornika Sporazuma, uskoro će EU birati prvi put svog predsednika, ministra spoljnih poslova, jačati armiju i primiti nove članice Island i Hrvatsku. Toni Bler je glavni kandidat za funkciju prvog predsednika EU.

U Srbiji je irsko "da" Lisabonskom ugovoru pozdravljeno kao otklanjanje jedne od prepreka na putu ka EU. "Sporazum je više relevantan za efikasnije vođenje Unije, nego za njeno proširenje, iako je to stvar koja se ne može izbeći i koja nosi određene kontroverze, kao što pokazuje primer Turske", rekao je profesor O’Konel. Sa ratifikovanjem Lisabonskog sporazuma u odlučivanju u okviru EU više neće biti prava veta svake države, već se odlučuje kvalifikovanom većinom gde 55 odsto država sa 65 odsto populacije može doneti odluku. Time se, u našem slučaju, može zaobići uporna Holandija, no tako se pri eventualnom prijemu Kosova u EU mogu zaobići i članice Unije koje ne priznaju njegovu nezavisnost.