Desetine hiljada ljudi koji su se mesecima pripremali za "maratonski ponedeljak" u Bostonu startovalo je 15. aprila u 10 sati na stazi dugoj 42,2 kilometra ne sluteći tragediju. Usput su prošli čuveni "Vrišteći tunel" ("Scream tunnel") u mestu Velesli u kome se nalazi istoimeni ženski koledž čije studentkinje u navijačkom smislu daju sve od sebe i trg Kenmor gde su ih tradicionalno pozdravili posetioci bejzbol utakmice čuvenih Redsoksa. Jedna od njih bila je i Sindi Hil, 52-godišnja pedijatrijska sestra iz Filadelfije. Nakon što je prošla kroz cilj i postigla lični rekord, Sindi se okrenula ka mužu Majku koji je trčao sa njom i ispružila mu ruke. Par sekundi kasnije odjeknula je prva eksplozija.

U tom trenutku sedamdesetosmogodišnji Bil Irfig pada na zemlju dok se sa njegove leve strane širi dim, a ostali trkači se hvataju za glavu ili beže u panici. Bio je to treći Bostonski maraton za ovog upornog atletičara-amatera. Prošao je sa nekoliko ogrebotina na kolenu i uspeo da završi trku. Osmogodišnji Martin Ričard, koji je stajao nedaleko odatle čekajući da mu otac prođe kroz cilj, nije bio te sreće. On i još dve osobe izgubili su živote u ovom bombaškom napadu.

SUMNJE: Bela kuća i američki Federalni istražni biro (FBI) dan nakon napada nisu imali ni osumnjičenog.

Pakistanski talibani, koji su preuzeli odgovornost za napad automobilom bombom na Tajms skveru 2010. odmah su se ogradili od ovog događaja. Negirali su povezanost sa eksplozijama na maratonu, ali su zato obećali da će ubuduće "nastaviti sa napadima gde god je to moguće".

Istragu je preuzeo FBI, tretirajući napad kao teroristički čin. Kako javljaju strani mediji, svim istražiteljima prosleđen je dopis da bi trebalo da obrate pažnju na "tamnoputog muškarca sa stranim naglaskom", uz naznaku da je ta osoba viđena kako "sa rancem na leđima pokušava da uđe u ograđeni prostor pet minuta pre prve detonacije".

Istražitelji FBI-ja su u bolnici ispitivali jednog ranjenog mladića iz Saudijske Arabije, ali je ubrzo po objavljivanju te informacije saopšteno da nije bilo privođenja, hapšenja i da uopšte ne postoji lista osumnjičenih. Prema nezvaničnim informacijama, naime, tog mladića je uhvatio i predao policiji jedan civil jer se "sumnjivo ponašao". Naknadno je objavljeno da mladić sarađuje sa policijom i da negira da je umešan.

Američka TV stanica WABC objavila je i da se traga za žutim kombijem, koji je sat nakon eksplozije pokušao da prođe kroz policijsku blokadu tvrdeći da nosi medicinsku opremu.

Specijalci su tokom večeri između 15. i 16. aprila pretresli i jedan stan u predgrađu Bostona i odatle izneli nekoliko kesa, kantu za đubre i jednu vreću, ali više informacija o tom događaju niko nije dao.

TEORIJE: Predsednik SAD Barak Obama je dva sata posle eksplozije pozvao javnost da ne "skače u zaključak" o tome ko je to učinio, obećavši da "osobe ili grupe odgovorne za ovaj besmisleni napad osetiće punu težinu pravde".

I dok zvaničnici sa izjavama istupaju vrlo oprezno (toliko oprezno da se u jednom trenutku stekao utisak kako prosto oklevaju da napad proglase terorističkim), nezvanično se uveliko razrađuju moguća scenarija i pretpostavljaju krivci.

Jedna od pretpostavki je da su za eksplozije odgovorni desničarski ekstremisti. Kao prvi razlog navodi se to što je ponedeljak, 15. april, bio poslednji dan kada su Amerikanci morali da predaju poreske prijave, zbog čega je ovaj dan posebno omražen među antivladinim aktivistima i onima koji su protiv oporezivanja. Po drugoj teoriji, bostonski maraton pada blizu datuma kada su se u Sjedinjenim Američkim Državama već dogodila dva teroristička napada – bombaški napad u Oklahomi 19. aprila 1995. i pucnjava u gimnaziji Kolumbajn od 20. aprila 1999. godine, zbog čega neki stručnjaci za terorizam spekulišu da su ga desničari videli kao događaj pogodan za novi napad.

Druga teza je da za napade treba kriviti islamiste, bilo američke bilo one iz inostranstva, koji su idejno ili praktično povezani sa Al kaidom, a treća je da je reč o ubicama bez ikakve ideološke obojenosti ili, kako ih naziva kolumnista "Boston globa" Lorens Harmon: "ostali patološki ludaci".

Međutim, od utorka uveče sve glasnija je pretpostavka da iza napada pre stoji neiskusni samotnjak nego organizovana (teroristička) grupa.

Od zvaničnika se dan nakon nesreće moglo čuti da je, po svemu sudeći, reč o bombama kućne izrade i da su napravljene tako da raspršuju šrapnele. Zvaničnici su još saopštili da su bombe manjih dimenzija, da su mogle da stanu u običan ranac, kao i da u njima nije bilo sofisticiranih materijala kao što je eksploziv C4. Niko, međutim, nije potvrdio da su bombe, kako se verovalo, bile pune metalnih kuglica i eksera, kako bi njihova razorna moć bila uvećana i kako bi bilo povređeno ili ubijeno što više ljudi.

Od oko 150 povređenih, 17 osoba se u utorak uveče, u vreme pisanja ovog teksta, nalazilo u kritičnom stanju. Ozbiljne povrede ima 25 osoba. Većina povređenih u bolnicama ima povrede donjih ekstremiteta, a mnogima su amputirali udove. Među njima su i sestra i majka Martina Ričarda.