Pre nekoliko godina jedan švajcarski diplomata vajkao se da je Švajcarska jedina "država veća od pacifičkog koralnog ostrva", a da nije članica Ujedinjenih nacija. Isti diplomata verovatno je pao u još veći očaj kada je Tuvalu, ostrvska država u Tihom okeanu, 2000. godine postala članica svetske organizacije. Diplomata je napokon mogao da odahne kada su uveče 3. marta proglašeni rezultati referenduma na kome su se građani izjasnili da se Švajcarska napokon odrekne dela svoje tradicionalne neutralnosti i postane 190. članica svetske organizacije. Evropski klub država nečlanica UN-a tako se sveo na samo jednog člana, na Vatikan, ali ova država ionako veruje da ima moćnijeg zaštitnika na nebu od Kofija Anana.

Pristalice pristupanja Švajcarske svetskoj organizaciji, a naročito vlada, možda bi poželele da je opredeljenje građana bilo ubedljivije i da konačno izjašnjavanje nije pratila tolika neizvesnost; ipak, švajcarski ministar spoljnih poslova Jozef Dajs na kraju je mogao da poruči da "ako ima pobednika, to je svakako naša zemlja". One koji misle da su ostali gubitnici na referendumu umirio je rečima da će Švajcarska zadržati i suverenitet i neutralnost na isti način kao što su ih zadržale neke druge neutralne države članice UN-a, poput, na primer, Finske.

POLA–POLA: Rezultat na referendumu pokazao je, međutim, da je Švajcarska podeljena gotovo na pola kada je reč o tako važnom pitanju kao što je neutralnost: za pristupanje UN-u glasalo je 54,6 odsto glasača, nasuprot 45,4 odsto onih kojima je tradicionalna neutralnost prirasla za srce. No, neizvesnost je trajala nekoliko sati duže sve dok nisu pristigli i glasovi po kantonima; po švajcarskom sistemu neophodno je, naime, da se izjasni i većina kantona. I ovde je rezultat pokazao podeljenost u zemlji. Svoj glas "za" dalo je 11 kantona s pravom na jedan ceo glas, i dva "polukantona", dok se protiv prijema Švajcarske u UN opredelilo devet kantona i četiri kantona s polovinom glasa. Ukratko, članstvo u UN presudilo je 12 glasova "za" nasuprot 11 glasova "protiv", a presudio je ciriški kanton, iako su se u ostalim kantonima nemačkog govornog područja građani izjasnili protiv prijema u UN. Švajcarskoj sada ostaje da zvanično podnese zahtev za prijem u UN tokom zasedanja Generalne skupštine u septembru ove godine.

Kampanja je bila žestoka i predstavnici oba tabora su sa mnogo emocija ubeđivali građane u ispravnost svog stava, za razliku od 1986, kada su Švajcarci poslednji put imali priliku da se izjasne o istom pitanju. Tada se, doduše, tradicionalna neutralnost Švajcarske nije ozbiljno ni dovodila u pitanje i Švajcarci su se ubedljivom većinom – njih čak 76 odsto – izjasnili protiv pristupanja UN-u.

TOPLJENJE NEUTRALNOSTI: Međutim, ne treba zaboraviti da se referendum održao u vreme kada je hladni rat bio u jeku i kada je Švajcarska uživala velike povlastice zbog svog posebnog međunarodnog statusa. Švajcarci su tada demonstrirali da im se više sviđa da njihova država "konzumira" neutralnost i članstvo u svetskim organizacijama à la carte. Naime, privrženost Švajcaraca neutralnosti, za koju veruju da je posebnija od austrijske, irske, švedske ili finske verzije, i tradicionalnim "švajcarskim vrednostima" (koncept koji ni mnogim Švajcarcima nije najjasniji) nije im smetala da njihova domovina postane članica nekih drugih svetskih organizacija, Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke i Svetske trgovinske organizacije, na primer. Dakle, onih organizacija koje Švajcarskoj omogućavaju veći ekonomski uticaj u svetu. Švajcarska je članica i nekih drugih međunarodnih tela, kao što su Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju i Savet Evrope, koja pokazuju da ova država ima i jak evropski identitet.

Poslednji referendum pokazuje, međutim, da je verovanje u superiornost neutralnosti ove alpske zemlje ozbiljno počeo da slabi. "Insistiranje na neutralnosti najviše je obesmislio kraj hladnog rata", kaže za "Vreme" Žan-Daniel Ruh, drugi čovek švajcarske ambasade u Beogradu. "Naša spoljna politika nikada nije gledala na neutralnost kao na princip ili ideju, već kao na instrument u međunarodnim odnosima", kaže švajcarski diplomata i dodaje da je "ideja o neutralnosti s dodatom švajcarskom vrednošću" običan mit.

No, ideja o švajcarskoj posebnosti oličena u tradicionalnoj neutralnosti izgubila je na kredibilitetu kada je na videlo isplivalo da je neutralnost Švajcarske zloupotrebljavana tokom istorije, naročito kada je počela da se raspetljava afera oko zlata koje su nacisti za vreme Drugog svetskog rata oteli od Jevreja i pohranili na tajne bankovne račune. Ponos zbog neutralnosti Švajcarcima je pomutilo i saznanje da su mnogi Jevreji s "plićim džepom", koji su pokušali da se tokom nacističkog progona domognu utočišta, odvraćeni s praga ovog ostrva neutralnosti u Evropi. Pored toga, sve češće se čuju pritužbe evropskih partnera Švajcarske da u njoj olako nalaze utočište utajivači poreza, koristeći pogodnost još jedne švajcarske osobenosti – tajnost bankovnih računa – iste one komponente koja doprinosi da Švajcarci svoju domovinu s ponosom nazivaju Sonderfall (poseban slučaj), kao i nacisti.

MITOLOGIJA BEZ MITA: Istina je, međutim, da se ideja uvrežila kao mit tokom istorije, što je nacionalistički blok, predvođen švajcarskim industrijalcem i multimilionerom Kristofom Bloherom i njegovom Narodnom strankom, na ovom referendumu pokušao da eksploatiše. On je i nakon neuspeha svoje kampanje nastavio da tvrdi da će članstvo u UN-u Švajcarcima ograničiti slobodu i prava i da će ozbiljno "ugroziti neutralnost", jer će sudbina ove omanje evropske zemlje koja danas broji sedam miliona stanovnika zavisiti od odluka Saveta bezbednosti, preko koga "velike sile kroje kapu čitavom svetu". Nasuprot njemu, vlada tvrdi da je čak i mali udeo u svetskim diplomatskim tokovima bolji nego nikakav.

Drugim rečima, Švajcarska odlukom o pristupanju UN-u može samo da dobije, a gotovo ništa da izgubi, ili, kao što kaže švajcarski diplomata Ruh: "Ovo je mali korak za UN, ali veliki za Švajcarsku." Kada se tome doda činjenica da je Ženeva sedište svetske organizacije u čiji budžet Švajcarska godišnje uplaćuje 300 miliona dolara (što je čini jednom od najdarežljivijih donatora), osim nejasnog koncepta o nacionalnom ponosu, Švajcarska pristupanjem u UN zaista i nema šta da izgubi.

Međutim, kako rezultati referenduma pokazuju, ponos zbog mita o švajcarskoj neutralnosti koji promoviše Bloherova stranka i dalje oseća tek nešto manje od polovine Švajcaraca. Ova ideja na proplancima Alpa živi još od XV veka, ali je u novijoj istoriji ipak bila odraz pragmatične politike, geografske osobenosti Švajcarske i odnosa snaga u svetu, više nego što je ikada imala utemeljenje u mitologiji. Pragmatičnost i razboritost ipak su tokom istorije uzdignuti na mitološki nivo. Čuveni švajcarski filozof Denis de Ružmon je 1945. godine, kada je Švajcarska odbila da uđe u Ujedinjene nacije, zapisao da je ova zemlja od svoje neutralnosti napravila "nedodirljiv moralni princip, na koji nemaju uticaja ni istorijske okolnosti, čak ni njeni nacionalni interesi". Rezultat referenduma ipak je demantovao slavnog filozofa, ali to ne znači, međutim, da će u trenutku kada se na Ist riveru u Njujorku bude zavijorila švajcarska zastava nestati svi razlozi da svoju domovinu i dalje smatraju "specijalnim slučajem".

Naime, pored rupa na siru, ova zemlja neobična je i po tome što je referendum jedan od omiljenijih političkih zanimacija njenih građana. Čak trećina svih referenduma ikada održanih u svetu (uključujući i one koje je organizovala vlast Slobodana Miloševića), održala se u Švajcarskoj; u nedelju 3. marta, uz glasanje o prijemu Švajcarske u UN, održao se još jedan referendum, čiji rezultati nisu bili toliko zanimljivi svetskim medijima. Građani su ubedljivom većinom glasali protiv predloga da se radna nedelja sa sadašnjih 45-50 ograniči na 36 časova…