Svet je trenutno bliži trgovinskom ratu nego u bilo kom periodu nakon 1930-ih, kada su uvedene američke Smut-Holi carine na 20.000 uvoznih artikala iz Kanade, a Kanađani između 1929. i 1933. odgovorili recipročnim carinama na američke proizvode od 61 odsto, što je izazvalo domino efekat među industrijskim nacijama i verovatno produžio Veliku depresiju.

Britanski "Gardijan" podseća na taj slučaj, uz opomenu da sadašnji trgovinski rat može biti ozbiljniji jer obuhvata tri najveće ekonomije – SAD, Kinu i EU. Reč rat nisu koristili samo novinari skloni euforijama. Vilbur Ros, ministar trgovine u administraciji Donalda Trampa, 31. marta je izjavio: "Mi smo u stanju trgovačkog rata." Tog dana predsednik Tramp je potpisao dokument kojim se u 14 tačaka nalaže donošenje potrebnih mera za smanjenje američkog spoljnotrgovinskog deficita. SAD su od 1. juna aktivirale martovsku odluku o uvođenju 25 odsto carine na čelik i 10 odsto na aluminijum, ukupne vrednosti oko 40 milijardi dolara.

Tramp, koji u svojim tviter porukama govori o američkom spoljnotrgovinskom deficitu od čak 800 milijardi, nakon dolaska na vlast je raskinuo sporazum o transpacifičkom partnerstvu. Počeo je da sprovodi politiku napuštanja multilateralizma u trgovini, koji smatra uzrokom spoljnotrgovinskog deficita, mada samo 10 odsto američkog spoljnotrgovinskog deficita proizlazi iz 14 multinacionalnih ugovora kao što su NAFTA (s Meksikom i Kanadom) i KORUS (s Južnom Korejom), preko kojih je išlo skoro dve trećine američke spoljne trgovine.

PREGOVORI S KINOM: Po računici koju izvodi američki sekretar za trgovinu Ros, polovina američkog deficita proizlazi iz trgovine s Kinom (375 milijardi dolara), sa kojom su SAD u maju vodile pregovore uz međusobno licitiranje dugim listama zahteva i pretnji.

Tramp je tražio da Kinezi smanje izvoz u SAD za 200 milijardi dolara, najavljivao povećavanje carina na kinesku robu i ukoravao Kineze zbog prisvajanja američke tehnologije kroz zajedničke privredne projekte i državni subvencionisani program "Made in China", koji treba da se sprovodi do 2025… Peking je zahtevao da Amerikanci smanje restrikcije koje pogađaju kinesko investiranje u američku elektronsku industriju, a naročito korporaciju ZTE, kineskog proizvođača elektronske opreme. Pretio je da će nametnuti carine na američke proizvode kao što su avioni, automobili i soja.

Tramp je onda saopštio da će pomoći da se ZTE vrati u biznis. Kina je obećala da će da podstakne uvoz 40 odsto više poljoprivrednih proizvoda iz SAD i da će uvećati kupovinu energetskih proizvoda u SAD, do čak 60 milijardi američkih dolara za tri do pet godina.

Međutim, kad je Tramp uveo carine na aluminijum i čelik, Kina je upozorila da će suspendovati dogovor, a Vašington je odgovorio da će tri puta uvećati carine za kinesku robu teške 50 milijardi dolara.

DEMARŠ EU: Za dva meseca Vašingtonu je uspelo da se nagodi sa Južnom Korejom, Australijom, Brazilom (uglavnom o ograničenju uvoznih kvota). Pregovori s Kanadom (12,4 milijarde za čelik i aluminijum) i Meksikom (2,9 milijardi) u okviru trgovinskog ugovora NAFTA su nastavljeni, ali su posle uvođenja carina na čelik i aluminijum iz Meksika i Kanade najavljene recipročne mere.

Ako nema trampe (razmene), tu su rampe. Pregovori s Evropljanima su bili doveli do izvesnih kompromisa, kojima Vašington nije bio zadovoljan, i pokušavao je da iznudi dodatne koncesije pretnjama. Na kraju je Sesilija Malstrom, evropska komesarka, rekla: "Danas je loš dan za svetsku trgovinu…" A Žan-Klod Junker, predsednik Evropske komisije, naglasio je: "Evropljani nisu robovi američke unutrašnje politike…"

Na sastanku ministara finansija grupe G7, Evropljani su najavljivali da će na Trampove mere odgovoriti recipročno. Francuski ministar ekonomije Bruno le Mer i nemački ministar privrede Peter Altmajer su stavljali na znanje da EU neće tolerisati da bude pogođena američkim agresivnim jednostranim merama.

Evropska komisija je 18. maja u Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO) pokrenula proceduru rešavanja sporova, uz tezu da je nelegalan američki stav da uvoz čelika predstavlja pretnju nacionalnoj bezbednosti SAD. EU je, slično kao Kanada i Meksiko, najavila da će 30 dana nakon pokretanja procedure u STO odgovoriti nametanjem viših carina za niz američkih proizvoda (jahte, sokovi od pomorandže, viski, džins Levi’s, motore "harli dejvidson", nama poznate iz filma Eazy rider), što može pogoditi američki izvoz u EU od 2,8 milijardi evra.

Hamburški "Cajt" se pita zašto se Evropa toliko uzbudila kada je Tramp propisao visoke carine s ciljem da smanji uvoz čelika za oko 13 miliona tona, kada evropski proizvođači u SAD izvoze samo 16 odsto čelika, a 60 odsto izvoza ide drugim zemljama. Mada je u proteklim godinama izgubila mnogo radnih mesta, industrija čelika i dalje je važan poslodavac u Nemačkoj, zapošljava oko 320.000 ljudi i ostvaruje promet od oko 170 milijardi evra godišnje.

"Cajt" piše da se evropski proizvođači čelika zapravo boje da će Kina i ostali izvoznici, poput Rusije, Turske ili Ukrajine, zbog zatvaranja tržišta Sjedinjenih Država preplaviti tržište EU, što bi moglo da izazove kaskadni efekat, cenovni rat kakav se u EU dogodio 2015. godine, kada je tona toplo valjanog čelika iz Kine koštala skoro polovina cene u odnosu na čelik proizveden u SAD.

Od 2013. godine, kineski uvoz u EU povećao se sa 18 na 30 miliona tona. To je povećanje od 66 procenata. Udruženje čelične industrije procenjuje da bi uvoz čelika u EU mogao porasti za 20 miliona tona, što bi predstavljalo povećanje od 50 odsto u odnosu na stanje pre trgovinske krize.

Kako piše nemački privredni list "Handelsblat", Nemačka u okviru EU zagovara rezervisaniji pristup. Kristijan Vitmejer, izvršni direktor Nemačkog udruženja za čelik i metal, upozorava, na primer, da reakcije EU mogu da dovedu do eskalacije i da nanesu još više štete propulzivnoj trgovini između SAD i EU.

Nemački ministar privrede Altmajer je procenjivao da ne postoji neposredna opasnost za nemački izvoz 500.000 automobila godišnje u SAD, ali nemački industrijalci su zabrinuto tražili da se nastave razgovori s Amerikancima. Vrednost automobila izvezenih iz EU u SAD je 2017. dostigla 32 milijarde dolara, što je pet puta više od vrednosti ocarinjenih količina čelika i aluminijuma.

SAD izvoze u EU proizvode u vrednosti od 78 milijardi dolara godišnje, a američki uvoz iz EU dostiže vrednost od 116 milijardi, što znači da američki trgovinski deficit u odnosu na EU iznosi 38 milijardi.

REGANOVA ŠEMA: Ključna šema po kojoj Tramp vodi svoju politiku kada je reč o spoljnotrgovinskom deficitu, hroničara petrogradskog lista "Komersant" podseća na vreme Ronalda Regana. Nakon što je predsednik SAD Džimi Karter 1979. za šefa Federalnih rezervi postavio Pola Vokera, Regan je smanjio poreze, a uz jak dolar koji je privukao strane investitore u SAD to je bio razlog što je od 1983. do 1985. godine BDP Sjedinjenih Država porastao za 16,6 odsto.

Međutim, jak dolar je uticao na spoljnotrgovinski deficit SAD, posebno u trgovini s Japanom i Nemačkom, pošto su Amerikanci navalili da kupuju nemačke automobile i japansku elektroniku. Reganova administracija je pribegla politici "dobrovoljnog smanjenja izvoza" iz Japana, što je politički bilo lakše od uvođenja dopunskih carina na japanske automobile ili na ograničenje njihovog izvoza pomoću kvota. Japanci su naplatili potčinjavanje pritisku Vašingtona zato što su automobili u SAD u to vreme bili poskupeli za 40 odsto, pa su japanski proizvođači automobila dobro prolazili.

Slično kao sada Tramp, predsednik SAD Džordž Buš mlađi je 2002. nametnuo carine od 30 procenata na neke čelične proizvode (Kanada, Meksiko i neke zemlje u razvoju su bile izuzete). EU se, kao i sada, žalila Svetskoj trgovinskoj organizaciji i pretila merama teškim 2,6 milijardi dolara i ograničavanjem uvoza američkih automobila i pomorandži iz Floride. Buš je ukinuo carine u decembru 2003. Tvrdio je da su njegove mere poslužile svrsi, ali analize pokazuju da su imale ograničen uticaj na čeličnu industriju, a da su s druge strane dovele do gubitka hiljada radnih mesta u industrijama koje koriste čelik kao sirovinu.

Britanski "Gardijan" prenosi procenu da Trampove zaštitne carine kratkoročno mogu da pomognu američkim čeličanama koje zapošljavaju oko 140.000 radnika, ali teško da će ih to osposobiti da proizvode jeftiniji čelik od čelika stranih kompanija. Proizvođač motora "harli dejvidson" je već upozorio da će carine i evropska osveta uticati na prodaju, dilere, njihove snabdevače i kupce. Ekonomista u agenciji Mudis, u izjavi za mrežu CNBC, izračunao je da će Trampove carine prosečnu američku porodicu koštati 210 dolara i zatvoriti 250.000 radnih mesta. Volstrit, koji se u te stvari bolje razume od medija, reagovao je uzdržano, nebo nije palo, jer uvoz čelika čini mali procenat američke ekonomije.

Autor knjige o tome da je sve relativno (It’s All Relative: Adventures Up And Down The World’s Family Tree), novinar Arnold Jakobs, na američkom Nešenel pablik radiju šalio se kada je Tramp u Beloj kući 7. marta izjavio da "trgovinski rat nije tako loš". Rekao je kako čeka da vidi da li je Tramp možda kupio nekoliko hiljada tona čelika, kao što je svojevremeno Džon F. Kenedi navodno kupio 1200 kubanskih cigara za ličnu upotrebu, pre nego što je uveo embargo Kubi.

Izuzeci od pravila imaju tendenciju da se umnožavaju. Kad je Kenedijev pres sekretar Pjer Salindžer posetio SSSR, Hruščov mu je poklonio 250 kubanskih cigara, koje je Salindžer prošvercovao, ali ga je JFK naterao da preda cigare carinicima. Salindžer je kasnije na aerodromu video carinika koji puši kubansku cigaru – kako savesno uništava Salindžerove švercovane cigare "jednu po jednu"…

MISTERIJE TRGOVINSKIH RATOVA: Kada su u martu 2018. najavljene carinske mere, "Njujork tajms" je konstatovao da Tramp misli da će SAD lako dobiti taj rat, pa ozbiljno citira Mark-Vilijama Pejlena, profesora istorije na britanskom univerzitetu Ekseter, koji kaže da trgovinski rat niko ne dobija – možda samo nacije koje u njemu ne učestvuju.

Taj autor studije o "konspiraciji" slobodne trgovine (The Conspiracy Of Free Trade) u kojoj se analizira trgovačko rivalstvo SAD i Velike Britanije u 19. veku, podseća na trgovinske ratove između Kanade i SAD u 19. veku koji su smanjili kanadski izvoz u SAD, pa su Kanađani potražili izlaz na britanskom tržištu koje je profitiralo.

Tokove trgovačkih sukoba teško je kontrolisati. Novinar Džejkobs na NPR pominje i jedan trgovinski rat koji je prerastao u pravi rat. Britanci, koji su uvozili mnogo čaja iz Kine, nisu voleli trgovinski deficit pa su počeli da izvoze opijum u Kinu, što je izazvalo opijumsku epidemiju, zbog čega je Kina uvela carine na opijum i zabranila uvoz. To je dovelo do krvavih opijumskih ratova (1839–1842. i 1856–1860).

Džejkob kaže da su oni počeli kao kineska verzija Bostonske čajanke 1773, uništavanja tovara čaja koji je britanska Istočno-indijska kompanija privilegovano uvozila u kolonije bez carina, što je izazvalo sukobe koji su doveli do Američke revolucije 1783, što ipak znači da su trgovinski ratovi duboko povezani s američkom istorijom… Kinezi su zaplenili i uništili 1000 tona britanskog opijuma, što, šali se Džejkobs, uopšte nije bilo lako.

POUKE "PILEĆEG RATA": Džon Konibir, profesor političkih nauka na Univerzitetu u Ajovi i autor knjige Trgovački ratovi, ocenjuje za "Njujork tajms" da Tramp verovatno misli da mu veličina tržišta SAD daje puno moći u pregovorima u bilo kom trgovinskom sporu. Iako to može biti tačno u odnosima sa mnogo manjim, slabijim zemljama, to nije slučaj sa trgovinskim partnerima jednake veličine ili čak većim, kao što su Evropska unija ili Kina. "Ako nema velike razlike u ekonomskoj snazi, obe strane gube", ocenjuje Konibir.

Zanimljivo je njegovo podsećanje na takozvane "pileće ratove" početkom šezdesetih godina prošlog veka, kada su Nemačka i Francuska uvele tarife za američku piletinu. SAD su se osvetile uvođenjem carina na niz proizvoda, uključujući francuski konjak, automobile, kamione i autobuse, i čak zapretile da će smanjiti prisustvo svojih trupa u Evropi. Uprkos tim pritiscima, novoformirana Evropska ekonomska zajednica nije popustila i SAD su izgubile "pileći rat".

Međutim, najveći gubitnici bili su američki i evropski potrošači. Neželjene posledice su bile i to što američki proizvođači automobila, zaštićeni od konkurencije, nisu bili prinuđeni da se na vreme modernizuju, pa su deceniju kasnije posledice stigle u obliku bankrota Krajslera i Dženeral motorsa.

Profesor Džon Konibir smatra da je sličan efekat pogodio i američku industriju čelika, koja je nakon Drugog svetskog rata verovatno dobila više zaštite od tarifa i kvota nego bilo koja druga industrija, pa nije primorana da izvrši automatizaciju, tako da danas koristi zastarele tehnologije, zbog čega se ne može takmičiti.

Tuga pobednika: relativnost pobede.