Države nastale iz bivše Jugoslavije proizvod su ratova. Slovenija je već predsedavala Evropskoj uniji i sa distance posmatra razvoj bivših bratskih republika i pokrajina. Hrvatska je na korak od Evrope, iako je potresaju spektakularna ubistva koja korene vuku iz podele ratnog plena, iako nikako da se suoči sa svojim delom odgovornosti za razaranje i zločine, iako ima svoje haške heroje, a suzbijanje korupcije i poštovanje ljudskih prava još su podaleko od evropskih standarda. Crna Gora živi uz blagoslov međunarodne zajednice svoj nezavisni život u dobrosusedskim odnosima sa svima, osim sa najbratskijim od svih naroda i narodnosti bivše Jugoslavije. A Srbija, Bosna i Hercegovina i Makedonija i dalje tapkaju u mestu i nadaju se blistavoj evropskoj budućnosti. Ovakve kakve jesu oblikovali su ih dobrim delom međunarodna zajednica, nametnuti međunarodni sporazumi, međunarodne misije i organizacije koje su boravile i borave u njima, određuju pravila igre, uslovljavaju i obećavaju.

Dejtonski sporazum, Kumanovski sporazum, Ohridski sporazum nastali su uz posredovanje i pritisak međunarodne zajednice. Sva tri sporazuma prekinula su oružane sukobe i ubijanje i primorale zavađene strane da žive zajedno u svojim državama po pravilima nametnutim na silu. Sva tri sporazuma uticala su i presudno utiču na unutrašnje i spoljnopolitičke, regionalne i ostale trzavice. Mir je došao sa strane, ali zbližavanja i srastanje spolja očigledno ne mogu da se nametnu. Prisustvo međunarodne zajednice posle uspostavljanja mira preventivno je delovalo na izbijanje novih sukoba, ali istovremeno nije omogućavalo prirodan razvoj i zaceljivanje unutar država. Međunarodno prisustvo ispostavilo se kao fizička i politička tampon zona sa svim svojim dobrim i lošim posledicama.

Prvi se 21. 2. 1992. pojavio UNPROFOR, UN Protection Force, sa namerom da u Hrvatskoj ostane dvanaest meseci da bi se proširen na Bosnu sa 38.000 pripadnika zadržao do jeseni 1995. UNPROFOR je imao mandat posmatračke misije, pružanja humanitarne pomoći i stvaranja bezbednosnih zona. Pre Dejtonskog sporazuma NATO je preimenovan u Deliberate Force i posmatračku misiju prvi put pretvorio u misiju koja se aktivno meša u oružane sukobe: bombardovanje snaga Republike Srpske u avgustu 1995. trajalo je preko dve nedelje. Pa se UNPROFOR pretvorio u IFOR, pa u SFOR i na kraju EUFOR. Međunarodni protektori imali su i imaju poslednju reč na sva zbivanja u Bosni i Hercegovini, daju ostav kada god nešto ocene kao politički nekorektno. Smenjivale su se posmatračke misije Evropske unije, SAD, Evropske organizacije za bezbednost i saradnju… Godine 1999. NATO je bombardovao Srbiju i Crnu Goru; NATO, KFOR i UNMIK, pa EULEX ušli su na Kosovo. Haški tribunal diktirao je i diktira uslove za napredovanje zemalja bivše Jugoslavije ka Evropi, što je opet vezano za finansijsku direktnu ili indirektnu pomoć. U Makedoniji plavi šlemovi su razdvajali Makedonce i Albance.

Naravno da se postavlja pitanje koliko su čvrsti temelji država koje su sami protagonisti nevoljko, uz prisilu prihvatili. I da li međunarodna zajednica, tj. SAD i EU, koja sve više hoće da preuzme odgovornost na Balkanu, imaju ikakvu strategiju kako stvari dalje treba da se odvijaju na zapadnom Balkanu. Pogotovo što ovaj region sve češće služi za potkusurivanje sa Rusijom oko i za jedne i za druge mnogo bitnijih pitanja. I što međunarodne misije više niko ne voli. Albanci toliko voljeni UNMIK sada posmatraju kao teret i žele EULEX, ali pod svojim uslovima. U Bosni sva tri konstitutivna naroda okrivljuju međunarodnu zajednicu za sve i svašta i traže da energično postupa protiv onih drugih. Makedonci se osećaju zapostavljeno i izdano. I svi boga mole da se međunarodne misije ne povuku, jer tek onda ne bi znali šta da rade. S jedne strane, međunarodno prisustvo nametanjem svojih pravila igre ometa, ili makar usporava prirodan razvoj država u kojima se nalazi. A s druge sprečava ono najgore. Lagano već poslovično balkansko vrzino kolo.