Svet
SAD: Optužnice za Donalda Trampa
BIVŠI PREDSEDNIK SAD D. TRAMP: Na putu ka novoj kandidaturi
foto: ap photo
Suđenje kao pumpanje rejtinga
Amerika jeste po mnogo čemu osobena zemlja, tako da sama optužnica ne sprečava Trampa da se kandiduje za predsednika. On formalno može da postane prvi čovek ove države čak i ako bude osuđen
Za “Vreme” iz Floride
Udobno zavaljen u hladovini svoje rezidencije Mar-a-Lago, Donald Tramp se ponovo našao na pozornici kakvu je samo mogao da priželjkuje. Koliko god se njegovi sugrađani na Floridi trudili da obave što više poslova tokom ovih mirnih prolećnih dana, pre nego što sunce počne nemilosrdno da prži, niko nije mogao da izbegne prizore koji su se smenjivali na televizijskim kanalima u njihovim domovima, barovima ili prodavnicama – Trampovog probijanja kroz gužvu tokom ulaska u njujoršku sudnicu, njegovog namrgođenog lica na optuženičkoj klupi, kolone luksuznih automobila i privatnog boinga 747 kojim je odleteo natrag prema Palm Biču gde se, u sali ukrašenoj mermerom i pozlatom, obratio probranoj grupi pristalica. Sve to zajedno, uključujući i optužnicu Okružnog tužilaštva Menhetna zbog falsifikovanja poslovnih dokumenata, izgleda da je najmanje neprijatno samom bivšem predsedniku, jer se on našao u svom prirodnom ambijentu zvezde rijalitija.
Rezultati poslednjeg ispitivanja javnog mnjenja Rojtersa i Ipsosa otkrivaju da je Trampu, od kada je suđenje postalo jedna od glavnih tema, porastao rejting za predsedničku nominaciju republikanaca sa 48 na 58 procenata, dok je guverner Floride Ron de Santis daleko zaostao sa svega 21 odsto. Istovremeno je Trampova kampanja za predsedničke izbore tokom prva 24 časa nakon podizanja optužnice prikupila četiri miliona dolara i dobila preko 16.000 novih volontera.
PIT, I TO JE AMERIKA
Zahvaljujući svojim tvrdokornim pristalicama koji se po mnogo čemu, ne razlikuju previše od onih koji su pevali na beogradskim mostovima 1999. ili igrali na Ušću desetak godina pre toga, čitavo suđenje se pretvara u veliki šou, od koga će, paradoksalno, najviše koristi imati sam optuženik.
Nije baš sasvim lako razumeti tu konzervativnu stranu američkog društva, pre svega onima koji su negde u dalekoj Evropi odrasli na najboljem što ova zemlja ima, bilo da su u pitanju književnost, film, muzika ili njene demokratske tradicije i slobode. Nije jednostavno shvatiti one koji žive na dva sata vožnje od velikih gradova, koliko inače treba da se kolima zaobiđe Vašington, a koji nikada nisu kročili iz svog mesta koje izgleda, na primer, kao Bajina Bašta; fakultetski obrazovane ljude koji veruju da postoje demoni, a koji će vam, kada ih pitate da li je to neka metafora o onima čija priroda možda nije najblagorodnija, pokazivati fotomontaže sa interneta sa glavama koje proviruju iz rasporenih stomaka žrtava nečastivog; farmere koji ispred vrata svojih kuća drže zastave Konfederacije, a svog komšiju, zbog boje kože, zovu majmunom; ljude koji će imati problema da razumeju stranca koji govori njihov jezik, samo zato što nikada nisu čuli kako zvuči engleski onoga koji nije rođen u Americi; autentične Njujorčane koji pričaju kako je njihova zemlja poslednji trag zapadne civilizacije, a koji će vam kada spomenete Evropu reći da je ona nepovratno izgubljena jer su uvereni da će taj kontinent uskoro postati ogromna muslimanska zemlja.
Ako nekome od njih, čak onako prijateljski, zarad razgovora, spomenete da i neki ugledni pravnici govore da, možda, u Trampovoj optužnici ima elemenata selektivne primene pravde, često će vam odbrusiti kako uopšte ne razumete čitavu situaciju: da drugi krše zakon, a ne Donald Tramp; da sve to nema veze sa tim da li ga neko voli ili ne; da je ovo što radi tužilac Alvin Breg drastično narušavanje pravnog sistema; da proganjanje Trampa traje više od sedam godina, kako je na to potrošeno 200 miliona dolara iz džepa poreskih obveznika, i da i dalje nemaju apsolutno ništa u rukama. Ukoliko primetite da je protiv Trampa i pre nego što je počeo da se bavi politikom bilo pokrenuto na stotine tužbi, obično će vam odgovoriti kontrapitanjem: “I, šta je rezultat svega toga? Ništa.”
Kako god bilo, Amerika je dobila dodatni razlog za podele, a pravosuđe je ušlo na klizav teren dokazivanja Trampove krivice.
ZAKONI I TUMAČENJA
Nema nikakve sumnje da je Trampov bivši advokat Majkl Koen isplatio tokom predsedničke kampanje 2016. godine glumici Stefani Kliford, koju većina zna pod umetničkim imenom Stormi Danijels, 130.000 dolara da ne bi javno govorila o seksualnoj aferi koju je imala sa predsedničkim kandidatom desetak godina ranije. Nema dilema ni oko toga da je Donald Tramp od februara do decembra 2017, sa svog ličnog računa ili računa kompanije, izvršio 11 uplata na Koenov račun u iznosu od 420.000 dolara.
Samo plaćanje nekome da ćuti nije u Americi nelegalno, niti je davanje honorara advokatu protivzakonito. Tramp se našao pred sudom isključivo zbog sumnje da je on uplate Koenu upisao u svojim papirima kao nadoknadu za pravne usluge, prikrivajući pravu prirodu tih troškova. Tužilac Breg u svojoj optužnici tvrdi da su u Trampovim poslovnim knjigama otkrivena 34 lažna unosa, koji su poslužili kao odvojene tačke optužnice protiv bivšeg predsednika. Nema ni sumnje da je falsifikovanje poslovnih knjiga u državi Njujork, gde se vodi ovaj proces, kršenje zakona, ali s obzirom na to da je tužilaštvo podiglo krivičnu, a ne prekršajnu prijavu, ono sada mora da dokaže da je na ovaj način prikriveno neko drugo krivično delo ili više njih. Koja su to dela tužilaštvo za sada nije želelo da kaže, što je sasvim razumljivo, jer niko ne želi da otkriva svoje najjače argumente pre nastavka procesa koji je planiran za decembar. Istina je da je sam Koen još davne 2018. godine priznao krivicu za osam federalnih krivičnih dela, uključujući kršenje zakona o finansiranju kampanje u vezi sa isplatom 130.000 dolara Stormi Danijels, ali isto tako ne treba zanemariti ni činjenicu da su se Federalna izborna komisija i Sekretarijat za pravosuđe već bavili ovom transakcijom, i da u njoj nisu našli osnove za pokretanje postupka protiv Donalda Trampa.
KANDIDOVANJE I IZ ZATVORA
Amerika jeste po mnogo čemu osobena zemlja, tako da sama optužnica ne sprečava Trampa da se kandiduje za predsednika. On formalno može da postane prvi čovek ove države čak i ako bude osuđen, svima je poznat slučaj Judžina Debsa, lidera Socijalističke partije, koji se nekoliko puta nominovao za predsednika Amerike sedeći u nekom zatvoru u Atlanti, jer se protivio učešću SAD u Prvom svetskom ratu. Bez bilo kakve mogućnosti da učestvuje u kampanjama i drži predizborne mitinge, on je 1912. godine osvojio skoro milion glasova birača, što je najbolji rezultat neslavne istorije socijalista u ovoj tvrdoj kapitalističkoj zemlji, u kojoj postoje svega tri uslova da bi neko bio predsednik: da ima najmanje 35, da je živeo ovde 14 ili više godina, i da je rođen na tlu SAD.
Američki zatvori su već sami po sebi strašni, možda i nije potrebna dodatna kazna koja ograničava osuđenika da učestvuje na izborima, tako da je to više neko moralno-pravno pitanje. Vrlo često to su privatne ustanove, nikoga neće začuditi ako vidi da mu neko udara u automobil na parkingu u predgrađu Njujorka i beži, dok zatvorski čuvar sve to mirno posmatra sa druge strane ulice. Bez obzira na naoružanje, uniformu i kojekakva pomagala za obuzdavanje ljudi, oni su često samo radnici neke od hiljada privatnih kompanija za obezbeđenje. Ukoliko razgovarate sa američkim prijateljima i kažete kako se u ovoj zemlji ogromna većina ljudi striktno pridržava zakona, oni će vam reći da to nije zbog neke prevelike ljubavi prema redu i poretku, već zbog straha da bi se zbog nekog prestupa mogli završiti iza isprepletanih redova žilet-žice koja, gledajući sa ulice, izgleda zaista impresivno. Zbog te ograde koja razdvaja dva sveta, gotovo svi plaćaju porez i vode računa o onome što rade, da se na trenutak ostavi po strani što je sa zatvorskom kaznom, a što proverava svaki poslodavac kada se šalje biografija, gotovo nemoguće dobiti posao. Može da se bude predsednik Amerike, ali ne mogu da se pakuju kutije u “Amazonu” ili ređaju galoni mleka na policama Volmarta, mada Donald Tramp, u svojim poznim sedamdesetim, sigurno ne razmišlja o nekom novom nameštenju. Već je dokazao da ima smisla za biznis uprkos tome što je do sada bankrotirao šest puta. Da nema smisla za poslovanje, ne bi njegova kampanja za predsedničke izbore od trenutka podizanja optužnice već prikupila skoro osam miliona dolara.
Njegov glavni prodajni proizvod je podignuta pesnica, stegnuta vilica i poruka kako je njegov jedini zločin odbrana zemlje od onih koji žele da je unište. Najtvrđe jezgro Trampovih pristalica obožava njegovu nasilničku retoriku. Pretnje “smrću”, “razaranjem”, nazivanje crnog tužioca “životinjom” i “degenerisanim psihopatom”, a istražitelja u slučaju poverljivih dokumenata “ludim”, oduševljava ogroman broj onih koji Trampa podržavaju. On u njihovim očima nije žrtva, već heroj koji se bori za prava potlačenih pripadnika srednje klase koja se, pogođena zatvaranjem ogromnog broja radnih mesta zbog seljenja proizvodnje u druge zemlje, a sada i inflacijom, našla na rubu egzistencije. Kada se tome dodaju horski glasovi republikanskih lidera kako je suđenje politički motivisano, i da je sve to samo početak uplitanja u predsedničke izbore koji se održavaju 2024, jasno je gde sve to vodi.
Pa, gde vodi? Vodi ka tome da će Donald Tramp biti predsednički kandidat republikanaca, i da će najverovatnije ponovo ući u predsedničku trku sa Džozefom Bajdenom. Umesto izbora između dobrih, građani Amerike će birati između dva manje loša kandidata. Izabraće nešto prihvatljivije, dok ova zemlja i dalje ono svoje najbolje, uz izuzetke nekih spoljnopolitičkih akcija koje su mnogo više podvrgnute kritikama ovde nego bilo gde drugde, šalje drugima širom sveta, ostavljajući, kao svaka složna porodica, svoje razmirice iza zatvorenih vrata kuće.
Udobno zavaljen u hladovini svoje rezidencije Mar-a-Lago, Donald Tramp se ponovo našao na pozornici kakvu je samo mogao da priželjkuje. Koliko god se njegovi sugrađani na Floridi trudili da obave što više poslova tokom ovih mirnih prolećnih dana, pre nego što sunce počne nemilosrdno da prži, niko nije mogao da izbegne prizore koji su se smenjivali na televizijskim kanalima u njihovim domovima, barovima ili prodavnicama – Trampovog probijanja kroz gužvu tokom ulaska u njujoršku sudnicu, njegovog namrgođenog lica na optuženičkoj klupi, kolone luksuznih automobila i privatnog boinga 747 kojim je odleteo natrag prema Palm Biču gde se, u sali ukrašenoj mermerom i pozlatom, obratio probranoj grupi pristalica. Sve to zajedno, uključujući i optužnicu Okružnog tužilaštva Menhetna zbog falsifikovanja poslovnih dokumenata, izgleda da je najmanje neprijatno samom bivšem predsedniku, jer se on našao u svom prirodnom ambijentu zvezde rijalitija.
Rezultati poslednjeg ispitivanja javnog mnjenja Rojtersa i Ipsosa otkrivaju da je Trampu, od kada je suđenje postalo jedna od glavnih tema, porastao rejting za predsedničku nominaciju republikanaca sa 48 na 58 procenata, dok je guverner Floride Ron de Santis daleko zaostao sa svega 21 odsto. Istovremeno je Trampova kampanja za predsedničke izbore tokom prva 24 časa nakon podizanja optužnice prikupila četiri miliona dolara i dobila preko 16.000 novih volontera.
PIT, I TO JE AMERIKA
Zahvaljujući svojim tvrdokornim pristalicama koji se po mnogo čemu, ne razlikuju previše od onih koji su pevali na beogradskim mostovima 1999. ili igrali na Ušću desetak godina pre toga, čitavo suđenje se pretvara u veliki šou, od koga će, paradoksalno, najviše koristi imati sam optuženik.
Nije baš sasvim lako razumeti tu konzervativnu stranu američkog društva, pre svega onima koji su negde u dalekoj Evropi odrasli na najboljem što ova zemlja ima, bilo da su u pitanju književnost, film, muzika ili njene demokratske tradicije i slobode. Nije jednostavno shvatiti one koji žive na dva sata vožnje od velikih gradova, koliko inače treba da se kolima zaobiđe Vašington, a koji nikada nisu kročili iz svog mesta koje izgleda, na primer, kao Bajina Bašta; fakultetski obrazovane ljude koji veruju da postoje demoni, a koji će vam, kada ih pitate da li je to neka metafora o onima čija priroda možda nije najblagorodnija, pokazivati fotomontaže sa interneta sa glavama koje proviruju iz rasporenih stomaka žrtava nečastivog; farmere koji ispred vrata svojih kuća drže zastave Konfederacije, a svog komšiju, zbog boje kože, zovu majmunom; ljude koji će imati problema da razumeju stranca koji govori njihov jezik, samo zato što nikada nisu čuli kako zvuči engleski onoga koji nije rođen u Americi; autentične Njujorčane koji pričaju kako je njihova zemlja poslednji trag zapadne civilizacije, a koji će vam kada spomenete Evropu reći da je ona nepovratno izgubljena jer su uvereni da će taj kontinent uskoro postati ogromna muslimanska zemlja.
Ako nekome od njih, čak onako prijateljski, zarad razgovora, spomenete da i neki ugledni pravnici govore da, možda, u Trampovoj optužnici ima elemenata selektivne primene pravde, često će vam odbrusiti kako uopšte ne razumete čitavu situaciju: da drugi krše zakon, a ne Donald Tramp; da sve to nema veze sa tim da li ga neko voli ili ne; da je ovo što radi tužilac Alvin Breg drastično narušavanje pravnog sistema; da proganjanje Trampa traje više od sedam godina, kako je na to potrošeno 200 miliona dolara iz džepa poreskih obveznika, i da i dalje nemaju apsolutno ništa u rukama. Ukoliko primetite da je protiv Trampa i pre nego što je počeo da se bavi politikom bilo pokrenuto na stotine tužbi, obično će vam odgovoriti kontrapitanjem: “I, šta je rezultat svega toga? Ništa.”
Kako god bilo, Amerika je dobila dodatni razlog za podele, a pravosuđe je ušlo na klizav teren dokazivanja Trampove krivice.
ZAKONI I TUMAČENJA
Nema nikakve sumnje da je Trampov bivši advokat Majkl Koen isplatio tokom predsedničke kampanje 2016. godine glumici Stefani Kliford, koju većina zna pod umetničkim imenom Stormi Danijels, 130.000 dolara da ne bi javno govorila o seksualnoj aferi koju je imala sa predsedničkim kandidatom desetak godina ranije. Nema dilema ni oko toga da je Donald Tramp od februara do decembra 2017, sa svog ličnog računa ili računa kompanije, izvršio 11 uplata na Koenov račun u iznosu od 420.000 dolara.
Samo plaćanje nekome da ćuti nije u Americi nelegalno, niti je davanje honorara advokatu protivzakonito. Tramp se našao pred sudom isključivo zbog sumnje da je on uplate Koenu upisao u svojim papirima kao nadoknadu za pravne usluge, prikrivajući pravu prirodu tih troškova. Tužilac Breg u svojoj optužnici tvrdi da su u Trampovim poslovnim knjigama otkrivena 34 lažna unosa, koji su poslužili kao odvojene tačke optužnice protiv bivšeg predsednika. Nema ni sumnje da je falsifikovanje poslovnih knjiga u državi Njujork, gde se vodi ovaj proces, kršenje zakona, ali s obzirom na to da je tužilaštvo podiglo krivičnu, a ne prekršajnu prijavu, ono sada mora da dokaže da je na ovaj način prikriveno neko drugo krivično delo ili više njih. Koja su to dela tužilaštvo za sada nije želelo da kaže, što je sasvim razumljivo, jer niko ne želi da otkriva svoje najjače argumente pre nastavka procesa koji je planiran za decembar. Istina je da je sam Koen još davne 2018. godine priznao krivicu za osam federalnih krivičnih dela, uključujući kršenje zakona o finansiranju kampanje u vezi sa isplatom 130.000 dolara Stormi Danijels, ali isto tako ne treba zanemariti ni činjenicu da su se Federalna izborna komisija i Sekretarijat za pravosuđe već bavili ovom transakcijom, i da u njoj nisu našli osnove za pokretanje postupka protiv Donalda Trampa.
KANDIDOVANJE I IZ ZATVORA
Amerika jeste po mnogo čemu osobena zemlja, tako da sama optužnica ne sprečava Trampa da se kandiduje za predsednika. On formalno može da postane prvi čovek ove države čak i ako bude osuđen, svima je poznat slučaj Judžina Debsa, lidera Socijalističke partije, koji se nekoliko puta nominovao za predsednika Amerike sedeći u nekom zatvoru u Atlanti, jer se protivio učešću SAD u Prvom svetskom ratu. Bez bilo kakve mogućnosti da učestvuje u kampanjama i drži predizborne mitinge, on je 1912. godine osvojio skoro milion glasova birača, što je najbolji rezultat neslavne istorije socijalista u ovoj tvrdoj kapitalističkoj zemlji, u kojoj postoje svega tri uslova da bi neko bio predsednik: da ima najmanje 35, da je živeo ovde 14 ili više godina, i da je rođen na tlu SAD.
Američki zatvori su već sami po sebi strašni, možda i nije potrebna dodatna kazna koja ograničava osuđenika da učestvuje na izborima, tako da je to više neko moralno-pravno pitanje. Vrlo često to su privatne ustanove, nikoga neće začuditi ako vidi da mu neko udara u automobil na parkingu u predgrađu Njujorka i beži, dok zatvorski čuvar sve to mirno posmatra sa druge strane ulice. Bez obzira na naoružanje, uniformu i kojekakva pomagala za obuzdavanje ljudi, oni su često samo radnici neke od hiljada privatnih kompanija za obezbeđenje. Ukoliko razgovarate sa američkim prijateljima i kažete kako se u ovoj zemlji ogromna većina ljudi striktno pridržava zakona, oni će vam reći da to nije zbog neke prevelike ljubavi prema redu i poretku, već zbog straha da bi se zbog nekog prestupa mogli završiti iza isprepletanih redova žilet-žice koja, gledajući sa ulice, izgleda zaista impresivno. Zbog te ograde koja razdvaja dva sveta, gotovo svi plaćaju porez i vode računa o onome što rade, da se na trenutak ostavi po strani što je sa zatvorskom kaznom, a što proverava svaki poslodavac kada se šalje biografija, gotovo nemoguće dobiti posao. Može da se bude predsednik Amerike, ali ne mogu da se pakuju kutije u “Amazonu” ili ređaju galoni mleka na policama Volmarta, mada Donald Tramp, u svojim poznim sedamdesetim, sigurno ne razmišlja o nekom novom nameštenju. Već je dokazao da ima smisla za biznis uprkos tome što je do sada bankrotirao šest puta. Da nema smisla za poslovanje, ne bi njegova kampanja za predsedničke izbore od trenutka podizanja optužnice već prikupila skoro osam miliona dolara.
Njegov glavni prodajni proizvod je podignuta pesnica, stegnuta vilica i poruka kako je njegov jedini zločin odbrana zemlje od onih koji žele da je unište. Najtvrđe jezgro Trampovih pristalica obožava njegovu nasilničku retoriku. Pretnje “smrću”, “razaranjem”, nazivanje crnog tužioca “životinjom” i “degenerisanim psihopatom”, a istražitelja u slučaju poverljivih dokumenata “ludim”, oduševljava ogroman broj onih koji Trampa podržavaju. On u njihovim očima nije žrtva, već heroj koji se bori za prava potlačenih pripadnika srednje klase koja se, pogođena zatvaranjem ogromnog broja radnih mesta zbog seljenja proizvodnje u druge zemlje, a sada i inflacijom, našla na rubu egzistencije. Kada se tome dodaju horski glasovi republikanskih lidera kako je suđenje politički motivisano, i da je sve to samo početak uplitanja u predsedničke izbore koji se održavaju 2024, jasno je gde sve to vodi.
Pa, gde vodi? Vodi ka tome da će Donald Tramp biti predsednički kandidat republikanaca, i da će najverovatnije ponovo ući u predsedničku trku sa Džozefom Bajdenom. Umesto izbora između dobrih, građani Amerike će birati između dva manje loša kandidata. Izabraće nešto prihvatljivije, dok ova zemlja i dalje ono svoje najbolje, uz izuzetke nekih spoljnopolitičkih akcija koje su mnogo više podvrgnute kritikama ovde nego bilo gde drugde, šalje drugima širom sveta, ostavljajući, kao svaka složna porodica, svoje razmirice iza zatvorenih vrata kuće.
