Za "Vreme" iz Soluna

Ovo što se u poslednje vreme dešava u Grčkoj zaista podseća na grčku tragediju. Vlada prolazi kroz Tantalove muke, a rešavanje grčke ekonomske krize sve više podseća na Sizifov posao, koliko za grčki narod toliko i za čitavu evrozonu. Uprkos svim merama štednje, reformama i odlukama na evropskom nivou, grčka ekonomija se ipak našla u "spirali smrti", začaranom krugu bez izlaza. Nove ekonomske mere povećavaju recesiju, a recesija pak vodi u ograničenje društvenog dohotka i u donošenje novih poreskih mera. Ekonomska recesija 2011. će preći -5 odsto BDP-a‚ a početna procena je bila -2,5 odsto. Novi podaci govore da će se recesija nastaviti i u 2012. To znači da će Grčka biti jedina država u kratkoj istoriji Evropske unije koja će doživeti uzastopno četvrtu godinu smanjenja BDP-a‚ čiji će ukupni minus iznositi 15 odsto. Ekonomija se sve više sužava, deficit se sporo smanjuje, javni dug i dalje raste, preduzeća se zatvaraju, zaposleni se otpuštaju, porezi povećavaju, socijalna ulaganja se smanjuju, društveno vlasništvo se rasprodaje, a uprkos svemu tome bankrot države i dalje se preteći nazire na horizontu.

Od evropske zemlje, članice evrozone i jedne od 30 zemalja sa najvišim životnim standardom na svetu, Grčka se velikom brzinom balkanizuje, tj. kreće se ka situaciji u kojoj su bile njene susedne zemlje posle raspada Istočnog bloka ili bivše jugoslovenske republike posle raspada SFRJ i rata. Odluke koje je donela Evrogrupa 21. jula 2011. godine su veoma važne za budućnost Grčke i evrozone. Njihov cilj je bio da se izbegne grčki bankrot postizanjem održivosti grčkog duga. Grčka je sebi obezbedila drugi paket finansijske podrške evrozone i dobrovoljnu rekonstrukciju duga (koji se nalazi u rukama pojedinaca, banaka, osiguravajućih društava, oko 135 milijardi od ukupno 355 milijardi grčkog javnog duga) i da tako obezbedi održivost dugovanja do 2020. dokle bi grčka privreda trebalo da stane na noge. Zauzvrat, grčka država će sa svoje strane doprineti programu tako što će do 2015. privatizovati državno vlasništvo u vrednosti od oko 50 milijardi evra i sprovesti čitav niz reformi, povećati prihode od poreza, ne bi li deficit pao ispod tri odsto do 2014. godine.

NEDOSTACI SPASONOSNOG PLANA: Nedostatak ovih mera je što teško mogu da se sprovedu u ovom stanju u kome se grčka ekonomija već duže vreme nalazi. S druge strane, ceo plan treba da bude odobren od strane parlamenata 17 zemalja članica evrozone, što nije lako, zahteva dosta vremena, uzimajući u obzir i neugodan položaj većine evropskih vlada u odnosu na svoje birače. Nedostatak čvrstih garancija Grčke je još više povećao nesigurnost. Početkom septembra, u vreme kad se ekipa evropske Trojke nalazila u Atini zbog pregovora oko izdavanja Grčkoj šeste rate kredita, grčka vlada se ponovo našla u ćorsokaku. Deficit se nije smanjio, kao što je bilo dogovoreno u takozvanom srednjoročnom planu 2011–2014, jer prihodi od poreza nisu bili dovoljni. Grčka vlada je tvrdila da je kriza u stvari dublja nego što je u početku bilo procenjeno, a Trojka je insistirala da je problem u kašnjenju i u nedovoljnoj odlučnosti da se sprovedu ugovorene mere. Rezultat je bio prekid razgovora sa predstavnicima Trojke koji su pobegli iz Atine glavom bez obzira, ostavljajući šestu ratu kredita da lebdi u vazduhu. Odmah su na sve strane krenuli da se prave scenariji o grčkom stečaju, a svetski špekulanti su istog trena počeli da napadaju evro, što se najviše osetilo u Italiji.

Posle svega ovoga, glasovi evroskeptika su se pojačali, posebno u Nemačkoj, "parnoj lokomotivi " evrozone, gde su se čak i zvanično čuli predlozi o proterivanju Grčke iz evrozone ili o kontrolisanom stečaju u zajedničkoj valuti. Neki su čak govorili o postojanju "plana B" za nemačke banke u slučaju grčkog stečaja. Nemački ministar privrede Filip Resler rekao je da "mogući bankrot Grčke ne treba smatrati tabuom." Izjave Reslera su dolile ulje na vatru evropskog tržišta, te je bila potrebna intervencija kancelarke Angele Merkel, kako bi se smirila kriza. "Po svaku cenu se mora izbeći nekontrolisani bankrot Grčke. To je najvažnije od svega. Grčkoj pružamo velike usluge i važno je da što manje spekulišemo, a pritom podržimo Grčku da ispoštuje svoje obaveze", rekla je Merkelova, koja istovremeno prati kako se njeno glasačko telo dramatično smanjuje. Nemačko javno mnjenje na Grčku gleda kao na rupu bez dna u kojoj nestaje novac.

NEPODNOŠLJIV PRITISAK: Pritisak na Grčku da se ispune obaveze bez zakašnjenja je nepodnošljiv, koliko od strane EU toliko i vlada drugih zemalja, jer u suprotnom neće dobiti sledeću ratu kredita, a to znači da će morati da objavi "prestanak isplate" penzija, plata itd. Atmosfera je ovih dana veoma mučna, a grčka vlada je shvatila da nema izbora: ili će da preduzme oštre korektivne mere ili će da bankrotira. Posle višečasovnih sastanaka, Papandreuova vlada je odlučila da krene u direktnu privatizaciju u visini od 4,6 milijardi evra do kraja 2011. godine, a s druge strane da nametne za godinu 2011. i 2012. novi porez na nekretnine, koji će biti obavezan za sve vlasnike nekretnina (što se ne odnosi na zemljište, nego na kuće i stanove, poslovne prostore….), a vlasnici će ga plaćati zajedno sa računom za struju.

Prema proračunima, u Grčkoj ima oko pet miliona vlasnika stambenog i drugog prostora realne vrednosti od oko 560 milijardi evra, dok mu je komercijalna vrednost oko hiljadu milijardi evra. Ovaj dodatni porez će u proseku iznositi pet evra po kvadratnom metru, što znači da će prosečna grčka porodica plaćati dodatni porez od oko 1000 evra godišnje, pa će na taj način država moći da skupi dodatnih 5,6 milijardi i u naredne dve godine zatvori crne rupe te postigne primarni suficit. A ako neko bude odbio da plati taj porez, biće mu po kratkom postupku isečena struja. Ova tvrda poreska mera je naišla na veliko ogorčenje i negodovanje u unutrašnjosti zemlje, ali ipak nije bila dovoljno tvrda i za predstavnike Trojke, koji traže da se sprovede još više mera. Tražili su da se ponište sva nova zapošljavanja iz 2010. i 2011. godine u društvenom sektoru, kao i da se do 2015. sprovede u delo planiranih 100.000 otpuštanja, naravno sve to u državnim službama.

Trojka zahteva i novo povećanje poreza na piće, cigare i gorivo, kao i povećanje poreza na luksuz. Takođe zahteva mnogo stroži sistem osiguranja, smanjenje socijalnih beneficija, zatvaranja i spajanja entiteta u javnom sektoru itd. Grčka vlada će biti prinuđena da prihvati i sprovede u praksu sve te mere na račun grčkog naroda kako bi izbegla mogućnost bankrota, koji ne bi potresao samo Grčku nego i čitavu evrozonu, a naročito njenu periferiju.

Nesumnjivo da je grčki narod poslednjih nekoliko godina pretrpeo najveće poreske racije i seču prihoda od bilo kog drugog naroda u evrozoni (izračunato je da prosečni gubitak prihoda grčkih domaćinstava od 2009. do danas iznosi 30 odsto). Grci neće više tek tako prihvatiti nijednu poresku meru sve dok traje recesija. Ove godine je samo turizam dobro prošao sa povećanjem od 15 odsto (došlo je 17 miliona turista ), a i izvoz je porastao za 20 odsto. Svi ostali sektori beleže gubitke, a jedna trećina preduzeća je pred stečajem. I pored svega, 78 odsto Grka je za to da se ostane u evrozoni.

U ovako negativnoj klimi, socijalistička vlada crpi svoj politički kapital i gubi dodir sa društvom i svojim tradicionalnim biračima. Ankete već pokazuju malu prednost populističke centralno desne opozicije (ND), koja se zalaže za nove pregovore sa Trojkom. Ojačane su i levičarske stranke koje osvajaju glasove pod sloganom "za naše patnje su krivi strani kreditori" i "neposredno otkazivanje duga". Prevremeni izbori gotovo sigurno bi izazvali potpuni haos.

MEDITERAN PROTIV ISTOKA: Nameće se pitanje o odnosima između mediteranskih zemalja kao što su Grčka, Italija, Španija i Portugal sa severnim jezgrom zemalja evrozone, posebno Nemačkom. Kako je moguće da evro pomiri severne industrijske ekonomije koje imaju veći izvoz od uvoza – sa južnim i nekonkurentnim privredama koje se zasnivaju na turizmu i uslugama i imaju stalni deficit u svom trgovinskom bilansu? To su u suštini dva različita sveta koja koegzistiraju u okviru monetarne unije. Problem, naravno, nije nov i da bi se ublažio još je 1980. stvoren takozvani Mediteranski program koji je obezbedio prenos sredstava EZ iz severnih u južne zemlje kako bi se smanjile ekonomske razlike. Ali sa ulaskom siromašnih zemalja Istočne Evrope u EU, te dotacije mediteranskim zemljama su jako ograničene.

Uostalom, 2008. godine je prosečni prihod Grka dostigao 95 odsto od proseka evropskih zemalja (EU-27), a sada je pao na 83 odsto, pa su se grčkim zemljoradnicima uplaćivale manje subvencije nego poljskim ili bugarskim. Zbog dužničke krize mnoge severne zemlje počele su Grčku da posmatraju kao evropsku "crnu ovcu". Mnogi stereotipi tipa "lenji jug", "što južnije to tužnije" su opet u opticaju. Bez obzira na to da li Grci rade manje ili više od Nemaca, njihova produktivnost je niža zbog večitog kašnjenja u tehnološkom razvoju, zbog tradicionalno najgore organizacije i slično. Nažalost, u tim slučajevima se uvek javljaju populizam i demonizacija, a ne razum i zajednički interes. Činjenica je, međutim, da Nemci i Grci imaju mnogo više stvari koje ih ujedinjuju, nego koje ih razdvajaju, mnogo više zajedničkih interesa nego razlika.

LJUBAV I MRŽNJA SA NEMAČKOM: Odnosi Grka i Nemaca, čiji se tragovi gube duboko u prošlosti, uvek su bili ostrašćeni, puni ljubavi ili mržnje. Počevši od razorne invazije Gota na području Istočnog Rimskog carstva, do nepodnošljivog helenofilizma u vreme nemačkog romantizma i idealizma 19. veka, glavna karakteristika za odnose između dva naroda je preterivanje. Za vizantijske Grke Goti su bili stereotip za varvare, "ihtiofobi" (oni koji se plaše da jedu ribu da se ne bi udavili). U ranom XIX veku romantičarske knjige lorda Bajrona o antičkoj Grčkoj i njenim modernim "posrnulim" naslednicima, bile su bestseleri u germanskim podeljenim gradovima – državama. Ovaj entuzijazam je rezultirao time da su kad je 1821. izbila grčka revolucija protiv Otomanske imperije, stotine nemačkih volontera došli u pomoć Grcima koji su se borili za nezavisnost.

Duh nemačkog romantizma XIX veka je nesumnjivo idealizovao kulturu i civilizaciju klasične Grčke. Prvi kralj moderne grčke države bio je Oto, Nemac, sin bavarskog kralja i veliki helenofil. Pre nego što će Bizmark svojom pruskom pesnicom ujediniti Nemačku, nemački gradovi-države su imali neverovatnu sličnost sa antičkim grčkim polisima. Za Nemce je carska Francuska, budući latinogena, predstavljala "savremeni Rim", dok su njihovi gradovi-države predstavljali "grčke antičke polise XIX veka". Opsednutost klasičnom Grčkom se vidi i u arhitekturi germanskih gradova XIX veka. U svojoj knjizi Tiranija Grčke preko Nemačke, britanski naučnik Eliza Batler piše o strastvenom obožavanju Grka od strane Nemaca XIX veka: "Grčka je radikalno promenila tok cele moderne civilizacije, predstave, vizije i snove. Međutim, Nemačka je najbolji primer koliko oprečna i tiranska može da postane ta grčka duhovnost. Nemci su slepo imitirali Grke više nego bilo koji drugi narod. Nemci su se ezoterijski potčinili Grcima, verno ih prihvatili bez i najmanjeg otpora. Naravno, nije lako izmeriti koliki je grčki uticaj na Evropu, ali sigurno nigde grčki uticaj nije bio tako velik i odlučujući koliko u Nemačkoj."

U Prvom svetskom ratu nemački vojni savetnici u Istanbulu savetuju svoje saveznike Turke da se konačno oslobode hrišćanskih Grka i Jermena u Maloj Aziji, i krenu u masovni genocid. Dve decenije kasnije to isto će učiniti i Hitler Jevrejima. U Drugom svetskom ratu nemačka okupacija je bila posebno teška za grčki narod. Bilans je bio stotine spaljenih sela, desetine hiljada streljanih, i mnogo više pomrlih od gladi. Nemačka je nametnula okupiranoj Grčkoj "prinudni zajam", znači "pozajmila" je od Grčke pare, koje nikada nije vratila. Na naslovnoj strani nemačkog lista "Velt am zontag", 15. 9. 2011. je objavljen članak pod naslovom "Još uvek Grcima dugujemo pare?", sa podnaslovom "U Atini se priča da još imamo neraščišćene račune iz II svetskog rata". U članku se pominje tema ratne odštete Grčkoj, ali i okupacijski kredit koji je nemačka na silu uzela od Grčke u vrednosti od 476 miliona rajhsmaraka koji Nemačka nikada nije vratila. Iste novine računaju da bi današnji iznos tog duga sa kamatama i interesom iznosio oko 70 milijardi evra, što je suma mnogo veća nego što je nemački doprinos u spašavanju Grčke danas.

Ali bez obzira na gorko ratno iskustvo, odnosi između dva naroda oživljavaju. Od 1963. stotine hiljada grčkih imigranata radi u Nemačkoj, a preko 400.000 njih postaju nemački državljani. Oko 2,5 miliona nemačkih turista svake godine posećuju Grčku. Nemački narod je pokazao veliku solidarnost sa grčkim narodom za vreme diktature u Grčkoj (1967–1974). Socijaldemokratski nemački kancelar Vili Brant je bio veliki borac za ulazak Grčke u Evropsku zajednicu 1981. Istu politiku je nastavio i demohrišćanski kancelar Helmut Kol. Gerhard Šreder sa svoje strane je podržao ulazak Grčke u evrozonu više iz političkih nego iz ekonomskih razloga. On nije mogao da zamisli ujedinjenje Evrope bez Grčke, kolevke evropske demokratije i filozofije.

Evropa prolazi kroz krizu, a Grčka se nalazi u centru te krize. Grčkoj je potrebna solidarnost evropskih partnera. Nisu joj potrebne donacije nego krediti koji će biti vraćeni. Kako je 17. 9. 2011. rekao francuski ministar finansija Barouen: "Koliko god da su nam Grci simpatični, mi njima ne dajemo novac da bismo se solidarisali s njima. Naš cilj je da spasimo evro."