Kada su krajem 2001. godine objavljeni rezultati međunarodnih testova poznatih pod nazivom PISA (vidi okvir) nemačka javnost bila je šokirana mizernim učinkom svojih 15-godišnjaka. Osvojeno 21. mesto (od 32 zemlje u kojima je testiranje provedeno) bilo je mnogo ispod očekivanog i pokazalo da se po nivou znanja koje imaju prosečni tinejdžeri u ovoj zemlji nalaze daleko iza svojih vršnjaka iz Finske (prvoplasirana zemlja), Kanade, Japana ili Južne Koreje.

Naknadne analize, koje svakih nekoliko meseci pristižu od instituta PISA (ovog meseca objavljene su analize o socijalnom uticaju na rezultate testiranja) i bave se raznoraznim segmentima provedenog ispitivanja, još više su dolile ulje na vatru. Naime, podrobnija istraživanja su pokazala da čak 23 odsto nemačkih 15-godišnjaka loše ili izuzetno loše čita, što je neverovatno visok nivo za jednu industrijsku zemlju. Takođe, gotovo četvrtina nije u stanju da razume najjednostavnije informacije iz ponuđenog teksta, pa čak ni elementarni sadržaj. Iz matematike i prirodnih nauka rezultati nisu ništa bolji: nemački tinejdžeri su zauzeli 20. mesto i tako zaokružili sivu sliku o nemačkom školstvu.

Takođe, poredeći se sa ostalim razvijenim zemljama, ponavljanje razreda je najčešće baš u Nemačkoj, najviše novca nemački roditelji izdvajaju za plaćanje dopunskih časova svojim naslednicima, dok sama država za obrazovanje jednog učenika, od njegovog polaska u školu do 15. godine života, izdvaja 42.000 dolara, što je gotovo dvostruko manje u odnosu na prvoplasiranu Austriju (71.000$), SAD (67.000) i treću Dansku (65.000).

LOŠI I ĐACI I UČITEljI: Učenici su tokom ispitivanja istakli svoje (ne)zadovoljstvo učiteljima: i tu je Nemačka među najrazvijenijim zemljama, sa najgorim ocenama. Nemotivisan rad nastavnika nema pokriće u nedostatku novca; štaviše – učitelji u Nemačkoj zarađuju i do 25 odsto više od svojih kolega u uspešnijim zemljama. S druge strane, prosvetni radnici kritike na svoj račun pravdaju lošim statusnim položajem koji zauzimaju u društvu i u tome nalaze razloge za neinventivan i slab rad.

U Nemačkoj, kao ni u jednoj zemlji rezvijenog sveta, uspeh učenika direktno zavisi od nivoa obrazovanja roditelja. Već pomenuti socijalni segment i ovomesečni objavljeni rezultati pokazuju da deca obrazovanijih roditelja pet do sedam puta češće stižu do mature nego što je to slučaj sa decom radnika, a sa istim intelektualnim sposobnostima. Takođe, dok se u svetu 62 odsto 15-godišnjaka akademski obrazuje, u Nemačkoj je taj procenat ispod 50.

Nemački Naučni institut (IW), takođe saradnik OECD-a, tokom ove godine obavio je interno istraživanje i još jednom potvrdio nalaze PISA studije. Sivu sliku produbili su i podaci o predškolskom uzrastu: u Nemačkoj samo desetak odsto dece od tri godine posećuje obdaništa (najniži procenat među dvadesetak razvijenih zemalja), a istaknuto je da i polazak u školu sa prosečno sedam godina zaostaje za modernim trendovima (šest – šest i po godina idealno vreme).

I za kraj, da ne bude baš sve tako crno, pobrinula se još jedna studija. Ovog puta reč je o IGLU koji je radio ispitivanja učenika do četvrtog razreda osnovne škole. Nemački desetogodišnjaci su, u konkurenciji vršnjaka iz 35 zemalja, zauzeli 11. mesto. I dok je, s jedne strane, ovakav rezultat dočekan s olakšanjem, istovremeno je doneo još više kontroverzi o postojećem sistemu školstva i rasplamsao raspravu o tome kakva je škola potrebna nemačkom društvu.

ZAŠTO SU FINCI BOljI: Rasprava se prvenstveno odnosi na pitanje: ko je glavni krivac nazadovanja nemačkog školstva ili: šta je to što Finci imaju a mi ne?".

Nakon višemesečnog natezanja i upiranja prstom (na poslednjim saveznim izborima situacija u školstvu bila je jedna od najvažnijih tema), svaljivanja krivice na velik broj stranaca koji nemaju osnovna znanja iz nemačkog jezika, došlo se do saznanja da je problem ipak složeniji i da ne prolazi priča o neobrazovanim podnosiocima azila i stotinama hiljada izbeglica. Naime, pokazalo se da je njihov uspeh jednak uspehu nemačkih srednjoškolaca. U onim saveznim državama gde su i inače postignuti bolji rezultati (Baden-Virtenberg), i stranci su imali bolji učinak od pokazanog znanja u sredinama gde je i inače uspeh bio lošiji (Saksen-Anhalt).

Osim toga, prvobitne kritike koje su formirale zabrinjavajuću sliku današnjeg nemačkog tinejdžera (previše provedenog vremena ispred tv-a i kompjutera, nedostatak koncentracije, sporost u radu i beznadežna bezvoljnost i dosada) vrlo brzo su napuštene iz jednostavnog razloga: ovo su karakteristike koje "krase" mladež zapadnih razvijenih zemalja, tj. nemački tinejdžer nije ni po čemu drugačiji od svog vršnjaka iz Švedske, Kanade ili Finske.

PROMENITI SISTEM: Na kraju, pošto se hladnije glave pristupilo analizama, na prvo mesto ipak je stavljen sistem školstva. U poređenju sa ostalim razvijenim zapadnim zemljama, jedino se u Nemačkoj nakon šetvrtog razreda osnovnog obrazovanja učenici dele na tri kategorije, zavisno od nivoa stečenog znanja u početnim razredima. Tako se oni najlošiji upisuju u hauptschule, realschule je za učenike srednjeg uspeha, dok su gimnazije namenjene za decu koja su u prva šetiri razreda pokazala najviše. Takva podela, smatraju u Nemačkoj, direktno je uticala na nemotivisanost učenika (ali i nastavnika) za postizanje boljih rezultata. Takođe, nivo znanja koji se zahteva u haupt i real školama je na izuzetno niskom nivou, što za direktnu posledicu ima loše obrazovanje više od dve trećine srednjoškolaca.

Zato su sve glasniji oni koji zagovaraju pokretanje zajedničkih osnovnih škola koje bi trajale osam ili devet razreda, što bi pružilo mogućnost zajedničkog rada svim socijalnim i intelektualnim strukturama đaka (savezna država Baden -Virtenberg već od školske 2004/05. namerava o tome da uvede zajedničku osmogodišnju školu, mada su još u toku rasprave da li će se to kositi s nastavnim planom i programom u ostalim pokrajinama).

Kao drugi razlog za koji je direktno odgovorna država navodi se nastavni program koji je daleko iza onih u vodećim zemljama ovog istraživanja. Reforma školstva je neminovnost s kojom se slažu i naučnici i političari, ali njeno sprovođenje koči podela nadležnosti u sferi obrazovanja na nivou saveznih država. Razlike između tradicionalno konzervativnog Bajerna (inače, najbolje ocenjena savezna država), poslednjeplasiranog Bremena ili država iz bivše Istočne Nemačke uslovljene su političkim, ekonomskim pa i kulturološkim razlikama. A, ako se tome doda i neverovatna birokratizacija društva predvođena otežalim državnim aparatom Šrederove administracije, šanse da reforma školstva uskoro stigne na dnevni red veoma su male.

Od konkretnih koraka koji će biti preduzeti u bliskoj budućnosti, uvođenje celodnevnih škola je prvi projekt koji je podržala većina saveznih država. Tako je savezna vlada obećala oko četiri milijarde evra do 2007. godine za podršku ovom programu. Od celodnevnih škola se očekuje da će biti prava pomoć lošijim učenicima, ali i roditeljima. Učitelji će imati više vremena da se posvete đacima, dok bi roditelji imali više mogućnosti za bolju sopstvenu organizaciju vremena. S druge strane, učenike niko ništa nije ni pitao o budućem osmosatnom boravku u školama. Na kraju krajeva, nakon lošeg PISA rezultata, preostaje im jedino da se okrenu knjizi i nekim boljim budućim rezultatom pokažu da ipak greška nije do njih.