Narcis Alispahić sa suprugom živi i radi u Kitu, prestonici Ekvadora. Dete iz Zavidovića, vansistemski i vanvremenski stvaralac za kojeg ima malo razumevanja na našim prostorima. Diplomac likovne akademije iz Novog Sada. Dovoljno je da vas ubedim u njegovu kreativnu lucidnost kad vam kažem da mu je plan da se sledeće godine spusti rekom Rio Napo pa dalje Amazonom sve do brazilskog Manausa da bi naslikao mural posvećen Mister Nou. Reč je o čuvenom strip junaku čije smo avanture po egzotičnim zemljama svi čitali. Elem, Mister No je iz Manausa, leti na “pajperu”, malom avionu iznad nepregledne džungle i to je za Narcisa jedan arhetip kako reći svetu “Ne” (Nou), biti svoj i živeti život slobodno i hrabro.

Kada je sa suprugom iz francuskog Liona došao u Kito, tražio je način da se poveže sa lokalnim umetničkim životom. Od tada sarađuje sa kulturnim centrom Kumanda (Cumanda) iz ekvadorske prestonice. Tamo je realizovao nekoliko veoma uspešnih radionica crtanja, stripa i slikarstva, nekoliko murala, a u samoj galeriji koja se nalazi u sklopu centra imao je i veliku samostalnu izložbu sa više od 60 radova pod nazivom Simfonija duha.

SURI ORAO

Zanimljivo je da su naselja oko Kumande većinom veoma siromašna i da su Narcisovi učenici deca iz takvih, često veoma opasnih kvartova. Kao Balkancu, to mu je bila dodatna inspiracija da im pokaže kako umetnost može bukvalno da promeni njihov život jer je i sam kao dete proveo 10 godina života u izbegličkom centru. Kreativno mišljenje, imaginacija, uopšte izgradnja drugačijeg pogleda na svet na časovima umetnosti mogu da osveste polaznike u traganju za neotkrivenim talentima, novim horizontima i motivacijom za promenama. Pored pomenute umetničke radionice, u okviru centra postoje i škola plesa, teatar, teretana, bazen, muzička škola i kurs samoodbrane za žene, sve potpuno besplatno.

Narcis nije građanin sistema. U Evropi se osećao kao suri orao zatvoren u kavezu za kanarince. U Kitu je pronašao svoj umetnički eldorado, odatle je postao dostupniji široj publici sa obe strane polutara. Njegove slike se prodaju na svim kontinentima.

“Moj lični umetnički život ovde je inspirisan obiljem impresija koje stižu svakog dana, misterijom i bogatstvom života, a posebno me privlači taj divlji i slobodarski aspekt ovog kontinenta, nesavladivost prirode, jedna piratska atmosfera, osjećaj da si izvan glavnog toka. To su i teme mojih slika, rajska piratska ostrva kao metafore naše unutrašnjosti, preparirani klavir koji svira na egzotičnoj plaži pesmu pronalaska sebe u jednoj takvoj divljini, svog najdubljeg ja. Ljubavni zagrljaj na suncu kao da sutra ne postoji… Prekomernost svega kao mjerilo ljudskog i božanskog u nama. Ovde možete spoznati dubinu života u samo jednom odsjaju talasa okeana.”

GRAD U OBLACIMA

Grad Kito broji sa okolinom oko tri miliona stanovnika i nalazi se na visini od oko 3000 metara nadmorske visine, u jednoj uvali na visoravni koja je nekad bila jezero. Tu prolazi linija koja deli planetu na sever i jug.Glavni grad Ekvadora je veoma živ, dinamičan i pun neobičnosti, veoma strmih ulica, haotične arhitekture, posebne atmosfere zbog intenzivnog svetla i veoma prijatne klime. Šetnja Kitom od starog grada koji je pod zaštitom Uneska, sa bezbroj crkava u španskom kolonijalnom stilu (karakteristične bele fasade sa ponekim maorskim geometrijskim elementom), preko novijeg modernog dela oko parka Karolina sa savremenim soliterima i modernim restoranima, do severa sa kućama građenim u “slobodnom stilu”, uglavnom sa ravnim krovovima, živo obojenih fasada i neobičnih prostornih “zahvata”, odaje jednu veoma živopisnu celinu. Ako dolazite sa obale Pacifika iz pravca Gvajakila, do Kita se morate uspinjati nizom vrtoglavih serpentina i kad se jednom nađete u oblaku – pravom oblaku – tu ste, na cilju.

Grad ima unikatan puls, sleng, muziku, arhitekturu, garderobu i postoji jaka kulturna scena. Ako je Gvajakil ekvadorska Barsa, Kito je njihov Madrid sa divnim katedralama i ostacima iberijske arhitekture u oblacima.

Kultura u gradu je veoma intenzivna, ima brojnih izložbi, koncerata, festivala… A od ulične umetnosti, osim mnoštva murala i grafita, naići ćete na akrobate i muzičare koji će vas zabavljati na svakoj većoj raskrsnici dok čekate semafor. Grad je sve bogatiji i što se tiče restoranske ponude, novih “kraft” piva, a na svakom ćošku na ulici možete da probate empanade (nešto poput pancerote) ili prženi plantan (bananu za pečenje) sa sirom.

Iznad grada se nadvija vulkan Pićinća, koji je poslednji put “proradio” 2000. godine izbacujući nadrealan oblak dima. Do samog vulkana možete da dođete modernom žičarom i odatle puca vrhunski pogled na grad. Na ovom čarobnom mestu ste bukvalno na nebesima, na visini od 4700 metara. Idealno mesto da između dva oblaka “uhvatite” neku fotografiju ili popijete dobru kafu u prostranom kafeu na vidikovcu.

Kada kupite supu u kesici, na njoj piše da je na obali kuvate 5 a na planini 7 minuta – sa porastom visine opada tačka ključanja vode tako da će u planinskom Kitu voda porovreti tačno na 90 stepeni.

MITAD DEL MUNDO

Na severu grada Kita nalazi se mesto gde prolazi sam ekvatorski polutar. Zovu ga Polovina sveta (Mitad del mundo). Iako su francuski i španski geografi u 18. veku pomoću trigonometrije i tada najnovijih sprava za merenje izračunavali tačan položaj polutara, čini se da je narod koji je tu živeo odvajkada imao preciznije metode za merenje planete. Naime, evropski naučnici su promašili za nekoliko stotina metara, a prastara kamena opservatorija na brdu iznad pokazuje tačnu liniju koju su lokalni stanovnici davno iscrtali. Mesto je sunčana opservatorija u kojoj na ravnodnevnicu zrak svetla, prolazeći između dva planinska vrha, pada tačno na centar hrama.

Voda u slivniku na severu i jugu grada pravi različitu centrifugalnu silu (pravac kazaljke na satu i obrnuto) zbog rotacije Zemlje. U Mitad del mundo vam demonstriraju da kokošije jaje može stajati uspravno na stolu! Ovde se ne pomera sat, sunce uvek izlazi u šest i zalazi u šest što daje laku orijentaciju vremena i bez sata – kada sunce dodirne horizont, tada je šest popodne, podne je tačno iznad vaše glave, a tri sata je na 45 stepeni. Piscu ovih redova takođe se čini da mesec kad je mlad, ovde “leži” horizontalno sa krakovima na gore, dok je u Evropi više “uspravan”.

PIRAMIDE IZNAD GRADA

Ako idemo još severnije, naći ćemo tik izvan grada kompleks od 15 piramida, Koćaski, ritualni centar jedne stare lokalne kulture pre osvajanja Inka. Piramide su prekrivene travom i zemljom, ali se nazire puni oblik. Veće piramide imaju dugačku “rampu” kojom se prilazilo do vrha. Istraživanja govore da se radi o naselju lokalne elite, vračevima i kraljevima koji su tu živeli, a u mestu se skupljao narod za vreme raznih ritualnih festivala i proslava.

Na proplancima okolo lame bezbrižno pasu i čuvaju tajnu – nama ostaje da u mašti osmišljavamo očigledno veoma živu kulturu ovog prostora. Sve se ovo dešava, podsećam, na skoro 3000 metara nadmorske visine, nebo je kristalno plavo, oblaci dolaze i odlaze svakog minuta, nebesa su blizu! To je moralo ostavljati dubok utisak na ljude koji su živeli ovde. Sunce je veoma jako, nije vrućina, ali sama svetlost je intenzivnija i osetljiva koža brzo izgori. Zato se u planinskim predelima Južne Amerike nose šeširi i glava pokriva maramom.

Sa uzvišice Gvapulo u Kitu, pored franciskanskog manastira stoji bista oklopljenog ratnika sa povezom na jednom oku. To je poznati konkistador Francisko Orejana. Odatle je sa njim na čelu 1541. krenula ekspedicija ka istoku u potrazi za “zemljom cimeta”, pričalo se i o zlatnom gradu u srcu džungle, ali ono što su pronašli nije bilo ništa od toga već velika reka – Amazon. Kada su se otisnuli niz Rio Napo i pri dolasku na ušće sa još većom rekom bili napadnuti od strane lokalnih plemena, Orejana je u svom dnevniku zapisao “reka Amazonki”, prema mitskim ženama ratnicama iz Herodotove istorije. Nastavak predstavlja jednu od najvećih avantura u ljudskoj istoriji. Posle mnogo muka, borbe, gladi, potopljenog broda i izgradnje splavova, potpuno rasturena i desetkovana ekspedicija stigla je 1542. na deltu Amazona gde su ostvarili kontakt sa Atlantikom. Prema ovoj priči, Verner Hercog je snimio svoj poznati film Agira, gnev Boga.