Ovog meseca navršava se deset godina od završetka dužničke krize u evrozoni, ali čepovi na flašama šampanjca neće iskočiti jer bi godišnjica mogla da označi početak nove krize. Premijer 67. vlade u istoriji Republike Italije Mario Dragi, bankar svetskog glasa, svojevremeno proglašen za “spasioca evra”, odlučio je da podnese ostavku. Pre osamnaest meseci, predsednik Italije Serđo Matarela mu je poverio mandat spasioca u jeku pandemije kovida 19 u Italiji, tokom koje su bolnice bile preplavljene, a lokalni krematorijumi na severu Italije zagušeni. Pandemija je srušila vladu Đuzepea Kontea, lidera Pokreta pet zvezdica, koji je od 2018. bio u koaliciji sa krajnje desničarskom Ligom, koju je predvodio Mateo Salvini.

Više od dve trećine poslanika glasalo je tada za Dragijevu vladu u oba doma, što je bilo nezapamćeno od vremena dominacije Demohrišćanske stranke, od Drugog svetskog rata do ranih 1990-ih. Vlada je dobila podršku desne Lige, Berluskonijeve partije Forca Italija, levocentrične Demokratske stranke, partije Italia Viva i levičarskog Pokreta pet zvezdica, unutar koga je, doduše, deo parlamentaraca smatrao greškom podržavanje istaknutog predstavnika međunarodnog ekonomskog i finansijskog establišmenta.

Dragija su u vreme inauguracije neki mediji nazivali Super Mario. Magazin “Forbs” ga je proglašavao za osmog najuticajnijeg čoveka na svetu, a magazin “Forčjun” za “drugog najvećeg lidera u svetu” (za prvog je proglašen Tim Kuk, koji je nasledio Stiva Džobsa na čelu Epla).

U svojoj dugogodišnjoj karijeri, 74-godišnji akademski ekonomista Mario Dragi je radio za Svetsku banku, Ministarstvo finansija Italije, bio generalni direktor italijanskog trezora. Potom je radio u banci Goldman Saks, sve do imenovanja za guvernera Banke Italije 2006. godine. Kada je izbila recesija 2008, izabran je na samitu G20 za prvog predsednika Odbora za finansijsku stabilnost, osnovanog da bi nadgledao globalni finansijski sistem. Evropski savet ga je 2011. nominovao za predsednika Evropske centralne banke, kojoj je predsedavao do 2019. godine, dakle, tokom krize evrozone koja je počela 2008. kolapsom islandskog bankarskog sistema, a zatim se 2009. proširila na Portugal, Italiju, Irsku, Grčku i Španiju, uvredljivo obeležavanih skraćenicom PIIGS.

Veliki odjek je u to vreme imala njegova izjava da će spasavati evro ad ogni costo, po svaku cenu, što je uključivalo mogućnost da Evropska centralna banka otkupljuje obveznice prezaduženih zemalja tokom evropske dužničke krize.

DRAGIJEVE REFORME: Prihvativši mandat italijanskog premijera, Dragi je jasno najavio kakve reforme namerava da sprovede: pravosuđe, oporezivanje, infrastruktura, društvena nejednakost, obrazovanje. Bilo je u pitanju mnogo novca (209 milijardi evra u “Fondu za oporavak”), a on je za većinu bio Onaj koji je znao kako da njime upravlja na najbolji mogući način.

U prvoj godini Dragi se pokazao uspešnim – od 8,9 poena bruto domaćeg proizvoda (BDP) izgubljenih 2020. godine, uspeo je da povrati čak 6,3 za samo godinu dana, što je mnogo bolji rezultat nego, na primer, u susednoj Španiji, koja je povratila samo 5,1 od 10,8 poena izgubljenih 2020. Uspeh u podizanju Italije iz kovid krize Dragiju je omogućio da dve glavne ekonomije evrozone (Nemačku i Francusku) tretira kao jednake u okviru liderstva Evropske unije, što nije viđeno od vremena kada je premijer bio socijalista Betino Kraksi, između 1983. i 1987. godine. Neki hroničari su se pitali da li krizu italijanske vlade može prekinuti, na primer, neki telefonski poziv iz Vašingtona, s obzirom na to da je Dragi igrao važnu ulogu u nametanju sankcija Rusiji – sa američkom ministarkom Dženet Jelen je ugovarao detalje oko isključivanja Rusije iz sistema Svift dok su, po svedočenju Ursule von den Lajen, u Briselu čekali ishod. Smatrali su ga važnom karikom Zapadnog fronta protiv Rusije, prema kojoj je imao čvrst stav.

FORZZA RUSSIA: Međutim, dijalektika kaže da takav renome košta, a da on cenu te ratne homogenizacije, kako bi se reklo evropskin novogorom, nije mogao da “isporuči”.

Pokret pet zvezdica se u parlamentu usprotivio nastojanju premijera Dragija da poveća vojnu potrošnju na dva odsto BDP-a, pa je ispunjenje tog “NATO cilja” pomereno za 2028. godinu. Anketa agencije EMG sa kraja marta pokazala je da je 54 odsto Italijana protiv povećanja izdataka za odbranu do tog cilja, a jedna anketa IZI da je protiv i svih 73 odsto. U jednom komentaru u švajcarskom dnevniku “Veltvohe”, izneta je tvrdnja da je Italija poslala čak manje oružja u Ukrajinu od male Letonije, čija je populacija ista kao u Milanu.

Zbog toga što Pokret pet zvezdica nije bio voljan da podrži odluku da Italija snabdeva Ukrajinu oružjem, napustio ga je ministar spoljnih poslova Luiđi di Majo, koji je formirao sopstvenu partiju Zajedno za budućnost. Rojters je u tom kontekstu citirao analitičare koji su govorili da Italija postaje “slaba karika u naporima Zapada da predstavi jedinstven front protiv Rusije”. Britanska agencija objašnjava kako je Italija imala najveću komunističku partiju u Evropi 45 godina nakon Drugog svetskog rata, i da je zato i dalje rasprostranjeno nepoverenje prema NATO i Sjedinjenim Državama.

Rojters u izvore tog očito negativno okarakterisanog pacifističkog pokreta ubraja i italijanski katolicizam, pa i uticaj na javno mnjenje izjave pape Franje da je povećanje izdataka za odbranu “ludilo”. “Veltvohe” piše da mirovni pokret u Italiji u nastajanju ima podršku mnogih katolika, koji se slažu sa papom Franjom da je NATO “lajao na kapiji Rusije”, pa prenosi da se čak priča i o ovom neformalnom savezu proruske “pacifističke” desnice i antiameričkih “pacifista” levice, koji vodi ka stvaranju političke partije, za koju u šali neki komentatori kažu kako bi trebalo da se nazove “Forca Rusija!”

Italijansko javno mnjenje je oko rata Rusije i Ukrajine inače više podeljeno nego u drugim zemljama G7. Prema istraživanju javnog mnjenja, koje citira “Vašington post”, jedine zemlje u kojima se više od četvrtine ispitanika ne slaže sa izjavom da “članice NATO-a treba da se suprotstave Rusiji jače čak i ako se poveća rizik od vojne eskalacije između
NATO-a i Rusije” su Italija (27 odsto) i Nemačka (26 odsto). Nedavna anketa koju je širom Evrope sproveo istraživački centar Evropski savet za spoljne poslove sa sedištem u Berlinu, pokazala je da većina Italijana (52 odsto) podržava mir, više nego u bilo kojoj drugoj zemlji EU, čak i ako to znači rasparčavanje Ukrajine.

U američkom magazinu “Nešenel interst” Džejson Dejvidson, profesor političkih nauka na Univerzitetu Meri Vašington, autor knjige Američke zapetljane alijanse od 1778. do danas (American’s Entangling Alliances: 1778. to the Present), piše da će italijanska desnica sprovoditi politiku koja slabi jedinstvo Zapada protiv Rusije i da će to pojačati polarizaciju između istočnoevropskih zemalja fokusiranih na Rusiju i zemalja južne Evrope. Više medija podseća da je Salvini putovao u Moskvu u potrazi za mirom koji nije mogao da postigne (između ostalog i zato što nije bio ni član vlade, a nije dobio ni “odobrenje” svog premijera).

PUTIN BEZ PROTIVNIKA: Pod naslovom “Kriza u vladi Dragija uznemirila Italijane”, “Njujork tajms” piše kako je italijanski ministar spoljnih poslova Luiđi di Majo odlazak Dragija prokomentarisao rečima: “Juče su nazdravljali u Moskvi… zato što je glava Marija Dragija servirana Putinu na srebrnom tanjiru…”

Komentator RIA Novosti Petr Akopov je ranije seriju kriza evropskih vlada prokomentarisao sarkastičnom konstatacijom: “Putin ima problem, ostaje bez protivnika na zapadu…”. Sada ta agencija citira izjavu mađarskog premijera Viktora Orbana da “antiruske sankcije nisu uzdrmale Moskvu, a da je strategija Zapada kao automobil sa probušenim gumama na sva četiri točka… Četiri vlade su postale žrtve: britanska, bugarska, estonska i italijanska”.

Međutim, u anketi RIA Novosti dominiraju uzdržanija mišljenja da Rusija ne treba da očekuje preokret političkog kursa u Italiji. Na primer, Jelena Aleksejenkova iz Instituta za Evropu Ruske akademije nauka iznosi ovakvu procenu: “Ako koalicija desnog centra dođe na vlast, to neće radikalno promeniti odnos između Rima i Moskve jer je Italija trenutno ekonomski veoma zavisna od EU. Naravno, bez ove finansijske podrške ni Liga ni Braća Italije nemaju šanse da izvuku zemlju iz ekonomske krize”, kaže ona konstatujući da te tri stranke sada nedvosmisleno negativno ocenjuju ruske akcije u Ukrajini, osuđuju ih i dele pristup Dragijeve vlade u vezi sa sankcijama. Nesuglasice nastaju samo o pitanju embarga na gas. “Stoga, po mom mišljenju, ako na vagu stavimo sankcije Rusiji i ekonomsku podršku Evropske unije, izbor je sasvim očigledan. Koalicija desnog centra biće potpuno nespremna da se odrekne evropske podrške u zamenu za trgovinu sa Rusijom”, rezimira Aleksejenkova.

MUKE DOMAĆE: Uzroci krize italijanske vlade su pre svega unutrašnji i traju duže od ukrajinskog rata, čak i ako se računa da je on počeo 2014. a ne 2022. godine. Italija je jedina evropska zemlja u kojoj su, prema zvaničnim podacima OECD-a, realne plate od 1990. godine pale za 2,9 odsto. Zvanična stopa nezaposlenosti u Italiji je 8,4 odsto, što je za oko dva odsto više od proseka EU, 24 odsto mladih je nezaposleno, a više od 3,4 miliona ljudi ima nesigurno zaposlenje (prekarijat). Broj onih koji žive u apsolutnom siromaštvu porastao je na 5,6 miliona tokom pandemije korona virusa. Zvanična inflacija je osam odsto, a poskupljenje energenata je nešto manje od 50 odsto.

Okidač eskalacije krize Dragijeve vlade bilo je odbijanje Pokreta pet zvezdica da podrži u oba doma parlamenta “ukaz o pomoći”, koji je imao za cilj da sa oko 26 milijardi evra pomogne italijanskom stanovništvu suočenom sa rastućim troškovima života, kao rezultatom pandemije kovida 19, rata u Ukrajini i energetske krize koja je iz njega proistekla. U Senatu Republike, 14. jula je sa 172 glasa “za” ipak usvojen taj dekret, što je defakto značilo i izglasavanje poverenja vladi daleko iznad većinskog cenzusa. Međutim, pošto je Pokret pet zvezdica bojkotovao proces glasanja, suštinski je otvorio političku krizu kabineta i Dragi je podneo ostavku na mesto premijera, koju je predsednik Matarela odbio preporučivši mu da se o poverenju glasa u Donjem domu.

RUČAK U VILI GRANDE NA VIA APIA: “Politiko” piše kako su se u tim okolnostima, užarenog popodneva 19. jula, u hladu luksuzne Vile Grande u jednom od najekskluzivnijih gradskih četvrti u Rimu, okupili neki od najmoćnijih italijanskih političara i na ručku uz sabljarke i salatu skovali zaveru da, godinu dana pre isteka mandata, uskrate podršku vladi Marija Dragija.

Domaćin u Vili Grande, na via Apia, istorijskom putu oivičenom spomenicima i katakombama koji je nekada vodio iz glavnog grada ka dalekim krajevima drevnog carstva, na najglamuroznijoj adresi Rima, među čijim stanovnicima su filmske zvezde poput Đine Lolobriđide, bio je 82-godišnji Silvio Berluskoni, bivši italijanski milijarder koji vodi partiju Forca Italija, i njegova 32-godišnja devojka Marta Fašina. Pored njega, tu je bio Mateo Salvini iz desničarske Lige, sa predstavnicima drugih grupa i njihovim pomoćnicima.

Bilo je neprijatno toplo. Gosti su sedeli i znojili se na terasi sa pogledom na bašte aloe vere i mediteranskih borova. Ručak je zaključen porcijama smrznutog jogurta. Desničari su bili iznervirani što je Dragi izabrao da se tog jutra sretne sa Enrikom Letom, liderom Demokratske partije levog centra. Razgovarali su o potrebi revizije socijalnih davanja, borbi protiv ilegalne migracije, poreskoj amnestiji i ulaganjima u nuklearnu energiju, što je ličilo na program za novu vladu. Posle šest sati, Berluskoni je odlučio kako je vreme da pozove premijera Dragija. Berluskoni je ostao kod kuće, dok su njegov kolega iz Forca Italije Antonio Tajani i Salvini u 19.45 otišli u Dragijevu rezidenciju da bi tražili rekonstrukciju vlade, izbacivanje pokreta Pet zvezdica iz koalicije i reviziju programa.

Nije dobro prošlo. Videvši da mu se podrška kruni, Dragi je odbio da pregovara o kompromisu ocenivši da bi to bio početak takozvane trgovine konjima, koja se nikada neće završiti.

A i do sada se s njima teško nosio. Tokom 2022. Konte je često kritikovao vladinu ekonomsku, poresku i socijalnu politiku. Liga se snažno opirala deregulaciji u nizu sektora, od privatnih koncesija koje plaćaju vlasnici restorana za zakup plaža na moru do taksija. Salvini je iznosio primedbe na reformu naplate poreza.

Ključni delovi plana premijera Dragija odobrenog od strane EU – reforma građanskog pravosuđa u zemlji poznatoj po najdužem vremenu potrebnom da se donese konačna osuđujuća ili oslobađajuća presuda; revizija zakona o konkurenciji i poreskih zakona – zaglavili su se u parlamentu, a sada će, kaže “Ekonomist”, “umreti sa Dragijevom vladom”.

FRATELLI D’ ITALIA: Dok su trajali pregovori, Đorđa Meloni, 45-godišnja liderka partije Braća Italije (Fratelli d’ Italia), više puta je zvala telefonom, da bi u razgovoru sa Salvinijem ubeđivala kolege da se povuku iz Dragijeve koalicije i iznude izbore, što su ovi i nameravali, verovatno zaključivši da oni podržavajući popularnog premijera gube, a da oni koji ga osporavaju dobijaju. O Đorđi Meloni, koja je u Berluskonijevoj vladi tri godine bila ministar za mlade, do 2011, i to je njeno jedino iskustvo u vladi, sada se na osnovu partijskog rejtinga govori da bi na vanrednim izborima ove jeseni mogla da postane sledeći premijer Italije.

Braća Italije, partija u Musolinijevoj tradiciji, jedina se 2019. nije pridružila Dragijevoj svepartijskoj vladi. Tu partiju, formiranu 2018, koja ima korene u postmusolinijevskom Italijanskom socijalnom pokretu i u Nacionalnoj alijansi, hroničari opisuju kao profašističku, nativističku, nacionalno konzervativnu, antiimigrantsku i evroskeptičnu. Na poslednjim parlamentarnim izborima 2018. godine Braća su dobila samo 4,4 odsto glasova, a sada, prema anketama, ta partija bi mogla biti najjača sa 23 odsto, i malo vodi ispred Demokratske partije. Partija pet zvezda je na opštim izborima 2018. osvojila 32,7 odsto glasova, a u nedavnim anketama ima samo 12 odsto. Podrška Ligi je sa 34,3 odsto na izborima za Evropski parlament 2019. pala na 15 odsto. Berluskonijeva Forca Italija je senka nekadašnje moći.

Prošle srede konačno je došlo do glasanja o poverenju. Dragi je pobedio, ali ne apsolutnom većinom, zbog toga što su Pokret pet zvezdica, Liga i Forca Italija odustale od glasanja. Dragi nije imao kud, osim da se u četvrtak ujutru, 21. avgusta, uputi u predsedničku palatu Kvirinale i podnese ostavku, koju je predsednik Matarela prihvatio. Posle glasanja, Salvini se vratio u Berluskonijevu Vilu Grande na svečanu večeru, tokom koje su razgovori nastavljeni do kasno u noć.

U roku od 24 sata, Dragijeva sudbina je zapečaćena. Italijanske novine su u četvrtak bile ujedinjene u svom ogorčenju. Naslov u listu “Stampa” glasio je “Sramota”, a u “Republici” – “Italija izdana”.

Nikola Nobile, pomoćnik direktora Oksford ekonomiksa, upozorio je da bi Dragijev odlazak i izgledi da Italija mesecima neće imati potpuno funkcionalnu vladu mogli da pogoršaju ekonomske turbulencije u Italiji. Vlada desne koalicije, piše “Ekonomist”, mogla bi izazove ozbiljne sumnje u spremnost Italije da sprovede reforme koje zahteva Evropska komisija u zamenu za isplatu 209 milijardi evra, ili nešto više u grantovima i niskobudžetnim zajmovima, koji su za Italiju namenjeni iz fonda EU za oporavak, piše “Forčjun”.

KRAJ DOBA JEFTINOG NOVCA: Možda je Dragi prebrzo odustao zato što je kao bankar bolje od drugih razumeo upozorenje banke “Dž. P Morgan”, koja najavljuje super oluju inflacije. Evropska centralna banka je posle FED-a povećala referentnu kamatnu stopu, a trgovanje uz više kamate moglo bi da odvuče italijansku prezaduženu ekonomiju u ambis. Vreme jeftinog novca je prošlo.

Kako piše magazin “Forčjun”, na kontinentu za koji se veruje da je u recesiji, Italija se smatra tempiranom bombom koja otkucava, sa dugom koji iznosi 150 odsto bruto domaćeg proizvoda. Opterećena obavezama od 2,7 biliona evra početkom ove godine, Italija duguje investitorima više novca nego mnogo veća Nemačka. Kurs evra prema dolaru je na istorijski niskom nivou, što dovodi do dalje inflacije, posebno u energetskom sektoru, u kome se trguje u dolarima.

Pitanje je hoće li političari platiti obaranje popularnog premijera. Dok je evropska vladajuća klasa na bivšeg šefa Evropske centralne banke gledala kao na garanta stabilne monetarne politike i stub Evrope, kritičari mu zameraju da je posledice ekonomske krize preneo na radničku klasu, da je on čovek Brisela, a da je prestonica Italije Rim, što ponavlja Đorđa Meloni.

Autor knjige Istorija italijanske republike 1946–2021, profesor španske biznis škole ESERP Pablo Martín de Santa Olala, zapaža da pad vlade Marija Dragija podseća na sudbinu vlade Marija Montija, italijanskog ekonomiste i akademika, evropskog komesara nadležnog za tržište, carine i poreze od 1995. do 2004. godine, takođe nazivanog Super Mario, koji je nakon italijanske dužničke krize od 2011. do 2013. godine vodio tehnokratsku vladu Italije. I on je u početku imao parlamentarnu podršku, da bi ga u drugoj polovini 2012. političke snage koje je trebalo da ga podržavaju sve više ignorisale i omalovažavale, a njegovu vladu ograničile samo na odobravanje državnog budžeta za 2013. godinu.

Pokazalo se da je položaj Dragija 2022. bio nešto lošiji nego Montijev položaj u drugoj polovini 2012. “Ekonomist” u tekstu “Igra je završena” piše kako je u debati u Senatu 20. jula o zahtevu za poverenje Dragijevoj vladi jedan od senatora, kada su se strasti rasplamsale, povikao: “Dosta je imenovanih premijera”, ciljajući na status Dragija kao neizabranog tehnokrate. “Istina”, uzviknuo je Dragi, malo pre nego što je ustao i napustio dvoranu.

Kada su ga u skupštinskom holu pitali šta će sada činiti, odgovorio je: “Prvo ću pozvati lift!” Ko će da se kladi da taj lift vodi naviše, prema Briselu?

Deset godina pošto je spasao evro, Mario Dragi možda je sada postao simbol nove krize jer formalni kolaps njegove vlade preti da stavi u nesigurnu poziciju njegovog prethodnog poslodavca, Evropsku centralnu banku, koja će, kako predviđa Robin Bruks, glavni ekonomista Instituta za međunarodne finansije, imati malo izbora osim da krene putem manjeg otpora i (u dolazećoj krizi) spasava zemlje poput Italije. ¶