Polu Mortonu, ratnom dopisniku Toronto Daily Stara (najvažnijih novina u Kanadi) iz Drugog svetskog rata, desile su se sve tri stvari: živeo je u zanimljiva vremena, primetio ga je Vinston Čerčil i našao je ono što je tražio – italijanske partizane Severne Italije. Očekivano – rekao bi Karnov – to se završilo katastrofom. Britanska i kanadska vojska odrekle su ga se; Star ga je otpustio, a ostatak života proveo je perući obraz. Da nije bilo italijanskih partizana i Dona Norta, koji je životnu priču Pola Mortona istraživao punih deset godina, taj obraz ostao bi nepravedno ukaljan.

Pol Morton – pogledajte samo sliku – bio je mlad, hrabar i odličan novinar. U junu 1944. pisao je za Star o oslobađanju Rima, ali je sjajna reportaža završila surovo skraćena na zadnjoj strani, jer su vesti iz Normandije bile važnije. Svima nam se to događalo… Mladi zgodni mangup snašao se u Rimu: uselio se kod Antonije de Lil, bivše ljubavnice švedskog princa Bertila s kojom se smuvao i u luksuznoj vili zabavljao kolege i oficire. Kažu da je gunđao zato što okupacione vlasti u Italiji "hapse samo komuniste, ali ne i fašiste", iz čega se mogu izvući izvesni zaključci. Bio je ponekad – kad popije – donekle prekog karaktera, ali ko od ratnih izveštača nije? I ko od njih nije sklon piću? Radite to trezni ako možete.

U to vreme Saveznici su počeli da uviđaju značaj italijanskih antifašističkih partizana na Severu, gde je Vermaht pružao žestok otpor. Sever, Pijemont pre svega, bio je ozbiljna industrijska baza za Nemce. Partizana je bilo mnogo: krajem rata čak 180.000 naoružanih ljudi sa odličnom obaveštajnom infrastrukturom u gradovima. Mi za italijanske partizane znamo po pesmama – Bandiera Rossa i Bella Ciao – ali ne znamo (uglavnom) da ih je u borbi i u nemačkim rukama izginulo oko 36 hiljada. Bili su to veoma ozbiljni ljudi, tvrde Pijemontezi, brđani sa iskustvom krivolova i šverca i eksperti za gerilsko ratovanje. Politički su bili raznovrsni: od komunista garibaldinaca, preko manje-više neutralnih seljaka koji su bežali od fašista i nacista, pa do rojalističkih grupa pod vođstvom profesionalnih oficira. Nisu se sukobljavali, ali su se međusobno potkradali.

Britanska SOE (Special Operations Executive; služba za dejstva u neprijateljskoj pozadini i pomaganje gerilaca) bila je svesna važnosti partizana i držala je nekih četrdeset misija kod njih; šef SOE, gen. ser Kolin Gabins, cenio ih je jako, snabdevao ih je iz vazduha oružjem, municijom i vojnom opremom, pre svega eksplozivima, ali i instruktorima. London i Vašington, međutim, imali su svoje sumnje: pretpostavka je bila da bi partizani po završetku rata mogli da izazovu političko nasilje. Oko toga su se vodile debate, pre svega u Londonu, ali diskretno: partizani su i dalje bili važan faktor koji je ipak vezivao nekih šest nemačkih divizija na severu Italije.

Vinston Čerčil, pak, sklon gerilskim dejstvima, odlučio je u leto 1944. da italijanski partizani zaslužuju propagandnu podršku koju su jugoslovenski partizani već bili dobili (pored logističke, naravno). Palo mu je na pamet da bi se tu mogli istaći i novinari i mediji iz Komonvelta. Tako se došlo do ideje da se Kanađanin i Južnoafrikanac pošalju italijanskim partizanima da o njima izveštavaju. Odabrani su Pol Morton i talentovani južnoafrički slikar Džefri Long. Obojica su glavačke pristali: nije to bila mala stvar u ono vreme. Na brzinu su proizvedeni u privremene kapetane britanske 8. armije i prošli su obuku SOE za padobrance i diverzante u Monopoliju kod Barija.

Vojni status ratnog dopisnika stvar je u najmanju ruku delikatna: Ženevske konvencije zabranjuju novinarima da na terenu nose oružje. S druge strane, Hitlerova naredba iz 1943. da se svaki saveznički državljanin koji se nađe iza nemačkih linija ima ubiti bez suda učinila je konvencije besmislenima. Džon Morton (nije u srodstvu), ratni dopisnik, tako je ubijen u Mauthauzenu pošto je uhvaćen kod Banske Bistrice u Slovačkoj, na misiji kod slovačkih partizana. Pol Morton i Džefri Long tako su fasovali automate Thompson i pištolje Colt 1911 kalibra .45 uz uniforme i ostalo. Dan pre polaska na misiju, oktobra 1944, Pol Morton pio je sa nekim SAS-ovcima u oficirskom klubu u Rimu, pa im je palo na pamet da se takmiče u gađanju: ko će polupati više flaša iza bara (san svakog ratnog dopisnika). Barmen, neki narednik, prijavio ih je, ali su se ovi iz SAS izvukli. Ta će se epizoda Polu Mortonu olupati o glavu kasnije.

Morton i Long sutradan noću uspešno su se padobranima spustili u pijemontske planine i odmah došli u kontakt sa partizanima-garibaldincima. Proveo je s njima više od tri meseca, uglavnom u pokretu: akcija, pa bežanje, pa akcija, pa opet bežanje; gerilski rat. Odlično se složio s njima i počeo da piše reportaže koje su išle radio-vezom za Rim, pa za Toronto. Od desetak tih dragocenih i apsolutno ekskluzivnih tekstova objavljen je u Staru samo jedan. Ostali su završili u uredničkom košu. Šta se desilo?

Došlo je do nagle promene savezničke politike u Severnoj Italiji. Procenjeno je – pogrešno, kako ćemo videti – da su partizani suviše levo nastrojeni i da bi posle pobede Saveznika mogli da izazovu građanski rat, pa da ih više ne treba propagirati. Snabdevanje, međutim, nije bilo smanjivano; štaviše, dobijali su sve više oružja i municije – što o nečemu govori: dobri su im dok se bore protiv Nemaca i ostataka Musolinijevih fašista. Kada su Saveznici konačno prodrli u Pijemont i Severnu Italiju, dočekao ih je potpuni javni red i mir; sve komunalne službe u gradovima bile su u funkciji, a saobraćajci su otvarali prolaz engleskim i američkim trupama. Partizani su se za sve pobrinuli.

Morton se krajem 1944. prebacio Saveznicima u Južnu Francusku čamcem na vesla koji je bio kupio u Ventimilji. Tamo je proveo neko vreme pišući izveštaje i odgovarajući na pitanja radoznalih obaveštajaca. Kad je došao u Rim, bio je neprijatno iznenađen: lišen je čina i oduzeta mu je vojna akreditacija, a Toronto Daily Star uručio mu je otkaz; tek tako, bez objašnjenja. Vratio se u Toronto, ali tamo ga je čekao njegov urednik, zloglasni Hari Hindmarš, strah i trepet Stara. Hladno mu je rečeno da je sve svoje reportaže s terena izmislio; još su mu pridodali i tu blesavu pucnjavu u oficirskom baru. Presuda je bila "Neprilično ponašanje" i – otkaz.

Pol Morton ostao je na suvom, ni kriv ni dužan. Prva žena ga je ostavila, pa se posle pribrao i našao drugi posao, u reklamnom biznisu. Krenuo je da se pravda: pisao je ratnim drugovima, ali su se oni uklanjali, jer su pretežno bili vojna lica. Onda je seo i napisao 80 stranica svojih uspomena iz partizanskog rata u Pijemontu. To je poslao svojim partizanskim saborcima u Italiju i oni su tekst preveli i objavili, dodavši svoje izjave da je sve istina. Nije pomoglo u Kanadi.

Onda se Don Nort poduhvatio te priče. Deset godina je intervjuisao ljude, kopao po arhivama i tražio sve tragove te herojske misije u Pijemontu. Pol Morton je u međuvremenu umro. Ove godine je knjiga izašla i obraz Pola Mortona opran je. Jedino Toronto Daily Star tvrdoglavo odbija da prizna krivicu za nepravedni otkaz i klevetanje sopstvenog novinara – ratnog heroja.

Ovu bi knjigu trebalo prevesti i preporučiti za obaveznu lektiru na svim studijama novinarstva, jer se ne bavi samo ovim slučajem. Don Nort je, na osnovu svojih, povremeno podjednako gorkih iskustava napisao poučnu i upozoravajuću knjigu za svakog budućeg ratnog izveštača. Njena je poruka: piši istinu; ne veruj vojskama i vladama; ne veruj urednicima i vlasnicima medija; ne računaj da će istina ugledati svetlo dana; ali – drugačije ne možeš.