Poslednja iračka kriza je još jedan dokaz na koliko slabim temeljima stoji ova zemlja, posle desetina godina nasilja kojem je bila poprište nakon američke okupacije i rušenja Sadama Huseina 2003, čak i nakon zvaničnog američkog povlačenja. Skoro godinu dana traju najnovija politička degradacija u Iraku i opasnost da zemlja sklizne u ponor građanskog rata.

Suštinski, ovi događaji su refleksija nove faze američko-iranske konfrontacije, koja nikada nije ni prestajala na iračkom tlu. Ona je sada obeležena sa dva procesa, koja su istovremeno u toku: blizina potpisivanja novog sporazuma o iranskom nuklearnom programu na pregovorima koji se vode u Beču i američki povratak na Bliski istok, čiji početak je označila avgustovska poseta predsednika Bajdena Izraelu i Saudijskoj Arabiji.

UPAD U ZELENU ZONU: Prošlonedeljni sukobi u Iraku imaju obeležja unutaršiitskih sukoba sa proiranskim političkim grupacijama, u političkom vakuumu koji je nastao u zemlji nakon izbora koji su održani u oktobru prošle godine. Stotine iračkih demonstranata, povezanih sa pokretom šiitskog sveštenika Muktade al Sadra, upali su u sredu 31. avgusta u zgradu parlamenta u Bagdadu, u znak protesta zbog nedavne nominacije za premijera, za koju su tvrdili da je previše sklona Iranu.

Zgrada parlamenta, koja se nalazi u bagdadskoj Zelenoj zoni visoke bezbednosti, bila je prazna kada su demonstranti ušli, a obezbeđenje im je možda to i dozvolilo. Da bi pristupili zgradi, demonstranti su prvo upali u Zelenu zonu, prošavši kroz dobro čuvanu kapiju do tog područja i savladavši stražare suzavcem i vodenim topovima.

Kada su se našli na spratu zgrade parlamenta, demonstranti su mahali iračkim zastavama i uzvikivali parole protiv Mohameda Šija al Sudanija, bivšeg iračkog ministra za ljudska prava (od 2010. do 2014) i bivšeg guvernera jugoistočne provincije Mejsan. Al Sudanija je za premijera predložio proiranski parlamentarni savez Koordinacioni okvir, koji se snažno protivio Muktadi al Sadru i njegovim pristalicama.

Irački premijer Mustafa al Kadimi je brzo osudio upad u zgradu parlamenta, naredivši demonstrantima da se “odmah povuku” i obećao da će, ako ostanu, snage bezbednosti preduzeti mere da “spreče svako ugrožavanje bezbednosti i reda”. Ubrzo nakon njegovog saopštenja, Muktada al Sadr je napisao na Tviteru da je zemlja čula poruku demonstranata protiv Sudanija i dao je instrukcije demonstrantima da se vrate svojim kućama, što je dovelo do njihovog odlaska iz zgrade parlamenta.

PRAVOSUDNI I DRUGI UDARI: U iračkom parlamentarnom sistemu, članovi parlamenta (poslanici) imenuju predsednika i premijera, tim redosledom. U normalnim okolnostima, potrebna je prosta većina od 329 poslanika (165 mesta) da se izabere predsednik, ratifikuju premijer i njegov kabinet, dok je dvotrećinska većina (218 mesta) potrebna da se izabere predsednik u prvom pokušaju, iako se prag spušta na 165 mesta ako pobeda u prvom krugu nije moguća.

Al Sadr je, zajedno sa kurdskim partijama predvođenim Masudom Barzanijem, sunitskim blokom predvođenim milionerom Kamisom al Kandžarom i Mahmudom Halbusijem stvorio koaliciju “Spas otadžbine”, ili “Trojni savez”.

Al Kandžar, sunitski biznismen i političar, poznat je po širokim vezama u regionu, jer ima posebne odnose sa Turskom i Katarom, čije je nacionalnosti, pored bliskih odnosa sa Jordanom, čije državljanstvo takođe ima; bio je i veoma blizak Saudijskoj Arabiji i Ujedinjenim Arapskim Emiratima pre izbijanja diplomatske krize u Zalivu 2017. godine. To je veoma važna činjenica, koja će imati značaj za trenutni odnos Irana prema sadrističkom pokretu.

Na izborima održanim u oktobru 2021. godine, za koje su i iračka Viša izborna komisija i Ujedinjene nacije ocenile da su fer, lista “Sairun” Muktade al Sadra osvojila je najveći broj mesta (73) i pokušala da izgradi međuversku i multietničku koaliciju, koja bi imala potrebnih 165 mesta i gurnula u opoziciju koaliciju “Koordinacionog okvira”, koju podržava Iran.

I pored ovog širokog saveza, Sadr nije uspeo da formira vladu “nacionalne većine”. Najpre su njegovi protivnici iz koalicije “Koordinacionog okvira” koju je predvodio Nuri al Maliki, koji je dva puta bio premijer do 2014. godine, osporavali izborne rezultate, što je trajalo oko dva meseca.

Kao odgovor, “Koordinacioni okvir” je više puta pokušao da obori rezultate izbora – prvo legalnim sredstvima, zatim vojnim napadima i na kraju pokušajem atentata na privremenog premijera Iraka Mustafu al Kadimija u novembru prošle godine. Kada su svi njihovi napori propali i izborni rezultati su potvrđeni 27. decembra 2021, “Koordinacioni okvir” je prešao na plan B. On se sastojao od pravosudnog udara koji je osmislio Nuri al Maliki, koji je kultivisao ključne pripadnike pravosudnog sistema, pošto ih je tokom svog dugog premijerskog mandata izabrao i postavio na ključne položaje u pravosuđu.

Trenutni pravosudni udar uključivao je davanje instrukcija predsedniku Vrhovnog suda Faiku Zajdanu da omogući usvajanje niza odluka u svom podređenom Vrhovnom saveznom sudu, među kojima je bilo najvažnije efikasno uklanjanje ustavne opcije o izboru predsednika prostom većinom, ako pokušaj da se postigne dvotrećinska većina propadne. Na taj način, “Koordinacioni okvir” je efektivno oborio napore Muktade al Sadra da formira većinsku vladu od 165 mesta bez njih. U suštini, ova odluka je pomerila stative dok je lopta htela da pređe gol liniju. Savezni sud je takođe iznenada aktivirao desetogodišnji slučaj izvoza nafte iz Kurdistana, kako bi kaznio i zastrašio neke Kurde zbog učešća u nastojanju da se formira većinska vlada.

Frustriran, Muktada al Sadr je u junu naredio da njegova ukupno 73 poslanika u parlamentu podnesu ostavku, ustupajući tako većinu “Koordinacionom okviru” i njegovim partnerima (iako ne i najvažniju, dvotrećinsku većinu). Signalizirao je da smatra da je sistem namešten i da će od tada delovati da ga promeni. “Koordinacioni okvir” se pripremio da pokuša da formira vladu, za koju je izgledalo da bi mogla da okupi dve trećine poslanika, nakon što su mnoga Muktadina mesta preraspodelili među sobom.

Sam Muktada je pozvao 27. avgusta na raspuštanje parlamenta i raspisivanje novih izbora, dajući svojim rivalima za to rok od 72 sata. Jedan od uslova bio je da bivše i sadašnje političke stranke i pokreti ne izađu na izbore, već na vanredne izbore da izađu novi političari. Ipak, nije bilo značajnijih predloga njegovih protivnika. Nastavili su da računaju na raspodelu mesta u državnim institucijama po starom scenariju, dok je Irak već ušao u novu političku fazu. Sadrovi politički protivnici iz proiranskog bloka odlučili su da izvuku novi adut.

BURNI PONEDELJAK: Pre nego što Al Sudani bude potvrđen za premijera, proiranska koalicija mora da izabere predsednika dvotrećinskom većinom, što je težak proces koji će od nje zahtevati da sklopi taktičke saveze sa poslanicima iz brojnih manjih frakcija u Iraku.

Ponedeljak 29. avgust nije bio običan dan. Bio je to jedan od najznačajnijih datuma u modernoj istoriji Iraka, kada je Sadr u potpunosti pokazao moć koju je njegov pokret imao u poslednje dve decenije. Nakon neuspešnog pokušaja da okonča etno-verski sistem raspodele vlasti uspostavljen nakon invazije predvođene Sjedinjenim Državama 2003. godine, poznat kao “muhasasa”, Sadr je 29. avgusta proglasio svoje “konačno penzionisanje” iz politike i gašenje povezanih političkih organizacija. Njegova najava o “konačnom povlačenju” iz politike svakako nije prva takva izjava koju je dao, a verovatno ni poslednja, ali nije došla u vakuumu. Samo nekoliko sati ranije, duhovni vođa sadrističkog pokreta, veliki ajatolah Kadim al Kairi sa sedištem u Iranu, neočekivano je najavio da će se odreći svog verskog autoriteta zbog lošeg zdravlja.

Dugo vremena je Al Kairi bio glavna osoba prema kojoj je bila usmerena legitimizacija sadrističkog pokreta. Pre smrti, otac Muktade al Sadra, popularni i autoritativni šiitski verski lider Muhamad Sadik al Sadr, isticao je svojim pristalicama Al Kairija kao uzor. Nakon smrti Sadika al Sadra, u doba režima Sadama Huseina, Al Kairi je postao mentor sadristima, uključujući i samog Muktadu al Sadra. Sve to vreme Al Kairi je živeo i vodio svoje akademske aktivnosti u Iranu.

Kada je situacija u Iraku eskalirala do krajnjih granica, Al Kairi je, iz Irana, dao izjavu najavljujući ostavku (“marjaa”), pozivajući se na svoje zdravlje. Pored toga, Al Kairi je pozvao svoje sledbenike da pogledaju “na drugu stranu” i priklone se velikom ajatolahu Aliju Hamneiju, vođi Islamske Republike Iran. Ovo je ključni trenutak u onome što se kasnije dogodilo u Iraku.

Sa stanovišta istorijskog procesa i istorije šiizma, ajatolah ne podnosi ostavku, jer je to doživotni status. Naravno, mnogi to vide kao trag zvaničnog Teherana, pošto je u suštini javno raskidanje veza između Muktade al Sadra u Iraku i ajatolaha Al Kairija u Iranu očigledna politička bomba.

Vredi pojasniti da su legitimitet Muktade al Sadra i njegova popularnost povezani ne toliko sa šiitskom duhovnošću, već sa istorijom njegove porodice. Njegova porodica i dalje ima svetost šiitskih sveštenika-mučenika koji su pali od ruke režima Sadama Huseina. Sadr je i u krvnom srodstvu sa porodicom samog proroka Muhameda, odnosno Muktada al Sadr je potomak proroka.

KRVAVI SUKOBI: Al Kairi je implicitno optužio Sadra za dotadašnje događaje, a Sadr je verovatno shvatio da je njegov revolucionarni gambit propao – bar za sada. Takav potez potkopao je položaj Muktade al Sadra u zemlji. Situaciju otežava činjenica da sam Muktada, uprkos periodičnom školovanju, nikada nije uspeo da stekne neophodan nivo šiitskog duhovnog obrazovanja – položaj “mudžtehida”, koji bi mu obezbedio pravo da izađe sa verski potvrđenim ocenama i donosi verske i pravne odluke.

Gotovo odmah posle Sadrove objave, džamijski razglasi u uporištu sadrista u Bagdadu pozvali su šiite na molitvu u Zelenoj zoni. Usledili su krvavi trosmerni sukobi sa iračkim bezbednosnim snagama i Sadrovim rivalima u okviru šiitskog “Koordinacionog okvira”, koji podržava Iran. Ulični sukobi su se otegli u noć, dugo nakon policijskog časa koji su proglasile vlasti, a koji je skoro nestao dok su se šiitski borci otvoreno sukobljavali u glavnom gradu i nekoliko gradova na jugu Iraka. Do jutra 30. avgusta poginulo je najmanje 30 ljudi, a mnogo više je povređeno.

Tokom na brzinu dogovorene konferencije za novinare u ranim popodnevnim satima po lokalnom vremenu, posle noći haosa, Sadr je nedvosmisleno osudio krvoproliće, zapretivši da će se povući ako njegove pristalice u roku od 60 minuta ne napuste prostore parlamenta i Zelenu zonu. Kao pritiskom na dugme, u Bagdad je vraćen mir.

Šta je nateralo Sadra na promenu? Pitanje je posebno važno jer je samo nekoliko nedelja ranije zapretio “revolucijom” da bi okončao “muhasasu” u Iraku.

Mnogi veruju se da se u celokupne događaje umešala kancelarija duhovnog vođe šiita Iraka Alija al Sistanija. Više dokaza, međutim, ima za ulogu lidera libanskog Hezbolaha i Hasana Nasrale. Veruje se da je upravo njegov poziv uticao na to da učesnici sukoba napuste Zelenu zonu, posebno zbog toga što u šiitskom svetu posle smrti Kasima Solejmanija, generala iranske Revolucionarne garde koji je ubijen u američkom napadu januara 2020. na aerodromu u Bagdadu, raste uloga vođe libanskih šiita, Hasana Nasrale.

LIBANSKA VEZA: Porodica Sadr je ključni element panteona šiitskog sveštenstva, koja igra posebno važnu političku ulogu, jer su snage koje su bile u osnovi Islamske revolucije u Iranu 1979. godine dovele na vlast novu generaciju aktivističkog sveštenstva.

Tokom prethodnih decenija, članovi porodice oblikovali su i vodili velike političke pokrete u Iranu i Iraku, ukorenjeni u političke procese u dve zemlje kroz elitne mešovite brakove. Ali, njihovi preci potiču iz Džabal Amela u današnjem južnom Libanu, koji je među najstarijim šiitskim zajednicama na svetu.

Uticaj i uloga porodice Sadr u modernoj libanskoj istoriji i politici nije manji nego u Iraku ili Iranu. Imam Musa al Sadr, nazvan “velika figura u modernoj šiitskoj političkoj misli i praksi”, bio je osnivač pokreta Amal. Danas su ove transnacionalne veze i dalje žive i jake.

Poslednjih godina Muktada al Sadr sve češće provodi vreme u Bejrutu, gde ima stan. Preko Bejruta, Al Sadr održava kontakte sa regionalnim šiitskim i proiranskim milicijama, kao i sa novim komandantima Kudsa (elitna jedinica Revolucionarne garde), koji nastavljaju Solejmanijeve aktivnosti. Osoba zadužena za to je Mohamed Husein al Kavtarani, sveštenik srednjeg ranga koji deluje kao Hezbolahov predstavnik u Iraku, i koji je imao sve veću ulogu u odnosima između Sadra i njegovih rivala koje podržava Iran nakon ubistva Muhandisa i Solejmanija, a za to je postojala otvorenost na svim stranama za takvo posredovanje. Osim što je Iran preneo rukovodstvo Kuds snaga na Ismaila Kaanija i činjenice da drugi entiteti, kao što je Ministarstvo obaveštajnih službi, igraju sve veću ulogu u inostranstvu, Islamska Republika je reagovala na vakuum koji predstavlja Solejmanijev gubitak pozdravljajući sve veću ulogu Hezbolaha u regionu.

Pošto Iran proteklih meseci nije uspeo da upravlja rastućom konfrontacijom između svojih saveznika u šiitskom “Koordinacionom okviru” i Sadra, koja se iz dana u dan pogoršavala od parlamentarnih izbora u Iraku u oktobru 2021, Kavtarani je poslednjih dana nastojao da omogući važan telefonski poziv koji je na kraju ubedio Sadra da se udalji od ivice ponora. Taj napor podrazumevao je eksplicitnu instrukciju medijima povezanim sa Hezbolahom da izbegavaju pripisivanje krivice bilo kome za situaciju u Iraku.

Telefonski poziv nije stigao iz Irana, kome se dugo pripisuje da kontroliše stanje u Iraku, već iz Libana. Nakon što je Kavtarani ubedio “sadrističko” rukovodstvo u potrebu deeskalacije unutaršiitskih tenzije u Iraku, šef Hezbolaha Hasan Nasrala preuzeo je inicijativu da lično podigne slušalicu kako bi direktno razgovarao sa Sadrom 30. avgusta, u ranim popodnevnim satima, i obezbedio je obećanje iračkog šiitskog lidera da će pristati na napore Hezbolaha da posreduje u okončanju sukoba. U svemu se ističe da Nasrala nije došao do Sadra na zahtev Irana, već da je on sam preuzeo inicijativu.

IRAN, SADR I BUDUĆNOST: Složenost iranskih odnosa sa Sadrom, koji je tokom američke okupacije Iraka proveo godine u samonametnutom egzilu u Komu, svetom iranskom gradu, dobro je dokumentovana.

Ali, sa trenutnim stanjem igre i prelamanjem iranskog regionalnog uticaja nakon smrti Muhandisa i Solejmanija, čini se kao da priča ulazi u novo poglavlje. Iako je Nasrala za sada možda ugasio vatru u Bagdadu, ona još uvek tinja pod pepelom. Ostaje da se vidi da li će Hezbolah i Iran moći suštinski da pomognu u rešavanju izazova sa kojima se Irak suočava.

Muktada je nasledio porodično ime, ali ne i reputaciju verske pobožnosti. Za razliku od svoja dva brata koja su, kao i njegovog oca, ubile snage bezbednosti Sadama Huseina, Muktada se nikada nije istakao kao student. Bio je darovit besednik, ali u poređenju sa svojim vršnjacima, plitak u teologiji. Mnogo pre svoje smrti, Muktadin otac ga je u tom smislu otpisao.

Muktada je, međutim, imao druge talente, među kojima su korišćenje populističkih parola i nasilja za stvaranje političkog uticaja, u toj meri da nijedna vlast u Iranu nije mogla da ga ignoriše. On je 2003. godine organizovao likvidaciju Abdul-Madžida al Koeija, sina pokojnog, ali veoma poštovanog velikog ajatolaha Abu al Kasima al Koeija, zbog toga što je razgovarao sa Amerikancima. Nedelju dana nakon što se Koei vratio u Nadžaf, posetio je svetilište imama Alija. Iz poštovanja prema svetosti mesta, Koei je ostavio svoje naoružano obezbeđenja ispred njegovih kapija. Unutar svetilišta, rulja koju je organizovao Muktada al Sadr nasrnula je na njega i pretukla ga na smrt.

Teheran je s njim postupao na uobičajen način: nikada nije podržavao ekskluzivno Sadra, što ovaj nikako nije mogao da podnese. Kad god bi Sadra postalo previše teško kontrolisati, Teheran bi jednostavno prebacio novac njegovim rivalima.

Možda je Sadr lično shvatio nedoslednu podršku Irana, ili mu je možda bila želja da Iran navede da mu dâ veću podršku, tek, Sadr je u jednom trenutku pre nekoliko godina počeo da traži druge pokrovitelje. Našao ih je u dvojcu sa sve važnijom ulogom u arapskom svetu – saudijskom prestolonasledniku Mohamedu bin Salmanu i Mohamedu bin Zajedu, prestolonasledniku iz UAE.

Takav Sadr je ličnost po volji Vašingtona. U novim regionalnim okolnostima, kada se za potpisivanje novog nuklearnog sporazuma sa Iranom od Teherana traži odricanje od regionalnog uticaja preko mreže šiitskih organizacija i milicija, Sadr se pokazuje kao nada koja bi mogla da se suprotstavi rastućoj unutrašnjoj moći milicija koje sponzoriše Iran u Iraku. Dok je Sadr odbio da se sastane ili direktno razgovara sa američkim zvaničnicima, dijalog se godinama nastavlja preko odabranih posrednika. Danas mnogi američki zvaničnici veruju da je Sadrov defakto savez sa premijerom Mustafom Kadimijem i Kurdistanskom demokratskom partijom i suštinski i simboličan znak za njegov intelektualni i politički zaokret.

Većina posmatrača predviđa tri glavna moguća scenarija koja slede: Sadrovo prihvatanje formiranja vlade nacionalnog jedinstva zajedno sa svojim rivalima; povratak svom prethodnom zahtevu da se vlada “nacionalne većine” formira zajedno sa Kurdistanskom demokratskom partijom (KDP) i sunitskim blokovima i da Sadr dozvoli “Koordinacionom okviru” da formira svoju traženu vladu konsenzusa, iako bez učešća svoje grupe.

Niko ne misli da je politički život Muktade al Sadra završen najavom o napuštanju politike. “Al Sadr želi da postane najmoćniji šiitski politički igrač u Iraku”, rekao je Renad Mansur iz britanskog trusta mozgova Čatam Haus.

“To je njegov plan, a deo postizanja tog zahteva je destabilizacija ne samo političkog sistema kao takvog već posebno šiitske celine i izgradnja nove, s njim u središtu”, kaže Mansur. Sadrov potencijal za ispunjavanje promena na Bliskom istoku nije mali i njega se neće lako odreći ni SAD, ni Saudijska Arabija, niti UAE. Ukoliko Iran bude morao da žrtvuje svoj regionalni uticaj, moguće je da se ispostavi da njegovo poveravanje Sadru može da bude najbezbolnije i najjeftnije. I na kraju, to bi udovoljilo Sadrovim ambicijama. ¶