Napetosti na Korejskom poluostrvu rastu iz dana u dan. Situacija je najnestabilnija u poslednjih pet godina, sa šansama daljeg pogoršanja. Poluostrvo je ove godine već bilo svedok više od 50 lansiranja projektila iz Severne Koreje, uključujući jednu balističku raketu koja je prošla iznad Japana.

Prošle nedelje, američka podmornica na nuklearni pogon stigla je do obale Južne Koreje kako bi učestvovala u poslednjoj u nizu zajedničkih američko-južnokorejskih vežbi, koje su počele u avgustu. Nazvane “Oluja opreza”, to su najveće vežbe koje su Seul i Vašington ikada održali, a uključuju i stotine vojnih aviona sa obeju strana.

SAD i Južna Koreja pretpostavljaju da Severna Koreja namerno pojačava tenzije sa svojim susedima koje bi na kraju dovele do novog nuklearnog testa, testa balističke rakete dugog dometa u Pacifiku, ili oboje. U svakom slučaju, veruje se da sve ima neki politički cilj.

RAZVOJ TAKTIČKOG NUKLEARNOG ORUŽJA

Severna Koreja je 2017. prešla dvostruki prag razvoja termonuklearnog oružja i testiranja interkontinentalne balističke rakete, a sada je fokusirana na razvoj taktičkog nuklearnog oružja namenjenog za upotrebu protiv ciljeva na poluostrvu ili blizu njega, što bi moglo da uključuje luke, aerodrome, komandne i kontrolne objekte i instalacije protivraketne odbrane, koje pripadaju i južnokorejskim i američkim snagama. U aprilu 2022. godine, Severna Koreja je testirala osam nuklearnih raketa različitog dometa sa pet različitih lansirnih mesta kako bi pokazala svoju sposobnost da pogodi različite ciljeve u Južnoj Koreji. Slični testovi usledili su u septembru i oktobru kako bi se simuliralo gađanje Južne Koreje taktičkim nuklearnim oružjem.

Može biti teško dešifrovati kome od ovih ciljeva služe akcije Pjongjanga, ali ovog puta je severnokorejski lider Kim Džong Un bio izričit. Državni mediji nekoliko puta su izvestili da su lansiranja raketa i vežbe odgovor na vojne vežbe koje vode SAD, Južna Koreja i Japan.

Vašington, Seul i Tokio održavaju velike vojne vežbe, odvojeno i zajedno, u poslednja dva meseca, kako bi pokazali da su spremni za severnokorejski nuklearni napad. Severna Koreja na takve vežbe oduvek je gledala kao na pripremu za invaziju. Razlog što je Severna Koreja počela da razvija nuklearno oružje prvenstveno je bio da spreči invaziju.

Pregovori usmereni na smanjenje sankcija pod kojima se nalazi Severna Koreja odavno su u zastoju, a njeno pitanje silazi sa globalnog dnevnog reda. SAD sa saveznicima daleko više brinu zbog rata u Ukrajini i uspona Kine, a stav američkog predsednika Bajdena je da se sankcije Severnoj Koreji mogu ublažiti samo kada ona pristane da se odrekne svog nuklearnog oružja. To je sasvim suprotno od ambicija Severne Koreje koja želi priznavanje statusa nuklearne države, pa stručnjaci smatraju kako je “nerealno očekivati denuklearizaciju Severne Koreje, jer ona želi da sa de fakto statusom nuklearne države sedne za pregovarački sto sa SAD”.

PREDSTAVLJANJE NUKLEARNE DOKTRINE

Na sedmoj sednici 14. Vrhovne narodne skupštine Demokratske Narodne Republike Koreje (Severne Koreje), 8. septembra 2022. godine, desio se važan događaj koji je privukao veliku pažnju širom sveta – usvajanje Zakona o politici Severne Koreje prema nuklearnim oružanim snagama. Ovaj dokument ima kako međunarodno-pravnu dimenziju, uključujući globalni režim neširenja, tako i regionalnu dimenziju, povezanu sa osobenostima razvoja vojno-političke situacije na Korejskom poluostrvu.

Pre svega, treba istaći da je ovaj zakon važan korak i karika u strateškoj liniji Pjongjanga, koja ima za cilj da učvrsti svoj status nuklearne države u svetu i da u tom svojstvu dobije međunarodno priznanje.

Usvajanje ovog zakona bilo je iznenađenje. Ovaj korak može da izgleda suvišan pošto je Severna Koreja već učinila dovoljno na pravnom polju da utvrdi legitimitet nacionalnih nuklearnih snaga. Godine 2013. usvojen je Zakon o nuklearnom oružju, zatim je u Ustav zemlje uvedena odredba o nuklearnom statusu države.

Severnokorejci su, međutim, imali logiku u njegovom usvajanju. Prethodni pravni akti bili su prilično kratki i nisu otkrivali važne odredbe i karakteristike u vezi sa nuklearnim oružjem. Na velikim konferencijama u formatu “drugog koloseka” i u drugim situacijama, često su se čule sledeće primedbe upućene predstavnicima Severne Koreje: ako tražite status nuklearne države, onda bar predstavite svetu svoju nuklearnu doktrinu, koju sve članice “nuklearne petorke” imaju i koja detaljno definiše prirodu, zadatke, funkcije, uslove za upotrebu, skladištenje nuklearnog oružja itd. Predstavnici Severne Koreje nisu mogli ništa da odgovore o osnovanosti takvih pitanja jer nisu razvili nacionalnu nuklearnu doktrinu. Novi zakon je, u poređenju sa prethodnim dokumentima, svakako mnogo detaljniji, pažljivo razrađen pravni akt.

Uredba uključuje jedanaest odeljaka koji sadrže odredbe o nameni nuklearnog oružja, sastavu nuklearnih snaga, komandi i kontroli nad njima, kao i o obavezama Severne Koreje da kao odgovorna nuklearna država ne širi svoje nuklearno oružje i tehnologije u druge zemlje. Dokument definiše principe i uslove za njegovu primenu, mobilizaciju, bezbedno održavanje i zaštitu, masovno jačanje, obnavljanje i održavanje. Svrha novog zakona je jasno definisana: “Svrha objavljivanja politike o oružanim snagama i legalizacije upotrebe nuklearnog oružja DNRK je sprečavanje pogrešnog rasuđivanja među nuklearnim državama i sprečavanje zloupotreba nuklearnog oružja, i na kraju krajeva, u smanjenju rizika od nuklearnog rata”. Ovaj dokument može da pretenduje na status nuklearne doktrine, a čini se da je Pjongjang pokušao da ga predstavi u tom svojstvu. Kada se posmatra objektivno, dekret doprinosi pravnoj konsolidaciji statusa Severne Koreje kao države sa nuklearnim oružjem.

Pored ovoga, usvajanje zakona koji se razmatra u Pjongjangu sada se može posmatrati kao odgovor na rastuću “neprijateljsku politiku” Vašingtona i Seula (ovo su termini koji se tradicionalno koriste u Severnoj Koreji u ovom kontekstu). Ako se međunarodna situacija, koja je sada relativno povoljna za DNRK, kao što je bila pod Donaldom Trampom koji je redovno razmenjivao lična prijateljska pisma sa Kim Džong Unom, nastavi na najvišem nivou sa administracijama Sjedinjenih Država i Južne Koreje, međusobnom obuzdavanju u vojnoj sferi, Pjongjang se verovatno ne bi fokusirao na nuklearnu sferu, a ovaj zakon možda ne bi bio objavljen u javnosti.

INTENZIVIRANJE KONFRONTACIJE

U proteklih godinu i po dana Pjongjang je, međutim, uočio da je pristup aktuelnih lidera u Vašingtonu i Seulu zapravo usmeren na intenziviranje konfrontacije. U pozadini nedavnih koraka Sjedinjenih Država i njihovih saveznika u regionu, uključujući intenziviranje vojnih vežbi, postalo je teško ubediti Severnu Koreju da se njena bezbednost može obezbediti političkim, a ne vojno-tehničkim sredstvima. Severnokorejski lider smatra da je pod Džozefom Bajdenom i novim predsednikom Republike Koreje Jun Suk-Ieolom pritisak na Severnu Koreju porastao. Sa dolaskom Jun Suk-Ieola na čelo Južne Koreje, njegov desničarski konzervativni tim formulisao je politiku “obuzdavanja severnokorejskih provokacija uz pomoć nadmoćne vojne sile” u odnosu na Pjongjang na doktrinarnom nivou, koja se u praksi transformiše u tok konfrontacije.

U kontekstu takve strategije, Seul ne samo da predviđa, već i široko razmatra na praktičnom nivou verovatnoću lokalnih sukoba sa vojnim jedinicama Severne Koreje, uključujući oblasti duž demarkacione linije. Pod novim predsednikom nastavljaju se izjave o preporučljivosti preventivnog udara na severnokorejske raketne položaje, što se mnogim analitičarima činilo samo incidentima iz njegove predizborne kampanje, ali su ih sada prihvatili visoki zvaničnici zemlje.

Velika razmena snažnih upozorenja između Seula i Pjongjanga dogodila se u proleće 2022. godine, kada je 1. aprila južnokorejski ministar odbrane Li Džong Sup naglasio da je južnokorejska vojska opremljena “sposobnošću i pozicijom da izvrši precizan udar na tačke lansiranja” ako postoje jasni znaci lansiranja projektila. Njegove izjave bile su u skladu sa politikom preventivnog udara predsednika Jun Suk-Ieola da zaustavi napad Severne Koreje. Posle duže pauze on je ponovo nazvao DNRK “neprijateljem”.

Sledećeg dana stigao je odgovor sekretara Centralnog komiteta Komunističke partije, sestre šefa Severne Koreje, Kim Jo-Džong, čija je suština bila sugestija da “Južnjaci” prvo dobro razmisle o posledicama pre nego što zaprete vojnom udarom na nuklearnu državu.

“Bilo bi povoljnije za njegov imidž da umukne nego da priča gluposti, jer nije imao ništa bolje da kaže”, rekla je Kim Jo Džong u saopštenju koje je objavila državna novinska agencija KCNA, nazivajući Juna Suk-Ieola “zaista jednostavnim i još detinjastim”, jer “misli da bi mogao da menja ekonomsku saradnju za čast Severa i nuklearno oružje”. “Niko ne menja svoju sudbinu za kukuruzni kolač”, dodala je ona.

Ministar za ujedinjenje Južne Koreje, koji se bavi odnosima sa Severom, nazvao je komentare Kimove “velikim nepoštovanjem” i “nepristojnošću”. Iako je Jun rekao kako je voljan da pruži postepenu ekonomsku pomoć Severnoj Koreji ako ona okonča razvoj nuklearnog oružja i počne denuklearizaciju, takođe je insistirao na povećanju vojnog odvraćanja Severne Koreje. Južna Koreja je nastavila dugo suspendovane zajedničke vežbe sa Sjedinjenim Državama, uključujući velike terenske vežbe.

Tri dana kasnije, prateći gornju kontroverzu, portparolka Jun Suk-Leola potvrdila je da “preventivni udar ostaje opcija koju Južna Koreja može da preduzme u slučaju pretnje koja je realna”.

POLITIKA SA POZICIJA SNAGE

Za Pjongjang, važan signal “beznađa” diplomatskih napora bio je povratak Vašingtona i Seula na formulu CVID (Complete, Verifiable, Irreversible Dismantlement first – prvo potpuno, proverljivo, nepovratno uništenje), koju je Pjongjang više puta odbacivao. To znači, prvo praktični koraci “Severnjaka” ka potpunom, proverljivom i nepovratnom razoružanju, a tek nakon toga mogućnost pružanja obimne ekonomske pomoći. To je u svom uvodnom govoru potvrdio predsednik Republike Koreje Jun Suk-Leol 15. avgusta 2022. Očigledno je da sada Pjongjang ne vidi nikakve mogućnosti za pregovore. Kim Jo Džong je u svojoj oštroj analizi “hrabrog predloga” južnokorejskog lidera, formulisala perspektivu međukorejskih odnosa tokom njegovog predsedavanja na sledeći način: “Hajde da živimo ne primećujući jedni druge – to je naša žarka želja”.

Nakon toga, od 22. avgusta do 1. septembra ove godine, održana je prvi put od 2017. velika američko-južnokorejska vežba “Freedom Shield”. Uz to, zvanični Seul izjavljuje da će voditi politiku sa pozicije snage, pošto će “samo pojačani pritisci i sankcije” moći da ubede Pjongjang da krene putem nuklearnog razoružanja.

Usvajanjem uredbe o politici prema nuklearnom oružju, Pjongjang je odlučio da još jednom potvrdi svoj stav, čija je suština da nuklearni potencijal zemlje nije predmet rasprave. Učinio je to kako niko ne bi gajio iluzije, a takođe i da podseti da je, u slučaju da neko zaboravi, status države koja poseduje nuklearno oružje propisan u Ustavu. Usvojeni zakon to potvrđuje, tako da niko nema nade da će Severnokorejce pimorati da se odreknu nuklearnog oružja. Stoga se u novom zakonu, između ostalog, ističe da Pjongjang neće ni pregovarati o denuklearizaciji, budući da je posedovanje nuklearnog oružja njegovo zakonsko i neotuđivo pravo.

Komentarišući inicijativu predsednika Južne Koreje da se “odrekne nuklearnog oružja u zamenu za ekonomsku pomoć”, Kim Džong Un, u govoru na zasedanju Vrhovne narodne skupštine 8. septembra 2022, naglašava: “Naša generacija neće podleći podmuklim propovedanjima neprijatelja i podvrgnuti se njegovom upornom pritisku samo zarad njegovog blagostanja i da bi izbegli teškoće sa kojima se danas susreću, po cenu napuštanja nuklearnog naoružanja – ovog garanta bezbednosti vlasti naše Republike i budućih generacija”.

Pošto je više puta najavljivana i eliminacija Kim Džong Una i drugih severnokorejskih lidera, zakon je, između ostalog, uključio i odredbu o mogućnost preventivnog nuklearnog udara “u slučaju izvršenja ili odluke o nuklearnom i nenuklearnom napadu neprijateljskih snaga protiv rukovodstva države i komandne strukture državnih nuklearnih oružanih snaga”.

Pjongjang je u novi zakon uključio sledeće upozorenje: “DNRK ne preti i ne koristi nuklearno oružje protiv nenuklearnih zemalja sve dok one ne učestvuju u agresiji ili ofanzivnim akcijama protiv DNRK u dosluhu sa drugim nuklearnim državama”.

ORUŽJE ZA MASOVNO UNIŠTENJE KAO GARANT OPSTANKA REŽIMA

Šta god da uradi, čini se da Kim svakako namerava da razbije savez SAD i Južne Koreje tako što će za Vašington učiniti preskupim i rizičnim da pritekne u pomoć Seulu u krizi. On bi mogao da izračuna kako Sjedinjene Države neće odgovoriti na severnokorejski napad na Južnu Koreju jer će biti previše zabrinute zbog severnokorejskog nuklearnog napada na američke baze u Aziji, ili čak protiv samih Sjedinjenih Država. Kim bi mogao biti ohrabren Putinovim zveckanjem nuklearnim oružjem, pa da zamisli da Sjedinjene Države mogu biti prinuđene da se povuku pred takvim pretnjama. Naravno, Sjedinjene Države nisu prestale da naoružavaju Ukrajinu i čak su povećale svoje snabdevanje oružjem, ali je Bajdenova administracija povukla oštra ograničenja ovoj podršci; na primer, američka vojska nije obezbedila oružje većeg dometa i nije poslala nikakve američke trupe u Ukrajinu, čak ni kao instruktore za obuku.

Postoje i druge povoljnosti za Severnu Koreju. Sve veći animozitet Vašingtona prema Kini i Rusiji znači da je manje nego ikada verovatno da će te zemlje sarađivati sa Sjedinjenim Državama i njihovim saveznicima u jačanju sankcija Severnoj Koreji. To se upravo dogodilo kada je Severna Koreja 4. oktobra lansirala raketu srednjeg dometa iznad Japana. Raketa je letela 4.500 kilometara – dalje od bilo koje druge rakete koju je Severna Koreja prethodno lansirala – pre pada u Tihi okean, a generalni sekretar UN Antonio Guteres je ocenio ratoborni potez kao “nepromišljen čin”. Kina i Rusija su blokirale Savet bezbednosti UN da osudi ovaj događaj. Pored ruske i kineske nepopustljivosti da Severnu Koreju učine odgovornom pred UN, te dve zemlje su u fokusu kreatora politike SAD, što ostavlja Bajdenovoj administraciji manje prostora da se fokusira na pretnju Severne Koreje.

Štaviše, ruska invazija na Ukrajinu je za Severnu Koreju podvukla važnost posedovanja nuklearnog oružja. Kim Džong bez sumnje postavlja pitanje da li bi Putin pokrenuo svoju invaziju da Ukrajina nije odustala od svog nuklearnog oružja 1994. Rat potvrđuje lekcije koje je Kim izvukao iz Iraka i Libije, gde su lideri ovih zemlja odustali od nuklearnog programa i bili zbačeni i ubijeni. Samo oružje za masovno uništenje, izgleda, može garantovati opstanak režima.

Jedna pretpostavka je da je to pretnja SAD interkontinentalnom balističkom raketom (ICBM), sposobnom za nuklearni napad. Činjenica da je Severna Koreja toliko dugo imala nuklearno oružje (njena prva nuklearna proba bila je 2006. godine), uverila je analitičare i političke lidere u ozbiljnost pretnje. Severna Koreja sada može verodostojno da preti kontinentalnim Sjedinjenim Državama nuklearnim oružjem. Ali, pretnja ide dalje od unutrašnje bezbednosti SAD: razvoj oružja za masovno uništenje u Severnoj Koreji mogao bi da izazove trku u naoružanju u severoistočnoj Aziji. Kimovo zveckanje sabljom povećalo je podršku javnosti u Južnoj Koreji da ta zemlja stekne sopstveno nuklearno oružje, nešto što bi se ranije smatralo neverovatnim. Odluka Južne Koreje da pređe na nuklearno oružje naterala bi Kinu i Japan da prošire sopstvene arsenale oružja. Bajdenova administracija nije uspela da artikuliše politički odgovor na ove događaje, što dovodi do opasnosti da još jedna kriza izmakne kontroli.

“STRATEŠKO PREDVORJE” KINE

Istovremeno, Kina je oduvek posmatrala Severnu Koreju kao strateški važnu tampon zonu. Kina je u prošlosti činila sve da spreči da Korejsko poluostrvo postane potencijalna odskočna daska, koju bi njeni geopolitički protivnici mogli da iskoriste protiv Pekinga. Upravo iz tih razloga, Kina je više puta slala trupe u Koreju – to se dogodilo i u 16. i u 19. veku, a i relativno nedavno, 1950. godine. Sa kineske tačke gledišta, severni deo Korejskog poluostrva je “strateško predvorje”, koje odvaja gusto naseljene i industrijalizovane regione kineskog severoistoka od Južne Koreje, na čijoj teritoriji su stacionirane američke trupe.

Upravo je želja da se održi ova tampon zona u velikoj meri odredila kinesku politiku prema Severnoj Koreji poslednjih decenija. Štaviše, od 2008. do 2011. godine Kina je, u principu, bila spremna da razgovara (nezvanično, koristeći format “drugog koloseka”) o izgledima za Koreju ujedinjenu pod okriljem Seula. Tada su kineski predstavnici, neformalno ali jasno, stavili do znanja da nemaju u principu primedbu na ujedinjenje celog Korejskog poluostrva pod kontrolom Juga, pod uslovom da se uzmu u obzir legitimni interesi NR Kine. To je uključivalo ograničenja za raspoređivanje američkih trupa na teritoriji Korejskog poluostrva.

Početak direktnog američko-kineskog sukoba 2018. godine radikalno je promenio celu situaciju. U novim uslovima, Kina ima razloga da zažmuri na severnokorejske ekscese sa nuklearnim projektilima. U ovoj situaciji, Kini je najvažnije bilo očuvanje neutralne ili, u idealnom slučaju, prijateljske države u odnosu na Kinu na severnom delu Korejskog poluostrva. Ovaj scenario nema prihvatljivu alternativu – samo će njegova primena držati i Amerikance i njihove saveznike na distanci poštovanja.

Jedna opcija bi mogla biti da Sjedinjene Države uvedu “nuklearno deljenje”, praksu koju koriste sa saveznicima iz NATO-a. Sjedinjene Države već dugo imaju takve aranžmane sa nekoliko država NATO-a, koji podrazumevaju stacioniranje američkog nuklearnog oružja na njihovim teritorijama koje će biti predato avionima i pilotima iz tih zemalja u slučaju sukoba. Moglo bi se zamisliti da se sličan aranžman razvija sa Južnom Korejom, jednim od najvažnijih saveznika Sjedinjenih Država izvan NATO-a.

Radna grupa koju je sazvao Čikaški savet za spoljne odnose ponudila je neke korisne preporuke, uključujući dovođenje Južne Koreje, zajedno sa Japanom i Australijom, u Azijsku grupu za nuklearno planiranje, što bi podstaklo bolje razumevanje nuklearne politike SAD-a. Južna Koreja bi takođe mogla da bude uključena u Kvadrilateralni bezbednosni dijalog, alijansu koja ujedinjuje SAD sa Australijom, Indijom i Japanom. Problem je, naravno, u tome što bi sve što bi Bajden uradio danas, budući predsednik mogao da poništi. Ipak, ovi potezi bi mogli pružiti meru uveravanja Južnokorejcima da neće biti napušteni.