Na nedavnom samitu NATO-a u Budimpešti američki državni sekretar Kolin Pauel nije uspeo da pridobije saveznike za ekstravagantnu ideju američkog predsednika Buša koja čini okosnicu spoljne i odbrambene politike nove američke administracije: izgradnju kompleksnog sistema raketnog štita. Raketni štit zamišljen je kao svojevrstan "kišobran" kojim će SAD i saveznici moći da se odbrane od eventualnih raketnih ili nuklearnih napada. Predsednik Buš je ispravno zaključio da je s krajem hladnog rata nestala pretnja od Rusije, ali misli da s pravom može da strepi od diktatorskih režima koji razvijaju taktičko naoružanje.

To, praktično, znači da se Buš zalaže za ukidanje Sporazuma o protivbalističkim raketama (ABM) koji su 1972. potpisali Nikson i Brežnjev, a koji predstavlja ključni dokument hladnoratovske doktrine "uzajamnog razaranja" (koja na engleskom jeziku ima prikladnu skraćenicu MAD – "umobolan", od Mutually Assured Destruction). Svesne da bi upotreba nuklearnog oružja mogla da izazove Armagedon, dve supersile osmislile su strategiju MAD, čija je svrha da, zbog specifične prirode nuklearnog oružja, podigne psihološku barijeru pred eventualnom odlukom na početni udar. Drugim rečima, MAD nije osmišljen za upotrebu nuklearnog oružja, već upravo suprotno – da tu upotrebu obesmisli uspostavljajući ravnotežu straha, jer onaj ko počne nuklearni rat istovremeno potpisuje sopstveno samoubistvo. S tim u skladu, raketni štit je Sporazumom bio strogo zabranjen zbog toga što je jednoj od strana mogao omogućiti udarac potencijalno razarajućih razmera, pa bi Bušov projekat praktično vodio ka njegovom ukidanju. Izgradnja raketnog štita ne samo što bi pojela milijarde dolara iz budžeta SAD-a već bi mogla iz korena da promeni međunarodni sistem i dosadašnji režim kontrole naoružanja, i da podstakne novu trku u naoružanju.

Buš je svoj plan o izgradnji štita izneo pre mesec dana na Univerzitetu za nacionalnu odbranu. Američka javnost, saveznici, Kina i Rusija, čija je saglasnost Bušu potrebna (mada ne i neophodna) češkaju se od tada po glavi, naročito ako se ima u vidu da su ministri zemalja NATO-a na samitu pre godinu dana u zajedničkom saopštenju istakli da Sporazum predstavlja "temelj strateške stabilnosti". Jedini koji se zadovoljno smeškao bio je Bušov sekretar za odbranu Donald Ramsfeld, koji je bubu o raketnom štitu i ubacio u Bušovu glavu. Ramsfeld, koji je bio ministar odbrane u Fordovoj administraciji, zabavlja se idejom o raketnom štitu još od pre nekoliko godina, a sada mu se pružila prilika i da je sprovede u delo.

Buš se najverovatnije zagrejao za ideju kad je saznao da Severna Koreja u dobro čuvanoj podzemnoj bazi u provinciji Čagang-Do privodi kraju izradu rakete Taepo Dong II, za koju Amerikanci veruju da je u stanju da iznese bojevu glavu tešku blizu jednu tonu. Casus belli za novi hladni rat nije više Rusija, već upravo nuklearna tehnologija zemalja poput Severne Koreje, Iraka, Irana, Pakistana, sa kojima se, po mišljenju američke administracije, nikad ne zna.

Stoga je Pauelu na samitu u Budimpešti pripao zadatak da privoli saveznike da učestvuju u izgradnji štita, da odbace Sporazum o antibalističkim raketama, i to tako što bi ih ubedio da svetu preti novi nuklearni rat od otpadničkih zemalja koje u svojim podzemnim bazama skladište bojeve glave. Saveznici su ostali prilično neubeđeni i samit je proizveo mlako saopštenje koje projektu nije pružilo podršku.

Oprez je opravdan iz više razloga. Prvo, Bušov govor, iako zamišljen kao odgovor na "udačke" projekte režima poput onog u Severnoj Koreji, Iraku ili Iranu, zapravo je kao glavnog neprijatelja označio – Kinu. Buš je u okviru najavljenog projekta o izgradnji raketnog kišobrana Rusiji ponudio šargarepu, ali je Kina ostala bez ikakvog podsticaja da sarađuje. Štaviše, odnosi između SAD i Kine od Bušovog dolaska na vlast verovatno su najgori u poslednjoj deceniji. Za manje od sto dana na mestu predsednika, Buš je sa Kinom – koja predstavlja treći ćošak u nuklearnom odnosu snaga – više puta ulazio u incidentne situacije, čačkajući zmaja tamo gde ga najviše boli. Svojom bezrezervnom diplomatskom i vojnom pomoći Tajvanu, Bušova administracija šalje jasne signale da Kini, koja je tek počela da sarađuje s ostatkom sveta, treba verovati, a odnosi su se dodatno zategli nakon što je Kina oborila američki špijunski avion. Kina, uistinu, nije potpisnica ABM sporazuma, ali njen odbrambeni sistem do sada nije izlazio iz okvira koji bi mogli ozbiljno da zabrinu druge dve sile – Rusiju i SAD. Osim toga, nije isključeno da bi se i Kina mogla jednog dana privoleti pristupanju ABM-u i još više integrisati u postojeći antinuklearni režim, što svakako otpada nakon Bušove najave. Ideja o izgradnji štita dodatno ugrožava režim kontrole naoružanja i zbog toga što po prirodi projekta besmislenim čini i veliki broj sporazuma o zabrani testiranja nuklearnog naoružanja. Iako nije ni najmanje jasno na šta bi kišoran trebalo da liči, i koliko kompleksan taj sistem mora da bude (primera radi, procene za budžet kreću se od 100 do 300 milijardi dolara), razvijanje je nemoguće bez odgovarajućih probi koje su takođe predmet raznih sporazuma.

Rusiji, naravno, ne smeta da SAD troše milijarde za razvijanje štita, a za saglasnost o odustajanju od ABM sporazuma za uzvrat su joj ponuđeni priključci u projekat. To bi značilo da će Rusiji biti omogućeno da koliko-toliko drži korak sa savremenom tehnologijom. Međutim, Rusiji se prirodno ne žuri da oberučke prihvati saradnju, jer to automatski znači njeno udaljavanje od Kine i dodatnu izolaciju najveće autarhije na svetu. Ovako, svi su izgledi da će izgradnja štita podstaći Kinu da još više razvije svoju odbranu, nakon čega bi i Indija i Pakistan mogli da dođu na sličnu ideju, i trka bi time počela.

Iz svih ovih razloga Pauel je imao muke da ubedi saveznike kako je štit neophodan. Čak ni Velika Britanija, najverniji američki saveznik, nije pokazala veliko oduševljenje za projekat. Britanski premijer složio se s ocenom predsednika Buša da se sa malim ali diktatorskim nuklearnim zemljama nikad ne zna, ali podrška nije bila bezrezervna. Očekivano, u Budimpešti je plan o štitu naišao na najhladniji prijem kod Francuza, dok se nemački ministar Joška Fišer složio s ocenom da je nakon kraja hladnog rata otklonjena opasnost od Rusije i da je ABM sporazum prevaziđen, ali da kontrola mora biti multilateralna i da ga ne bi trebalo odbaciti a da se prethodno ne pronađe bolji režim.

Stručnjaci za bezbednost upozoravaju da Buš gleda u potpuno pogrešnom pravcu kad je reč o novim bezbednosnim izazovima. Oprez kada se nagađa šta bi sve Severna Koreja ili Irak mogli da preduzmu sa svojim bojevim glavama jeste legitiman, ali protivraketni štit od slabe je vajde u borbi protiv terorističkih napada, čamaca-samoubica, otrova i drugog biološkog ili hemijskog oružja. Procenjuje se da će u svetu u kome više od 25 gradova ima preko deset miliona stanovnika opasnost vrebati na gradskim ulicama od kamikaza, ili u metrou od podmetanja otrovnih gasova, a ne od nadolazećih projektila. Biološko i hemijsko naoružanje ili eksplozivne naprave koje se lako podmeću u svetske trgovinske centre i sedišta međunarodnih organizacija jesu oružje upravo siromašnih zemalja, u koje spadaju Irak i Severna Koreja, a protiv kojih se ne može boriti radarima na satelitima, bojnim brodovima i avionima koji mogu da detektuju svaki dolazeći projektil, ali bi bile potpuno slepe za sitne napravice ili smese koji se mogu preneti u koferu. Izgradnja štita kakav je Buš (Ramsfeld) zamislio trajala bi bar 25 godina, za koje vreme bi se ove sada otpadničke zemlje možda mogle i demokratizovati.

Zato Bušov projekat, u svetu sa tri nuklearna ćoška, pre liči na strategiju starih imperija, poput Rimskog carstva ili drevne Kine. Da podsetimo, Kinezi su počeli da grade Veliki zid 214. godine pre naše ere, a trista godina kasnije rimski imperator Hadrijan naložio je podizanje bedema u severnoj Engleskoj. Motivi su bili istovetni kao ovi kojima se rukovodi Buš kada sanja o velikom kišobranu: da se varvari drže podalje. Nije im pomoglo. Zašto bi sa modernim ‘varvarima’ bilo drugačije?