Evropska unija je pod pritiskom. Mora da se nosi sa bregzitom, populističkim talasom, izbegličkom krizom, potencijalnom krizom evra, džihadističkim napadima i revizionističkom Rusijom, a i s time što novi predsednik SAD Donald Tramp govori kako ne brine mnogo za njenu budućnost.

Takva dijagnoza je izneta u Minhenskom izveštaju o bezbednosti 2017. pod naslovom Post–truth, post–west world order, pripremljenom za međunarodni skup koji je u bavarskoj prestonici, od 17. do 19. februara, po tradiciji okupio mnoštvo diplomata, stručnjaka sa raznih univerziteta, konsultanata za strategiju, političara, generala, bezbednjaka, obaveštajaca, lobista i pripadnika think-tank agitpropa liberalnog poretka.

Ambasador Volfgang Išhinger, predsednik Minhenske konferencije o bezbednosti, u uvodnom tekstu izveštaja piše: "Možda smo na ivici postzapadnog doba." Sličnu ocenu je izneo i bivši predsednik Nemačke Joakim Gauk na kraju svog mandata 18. januara 2017: "Činjenica je da su liberalna demokratija i politički normativni projekt zapada izloženi vatri."

U tom dajdžestu dijagnoza raznih instituta i konsultantskih kuća od Mekinsija do Čatam hausa, Instituta za strateške studije ili Međunarodne krizne grupe, konstatuje se da su "u riziku" multilateralne institucije u srcu međunarodnog poretka, pa i NATO koji je opisan kao noseći stub zapadnog liberalnog pretka. Kaže se i da je ta kriza u izvesnom stepenu rezultat povećanog uticaja "nedemokratskih velikih sila koje su generalno imale korist od liberalnog međunarodnog poretka, ali nisu prigrlile njegove elemente". Kaže se i da su za to delimično krive i zapadne zemlje, zato što u tom poretku nisu ostavljale dovoljno prostora za nove sile koje se pojavljuju na sceni; a i zato što su jako pritiskale da se neke norme promene, što je dovelo do otpora čak i protiv "najprogresivnijih dostignuća kao što je odgovornost za zaštitu" (R2P, the responsibility to protect, na šta su se često pozivali humanitarni intervecionisti, prim. aut.)

UZROCI KRIZE: Uzrok te krize je više tražen u ruskoj propagandi, nego u sopstvenim slabostima, što je karakteristično ponašanje svake ugrožene vladajuće elite. Upozorava se na poplavu "lažnih vesti" (fake news, dežurni izraz koji objašnjava sve) i na krizu establiranih medija, u koje veruje samo 14 odsto američkih republikanaca, dok se širom Evrope pripadnici nove "populističke internacionale" oslanjaju na takozvane alternativne medije "koji šire poruke blagonaklone prema Kremlju". U Nemačkoj je istraživanje javnog mnjenja u avgustu 2016. pokazalo da 30 odsto pristalica populističke Alternative za Nemačku i 31 odsto levičarskih glasača više veruje Vladimiru Putinu nego Angeli Merkel.

Putinu se pripisuje i ono što Rusi, koji inače vole da se hvale svojim asimetričnim odgovorima, nisu mogli ni da zamisle: ne samo da je "izabrao američkog predsednika", već će namestiti izbore u Francuskoj, a oslabiće čak Angelu Merkel, čije se jako vođstvo, prema piscima izveštaja, pokazalo neophodnim za Evropu, a koja će, zbog te propagande, iz narednih izbora izaći oslabljena, pa će se tako oslabljena sresti sa izazovima kao što su francuski izbori, grčke finansije, pregovori o "bregzitu", pregovori o odnosima sa Turskom i Rusijom.

"Sudeći prema onome što se u Minhenu govori, hladni rat kao da nije ni prestajao u glavama", odgovorio je na tu retoriku ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, koji tvrdi da je propao pokušaj prilagođavanja institucija hladnog rata novim realnostima. Lavrov je odbacio optužbe da Rusija ruši neoliberalni poredak, rekavši da je on "bio isprogramiran". Prema njegovoj oceni, svet nije postao ni zapadnocentričan, ni bezbedniji ni stabilan, o čemu govori stanje na Bliskom istoku i u Severnoj Africi, a i u Evropi, gde je proširenje NATO-a na istok dovelo do najveće napetosti u poslednjih trideset godina.

I on je ocenio da je etapa zvana posthladnoratovski poredak došla do kraja, te da se nada da će izbor biti načinjen u korist demokratskog postzapadnog poretka, u kome će svaka država da se oslanja na svoj suverenitet i, u okviru međunarodnog prava, da stremi uspostavljanju balansa između svojih nacionalnih interesa i interesa svojih partnera, uz uvažavanje kulturnih i istorijskih osobenosti svakoga od njih.

Nisu se u Minhenu toliko ljutili na Lavrova kao 2007. na Putina. Nestrpljiva pažnja je bila usmeren prema američkim predstavnicima, koji su umirivali evropske saveznike, ali izgleda ne sasvim uspešno.

Za novoizabranog američkog predsednika Donalda Trampa je u pomenutom minhenskom dajdžestu konstatovano da nije izolacionista, već unilateralista, da je deo talasa populizma, najvećeg posle Drugog svetskog rata, da je nepredvidljivost njegova najpredvidljivija karakteristika, da favorizuje autoritarne lidere, a da kritikuje američka savezništva, govoreći kako Amerika plaća za saveznike, a ne dobija dovoljno zauzvrat. (Nervoza je, zapravo, porasla zbog para: prosečno izdvajanje za odbranu članica EU iznosi 1,46 odsto BDP-a, a Amerikanci traže da troše dva odsto.)

Podseća se da su komentari Donalda Trampa da je NATO zastareo izazvali veliku nesigurnost među američkim saveznicima, posebno u Centralnoj i Istočnoj Evropi, odakle je grupa političara izražavala sumnju da će Tramp "falsifikovati detant" s Moskvom na njihov račun, i javno ga upozoravali: "Vladimir Putin nije američki prijatelj, niti pouzdani međunarodni partner…"

Poručivali su i da bi bila greška okončati sadašnje sankcije Rusiji i prihvatiti podelu i pokoravanje Ukrajine.

KREMLJ PODIŽE LESTVICU: Toj grupi su bile namenjene reči potpredsednika SAD Majka Pensa – da SAD smatraju Rusiju odgovornom za stanje u Ukrajini; pa i izjava američkog državnog sekretara Reksa Tilersona, posle razgovora s ruskim kolegom Lavrovom u okviru samita G20 u Berlinu 16. februara – da je predsednik SAD Tramp spreman da rešava probleme u odnosima s Moskvom, ali da Rusija mora da poštuje dogovor o okončanju sukoba na istoku Ukrajine.

Više evropskih političara je izjavljivalo da ukidanje zapadnih sankcija Rusiji zavisi od ispunjenja Minskog dogovora o miru u Ukrajini. Na to je Lavrov u Minhenu saopštio da ni Rusija kao garant tog sporazuma, sa svoje strane, neće ukidati sankcije zapadnim državama dok ne bude ispunjen Minski dogovor, za šta Rusija smatra da je više odgovorna Ukrajina i oni koji na nju utiču.

Predsednik Rusije Vladimir Putin je, u međuvremenu, malo podigao lestvicu, potpisavši u subotu, 18. februara 2017, ukaz o privremenom priznanju putnih isprava, dokumenata o rođenju, obrazovanju, bračnom stanju, saobraćajnih dozvola, tablica i drugih dokumenata građanima Ukrajine koji žive u određenim rejonima Donjecke i Luganske oblasti u Ukrajini. Takva dokumenta, koja izdaju vlasti u Donbasu, Ukrajina ne priznaje, pa ljudi iz Donbasa zvanično nisu mogli da ulaze u Rusiju, kao što mogu ostali građani Ukrajine, ali su njihovo kretanje ruske pogranične vlasti do sada tolerisale. Sličnu praksu Rusija primenjuje na stanovnike nepriznate Južne Osetije, koja posle ruske intervencije 2008. egzistira u zamrznutom konfliktu s Gruzijom, koji traje od devedesetih godina.

Putin je u prvi plan ipak više isturio ono što Rusi smatraju najvećim problem – proširenje NATO-a ka ruskim granicama. U govoru na sastanku kolegijuma ruske službe bezbednosti FSB, 16. februara, podsetio je da je u julu prošle godine NATO u Varšavi, prvi put posle 1989, proglasio Rusiju za jednu od osnovnih opasnosti po Alijansu, a njeno zadržavanje je zvanično proglašeno za novu misiju NATO, te da se u tom cilju provodi dalje proširenje NATO-a i ubrzava razmeštanje strateškog i običnog naoružanja u okviru granica novih članica, čime NATO uvlači Rusiju u rat.

Američki sekretar za odbranu Džejms Matis je na sastanku ministara odbrane zemalja NATO tih dana rekao da SAD ostaju posvećene obnavljanju saradnje sa Rusijom, ali da nameravaju da sa Moskvom razgovaraju "sa pozicije sile". Odgovorio mu je ruski ministar odbrane Sergej Šojgu kontraporukom da se s Rusijom s pozicija sile ne može razgovarati.

Uz mapu na kojoj koncentrični krugovi sa centrom na raketi u Kalinjingradu pokrivaju veći deo Evrope, u minhenskom izveštaju se konstatuje da su Rusi tamo postavili nekoliko raketa zemlja-zemlja, dometa oko 200 km, a da je u nekim prilikama Rusija tokom vežbi postavljala i moćnije raketne sisteme "Iskander", i da ispituje rakete dometa 1500 kilometara. U dosijeu američke konzervativne revije "Atlantik" pod naslovom "Zaboravljeni Kalinjingrad" savetuje se da general Džejms Matis tamo oko Kaljinjingrada formira koaliciju zainteresovanih zemlja, primakne i teško i atomsko oružje, a da onda Tilerson s Rusima razgovara o – win–win zoni mira i međunarodne saradnje u Kalinjingradu.

STRASTI RASTU NA DALEKOM SEVERU: Pod podnaslovom "Arktik: strasti rastu?" u minhenski pregled bezbednosnih rizika uvrštena je i tvrdnja da Rusija preduzima agresivne korake u Arktiku, čiji ekonomski značaj, u eri alarmantnog globalnog otopljavanja, raste, zbog potencijalne eksploatacije ugljovodoničnih resursa i pomorskih puteva.

Kaže se da se oko 95 procenata procenjenih resursa u Arktiku nalazi u oblastima pod neprikosnovenom jurisdikcijom, tako da su neopravdana predviđanja da će doći do neprijateljske trke za naftu i gas na Dalekom severu, ali da potencijal za konflikt ipak postoji zbog toga što region postaje pogodniji za plovidbu.

Taj pomorski put, koji vodi duž obale Rusije, mogao bi da postane glavni pomorski prolaz i skrati vreme tranzita između Evrope i Azije i do petnaest dana u odnosu na sadašnje pomorske puteve. Putin je kao premijer 2011. rekao da očekuje da severna ruta dobije ekonomski značaj koji ima Suecki kanal.

Moskva pokušava da potvrdi pravnu vlast na tom morskom putu, koji druge zemlje, uključujući i SAD, smatraju međunarodnim vodama. EU je poručivala da želi da igra ključnu ulogu u arktičkim pitanjima, radi osiguranja zone mira prosperiteta i međunarodne saradnje, a i kineski zamenik ministra spoljnih poslova je izjavio da je Kina glavni akcionar na Arktiku.

Sudeći prema minhenskom pregledu, oko Arktika je načičkano više teškog vojnog hardvera nego što laička javnost misli: razaračima (SAD 34, Rusija 5), podmornicama koje nose balističke rakete (Rusi 6, SAD 5), podmornicama višestruke namene (SAD 23, Rusija 10), nosačima aviona, fregatama…

OPASNE IGRE NA DALEKOM ISTOKU: Zapadni stratezi upozoravaju da bi rizik velike bezbednosne krize veći nego ranije mogao da se pojavi u Istočnoj Aziji, na mnogim vrućim tačkama kao što su Južno kinesko more, Tajvan, a naročito Severna Koreja. Izražava se bojazan da Pjongjang svojim razvojem nuklearnog i balističkog programa može da izazove haos u Pacifiku, dok se američki saveznici Južna Koreja i Japan pitaju šta znače kontradiktorne poruke iz Vašingtona. Da li SAD planiraju neki vojni odgovor? Da li će svojim sankcijama prema Pjonjangu zakačiti i kineske banke? Da li, iza ćoška, vreba veća kinesko-američka kriza?

Tokom saslušanja u Senatu u januaru 2017, državni sekretar SAD Reks Tilerson je najavio da će SAD poslati Kini jasan signal: prvo da zaustavi izgradnju veštačkih ostrva u Južnom kineskom moru, drugo, da joj pristup tim ostrvima neće biti dozvoljen (u Južnom kineskom moru se, potom, pojavio američki nosač aviona). Kina, koja dugo smatra delove tog mora svojom suverenom teritorijom, nastavila je gradnju, uprkos odluci Arbitražnog suda u korist Filipina.

Eksperti njujorško-londonske konsultantske kuće za procenu rizika Eurasia Group procenjuju da će kineski predsednik Si Điping biti ekstremno osetljiv na spoljne izazove kad su u pitanu kineski interesi, pa i da je više nego ikad ranije spreman da na njih odgovori i silom.

Neke zemlje u pacifičkom regionu se prilagođavaju rastućoj moći Kine i traže bliže veze s Pekingom, kao Australija, koja je u novembru 2016. nagovestila da će podržati trgovinske pregovore koje vodi Kina kao odgovor na američko poništavanje Trans-pacifičkog partnerstva (TPP), ili kao filipinski predsednik Duerte, koji preispituje vojni savez sa SAD.

EKSPLOZIVNI HAOS BLISKOG ISTOKA: Uz nejasna obećanja da će i Evropljani s Rusima sarađivati u zajedničkoj borbi protiv Islamske države, nije jasno predočeno kako će se ponašati u krizi koja im eksplodira u lice. Džihadistički "kalifat" na Bliskom istoku je fizički smanjen, ali potencijalna opasnost od terorističkih napada na Zapadu je značajno povećana, kako pokazuju napadi od Nice do Berlina. Sadašnji i budući militanti više nisu pozivani da se pridruže borbi za teritoriju Islamske države (neki za "kalifat, neki u Frontu Al Nusra). U Nemačkoj, na primer, broj džihadista koji su otišli u rat u Siriji i Iraku je vidljivo opao, a neki su se vratili sa Bliskog istoka, zbog čega je sada tamo više potencijalnih napadača. Nedavno je lider Islamske države Abu Bakr al Bagdadi poručio svojim pristalicama da deluju na Zapadu, u Iraku, Siriji, Nigeriji, Libiji, Avganistanu, Pakistanu, Bangladešu, Indoneziji, na Kavkazu, Filipinima, Jemenu, na Sinaju u Egiptu, Alžiru, Tunisu, Somaliji…

U minhenskim opisima potpunog haosa Bliskog istoka ima više strepnje nego nade. Konstatuje se da sektaški sukobi, građanski ratovi i propadanje država nastavljaju da menjaju ključne zemlje na Bliskom istoku, da, dok SAD i EU pokušavaju da redefinišu svoje uloge, druge zemlje preuzimaju inicijativu.

Nova realnost je Evropljanima najvidljivija u Siriji. Podržan od strane Rusije i Irana, predsednik Asad je nedavno ostvario najvažniju pobedu u Alepu. Snage umerene opozicije ozbiljno su oslabljene nakon što je Turska ukinula direktnu pomoć pobunjeničkim grupama u Alepu, u okviru otopljavanja odnosa sa Kremljom. Zapadne zemlje nastavile su da se opiru pozivima sirijskih opozicionara za veću vojnu podršku. Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati su skrenuli fokus i resurse sa sirijskih pobunjeničkih grupa dalje ka Jemenu, gde besni još jedan dugotrajni i smrtonosni građanski rat, u čijoj pozadini deluje rivalitet Saudijske Arabije i Irana, zemalja koje su angažovane u višestrukim konfliktima u borbi za regionalni uticaj.

ENIGMA NA BOSFORU: Rusija nastavlja da bude ozbiljno umešana u rat u Siriji, pokušavajući da povrati svoju ulogu u svetu i da razbije, kako je rekao ruski ministar odbrane Sergej Šojgu, "lanac obojenih revolucija" koje se šire Bliskim istokom i Severnom Afrikom.

Turska je intervenisala u Siriji i traži čvršću saradnju sa Rusijom, ali i sama je potresena neuspelim pokušajem puča tokom koga je ubijeno 265 ljudi i posledicama njegovog slamanja u koje spada i otpuštanje oko 100.000 ljudi iz policije, vojske, sudstva i prosvete, a i hapšenje oko 30.000 ljudi. Turski predsednik Erdogan, uz to, vodi bitke protiv Kurdistanske radničke partije u kojima je bilo 2400 mrtvih.

Tursko-ruski odnosi su bili na niskom nivou, zbog obaranja ruskog aviona u Siriji, i zbog različitog gledanja na sudbinu Asadovog režima, ali su se ti odnosi u poslednje vreme popravili, pa je čak došlo do pregovora o miru i zajedničkim vojnim akcijama u Siriji. Konstatuje se da je Turska pogoršala odnose sa Zapadom, a i da pokazuje razočaranje zbog paralizovanog procesa pregovaranja o priključenju EU. Kaže se da ipak Turska i Zapad međusobno zavise zbog značajne trgovinske razmene, partnerstva u okviru NATO-a, kao i zbog izbegličke krize.

Godine 1996. u svetu je bilo 37 miliona izbeglica, dvadeset godina kasnije 65 miliona, a njihov broj se povećao posle slabljenja državnih struktura na Severu Afrike u periodu Arapskog proleća i građanskog rata u Siriji. Zemlje u razvoju su primile najveći deo izbeglica, dok je broj izbeglica koje dolaze u Evropu opao: 2015. oko 1,8 miliona tražilaca azila, a u prve tri četvrtine 2016. samo 540.000. U minhenskoj ekspertizi se kaže da je glavni razlog za to sporazum između Turske i EU u martu 2016. posle koga je smanjen broj dolazaka izbeglica u Grčku sa 853.000 u 2015. na 174.000 u 2016.

Sporovi u EU oko izbeglica su donekle ublaženi, ali mehanizmi za prijem tih prognanika nisu utvrđeni, pa će unilateralne i ad hoc akcije najverovatnije ostati norma – što pogađa najranjiviju populaciju na svetu.