Nakon više od pola godine pošto je ovog januara potpisano primirje u Demokratskoj Republici Kongo nema nikakvih poboljšanja: zastrašujuća masovna silovanja se nastavljaju, kaže se u najnovijem izveštaju Hjuman raits voča. Istražitelji ove organizacije su tokom nedavnog boravka u zonama konflikta Konga dokumentovali više od 200 ubistava civila i nekoliko stotina silovanja, samo za period od februara do maja ove godine. Zabeležena su i silovanja počinjena od strane pripadnika zvanične kongoanske armije koja ratuje protiv 22 pobunjeničke grupe na istoku zemlje. Sada siluju svi, i vladini vojnici i pobunjenici, a njihov međusobni sporazum o prekidu vatre i Amani program o izgradnji mira koji mu je sledio, nisu doprineli mirnom životu i egzistenciji građana.

U humanitarnoj krizi izazvanoj etničkim sukobima, bolestima i usled neuhranjenosti u DR Kongu mesečno strada 45.000 stanovnika. Međunarodni komitet spasa (IRC) upozorio je da je u građanskom ratu u ovoj zemlji, od 1998. do 2003. godine, kada je formalno prekinut, stradalo više ljudi nego u bilo kom drugom oružanom sukobu posle Drugog svetskog rata.

Samo u Južnom Kivu, UN su registrovale više od 32.000 silovanja od 2005. godine. Taj trend se nastavlja. Izuzetno uznemirujuće vesti odnose se na rapidno povećanje broja silovanja počinjenih od strane civila, dok su ranije jedini počinioci bili uglavnom vojnici. Više od 60 odsto silovanja i drugog seksualnog nasilja u 2006. godini počinili su civili, što je dva puta više u odnosu na godinu dana ranije.

Iako tako masovno i tako očigledno, silovanje u DR Kongu godinama prolazi bez ikakvih sankcija. U Južnom Kivu, od 14.200 registrovanih silovanja od 2005. do 2007. godine – što je tek deo ukupno počinjenih zločina – samo ih je 287 došlo do suda.

EPIDEMIJA: Ujedinjene nacije su još u februaru ove godine upozorile da je na afričkom kontinentu u toku "epidemija silovanja", i da se poslednjih godina dešavaju stvari "kakve su, inače, nezamislive afričkim društvima, i koje su usmerene protiv života kao takvog". Ogroman problem predstavlja i sve veća ravnodušnost zajednice prema ovoj pojavi.

Pokušaj adekvatnog odgovora na masovna silovanja predstavlja najnovija Rezolucija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija od 19. juna, kojom se osuđuje seksualno nasilje nad civilima u oružanom konfliktu, naročito nad ženama i decom.

U Rezoluciji 1820 navodi se da se, uprkos brojnim dosadašnjim osudama, silovanje kao tehnika ratovanja nastavlja u mnogim zonama rata, i da je dostiglo "nivo užasne brutalnosti". Silovanje je stoga klasifikovano kao "ratni zločin" i ocenjeno kao "pretnja globalnom miru". Kako je BBC ocenio u svom izveštaju o "vrućem" zasedanju u SB-u, aktivisti za ljudska prava smatraju ovu Rezoluciju "istorijskom".

U celodnevnoj diskusiji posvećenoj samo ovom problemu dokumentovani su brojni primeri koji su doprineli tome da se u Rezoluciji silovanje u ratu definiše kao "taktika da ponizi, dominira, ulije strah, rastera i/ili silom raseli civilne članove zajednice ili etničke grupe".

Kao primeri regiona gde je seksualno nasilje imalo takav efekat navedeni su bivša Jugoslavija, Sudan, Demokratska Republika Kongo, Ruanda i Liberija.

Kina, Rusija, Indonezija i Vijetnam bile su skeptične prema tome da se Savet bezbednosti uopšte bavi temom silovanja. Na tu skepsu odgovorio je lično generalni sekretar Ban Ki Mun, koji je rekao da "odgovor na taj tihi rat protiv žena" mora da dođe sa najvišeg nivoa, iz vrha država.

ANGAŽMAN BAN KI MUNA: "Država ima odgovornost i obavezu da poštuje i osigura poštovanje ljudskih prava svih svojih građana i da procesuira osobe odgovorne za sve zločine protiv čovečnosti ili ratne zločine", reko je Ban Ki Mun. Otud i tako ogroman značaj Rezolucije – silovanje je stavljeno na listu ratnih zločina.

Ovo je, inače, godina koja je donela važne promene u tretiranju seksualnog nasilja u zonama konflikta. Rezolucija je izuzetno važna mera koja će pomoći da ambiciozna kampanja generalnog sekretara UN-a Ban Ki Muna, započeta krajem februara, donese dobre rezultate.

Kampanja koja će trajati nekoliko godina usmerena je na mobilizaciju i intenziviranje pritiska javnosti na lidere koji imaju moć da zaustave i spreče seksualno nasilje u svojim zemljama.

"Nasilje nad ženama i devojčicama ima razarajući efekat na svaki kontinent, zemlju i kulturu. Krajnje je vreme da se fokusiramo na konkretno delovanje koje svako od nas može i mora da preduzme da bi se suzbile te brutalnosti: zemlje članice familije Ujedinjenih nacija, civilno društvo i individue, i žene i muškarci. Vreme je da se probije zid ćutanja a zakonske norme postanu stvarnost u životima žena", rekao je povodom početka kampanje generalni sekretar Ban Ki Mun.

Napori Ban Ki Muna koji su rezultirali i usvajanjem Rezolucije kao i sama kampanja nastavak su dugogodišnjih priprema na pronalaženju efikasnih mera u suzbijanju silovanja u ratu. Te mere su postepeno sazrevale od prvih ratnih izveštaja o masovnim silovanjima tokom rata u BiH, koji su šokirali svet.

Ogroman i izuzetno dobro dokumentovan izveštaj "Sramota rata: seksualno nasilje nad ženama i devojčicama u konfliktu", koji je krajem prošle godine za UN priredila Intergrejted rigonal informejšen netvorks (IRIN), govori o razmerama ovog problema i o njegovim ogromnim posledicama po zajednice čije je istorije trajno obeležio.

Seksualno nasilje u oružanim konfliktima, jedno je od "najvećih ćutanja istorije": iako je silovanje gotovo uvek pratilo velike istorijske lomove, pobede, kao i ratove, jako je malo sistematskog bavljenja ovom temom među istoričarima, političarima, i uopšte, među onima koji kreiraju svet u kojem živimo.

Istorijske građe je bilo, ali je nema i u školskim udžbenicima: više od 100.000 silovanih Nemica u Berlinu nakon ulaska Crvene armije; organizovana trgovina hiljadama žena za potrebe japanske armije tokom Drugog svetskog rata; Jevrejke silovane od strane Kozaka za vreme pogroma u Rusiji 1919.; stotine hiljada bengalskih žena silovanih za vreme naleta pakistanske armije 1971. u bangladeškom ratu za otcepljenje.

S druge strane, u poslednjih desetak godina medije su preplavile vesti o sistematskom silovanju žena u vreme i u ime ratova.

Brojnost medijskih izveštaja bi mogla biti znak povećane senzibilnosti javnog mnjenja, međutim, Jakin Erturk, specijalni izveštač UN-a za nasilje nad ženama, smatra ipak da je reč o rapidnom širenju seksualnog i rodno zasnovanog nasilja u svetu.

Reč je o činjenici da se priroda rata u poslednje dve decenije promenila i to na način koji je drastično ugrozio žene. Umesto nacionalnih vojnih sila koje su ciljno uperene jedne protiv drugih, drugu polovinu XX veka obeležili su brojni građanski ratovi i regionalni konflikti na liniji rasnih, religijskih i etničkih podela.

UN navode podatak da je najveće "ubrzanje" nastupilo u periodu između 1989. i 1997. godine: započeto je 103 konflikta u 69 zemalja sveta. U tom periodu civilne žrtve činile su preko 75 procenata, za razliku od samo pet procenata početkom XX veka. U specijalnom izveštaju iz 2002. godine, generalni sekretar UN-a Kofi Anan upozorio je da žene i deca "čine većinu svih žrtava" savremenih oružanih sukoba.

Postoje brojni razlozi zbog kojih nema precizne statistike o silovanjima u ratu, što je problem koji je bio, a i danas je, posebno iritantan na našem području. Procene o broju silovanih žena za vreme rata u Bosni i Hercegovini kreću se od 14.000 do 50.000. Statistika konflikta u Ruandi varira još i više – od 15.700 do 500.000 silovanja. Problem precizne statistike silovanja u ratu nije posledica isključivo političkih interesa; silovanje je veoma specifičan ratni zločin. Njegovom zataškavanju teže i počinioci i žrtve, na individualnom i na kolektivnom nivou. Jedni zbog sramote, straha od izopštenja i neprihvatanja (žrtve), njihovo (muško) rukovodstvo kojima je poruka i bila upućena zbog prikrivanja razmera "štete", a počinitelji, po starom dobrom običaju, motivisani bežanjem i od odgovornosti i od krivice.