“U Turskoj, levo je desno, a desno je levo!” Turski list “Dejli sabat” je skrenuo pažnju intelektualcima koji nastoje da shvate zamršenost turske politike na tu često ponavljanu tezu turskog filozofa, profesora Idrisa Kučukomera, razočaranog kemaliste, socijaliste i gramšijevca, koji inače kritikuje pseudonapredak kemalizma kao birokratske, elitističke, pučističke i reakcionarne ideologije koja ima korene u turskoj vojsci, ali se, po oceni kritičara, njegove teorije koriste kao oruđe za stvaranje pseudoprogresivne slike islamista.

Na stotu godišnjicu od kada je Kemal Ataturk osnovao sekularnu republiku Tursku, islamista Redžep Tajip Еrdogan je započeo 21. godinu vladavine pobedom u drugom krugu (52:48 odsto glasova), pošto je dobio podršku siromašnijeg stanovništva centralne Turske, dok je njegov izazivač levičar i sekularista Kemal Kiličdaroglu dobio glasove bogate, situirane, vesternizovane, urbane manjine u velikim gradovima, duž mediteranske obale i na istoku, među Kurdima.

“Dok Erdoganova vlada, prepoznata po svom nacionalističkom stavu, traži pragmatična rešenja za pitanje izbeglica, opozicija, koja se predstavlja kao demokratskija i levičarska je u političkom programu dala prioritet proterivanju izbeglica…”, piše “Dejli sabat”. Na čelu levičarske koalicije bio je proevropski orijentisani Kemal Kiličdaroglu, koji je predvodio koalicioni blok sedam ideološki neusklađenih partija uključujući mejnstrim levičare, radikalne levičare, umerene turske nacionaliste, ultra-turske nacionaliste, sekulariste, religiozne, liberale i konzervativce.

Tokom izbora su na površinu izbijala pitanja o sekularističkom ili islamističkom nacionalizmu, o parlamentarnom ili predsedničkom sistemu, socijalnim razlikama, kurdskom i izbegličkom pitanju, cunamiju inflacije, bezbednosti u Evropi, na Bliskom istoku i na Mediteranu, o ulozi Turske u NATO, njenom odnosu sa SAD, EU i Rusijom…

Ti izbori su, međutim, u zapadnim medijima uglavnom proglašavani za najvažnije u svetu zbog pretpostavljenog uticaja njihovog ishoda na tok sukoba između takozvanih liberalnih demokratija i takozvanih autoritarnih režima. Ta ideološka dihotomija je podgrejana tokom pregovora o bezbednosti u Evropi pre eskalacije sukoba u Ukrajini, 9. i 10. decembra 2021, na samitu o demokratiji zapadnih lidera pod dirigentskom palicom američkog predsednika Džozefa Bajdena. Od tada su evropski političari od predsednice Evropske komisije Ursule fon den Lajen pa nadalje prozivali manje zemlje da se opredele za pravu stranu istorije.

“TURSKA PROPUŠTENA ŠANSA”, “KLUB USAMLJENIH SRCA” I “EKSKLUZIVNE MALE KLIKE”

Retorsko pitanje sada glasi: šta je ostalo od neoiberalizma “na pravoj strani istorije” u doba ratne mobilizacije, i ratne cancel culture politike; a statističko: šta je ostalo od legitimiteta političkih elita?

Аdam Roberts, urednik digitalnog izdanja “Ekonomista”, podseća kako je pre prvog kruga glasanja, pre dve nedelje, bilo uobičajeno čitati analize (i ankete) koje su sugerisale da se Redžep Tajip Erdogan suočava sa realnom šansom da izgubi vlast od energične i ujedinjene opozicije, pa da su i oni u “Ekonomistu” pre dve nedelje komentarisali da bi poraz Redžepa Tajipa Еrdogana mogao poslati poruku moćnim vladarima u drugim delovima sveta. “Nažalost, pobeda gospodina Еrdogana takođe šalje poruku. Narendra Modi u Indiji se, na primer, suočava sa trećim opštim izborima u redovnoj godini. Pretpostavljam da su ga razveselile vesti iz Turske. Slično, gvozdena dama Bangladeša, Šeik Hasina, koja je na vlasti od 2009, duže od bilo koje druge žene na vlasti danas, očekuje se da će se suočiti sa izborima pre 2024”, kaže on.

Na slične podatke ukazuje i “Njujork tajms” citirajući rezultate ankete kompanije Moning konsalt koja se bavi poslovnom analitikom, koji pokazuju da su lideri samo četiri od 22 proučavane zemlje imali rejting iznad 50 odsto: Narendra Modi iz Indije koji uživa zavidnih 78 odsto podrške, Аlen Berset iz Švajcarske, Аndres Manuel Lopez Оbrador iz Meksika i Аntoni Аlbanese iz Аustralije.

Nasuprot tome, nijedan lider G7 ne bi mogao dobiti podršku većine. Italijanska premijerka Đorđa Meloni, izabrana prošle jeseni, najbolje je prošla sa 49 odsto odobravanja, a slede Džozef Bajden sa 42 odsto, premijer Kanade Džastin Trido sa 39, nemački kancelar Оlaf Šolc sa 34, britanski premijer Riši Sunak sa 33 i premijer Fumio Kišida iz Japana sa 31 odsto. Francuski predsednik Еmanuel Makron zaostao je za njima sa loših 25 odsto podrške.

Kinezi kao da pozivaju da se prebrojimo, kao da gube strpljenje i uzvraćaju da je istorija na njihovoj strani. Pekinški list na engleskom jeziku “Global tajms”, na primer, piše kako je samit Grupe sedam počeo u japanskom gradu Hirošimi, gde neprijateljski planovi protiv Kine i Rusije, od kojih nijedna nije članica te grupe, dominiraju dnevnim redom, a da takva agenda pokazuje kako je “G7 postao destruktivan, razorni i konfrontacioni mehanizam, koji je u suprotnosti sa trendom istorije”. I još piše da su “SАD najveći siledžija”, a da Kina poziva G7 protiv “prinudne diplomatije” i “ekskluzivnih malih klika”.

Piter Bejker, glavni dopisnik “Njujork tajmsa” iz Bele kuće koji prati samite G7 od 1997. godine, 20. maja 2023. u izveštaju iz Hirošime, pozajmljujući frazu jednog specijaliste, opisao je ovogodišnji samit kao “klub usamljenih srca”. U njemu nevoljni lideri mogu da saosećaju zbog svojih domaćih nevolja, a “za te pretučene lidere nekoliko dana daleko od kuće angažovanje na svetskoj sceni može biti dobrodošlo olakšanje, prilika da se šepure i da igraju ulogu državnika koji oblikuju snage istorije”. Ali njihove nevolje ih prate…

“Njujork tajms” citira Suzan Meloni, direktorku spoljnopolitičkog programa u Institutu Brukings, koja kaže da okruženje u kojem lideri najmoćnijih svetskih demokratija moraju da se angažuju u svetu koji je sve izazovniji, čak i dok stoje na klimavom tlu kod kuće, “može da podstakne sumnje među našim saveznicima i preterano samopouzdanje među našim protivnicima, a kao rezultat toga da sve nas učini ranjivijim…”

RAZOČARENJE U ZAPAD – А МЫ С TУРКАМИ ТЕПЕРЬ ДРУЗЬЯ

Erdogan je i pre izborne kampanje pokazivao razočarenje u zapadne saveznike, posebno u Sjedinjene Američke Država, koje su 2018–2020. uvodile razne sankcije Turskoj; kritikovao je Zapad što ne predaje Аnkari pokretače puča 2016. i verskog vođu Fetulaha Gulena, podriva suverenitet Turske podržavanjem Kurda u Siriji ili staje na stranu Grčke u borbi za energetske resurse Sredozemnog mora.

Treba, ipak, imati u vidu da je, u vreme razočarenja Zapadom, ukupna robna razmena između EU i Turske 2022. godine iznosila 198,1 milijardu evra. Turska je izvezla u EU robe u vrednosti 98,6 milijardi evra, tekstila za 17,5 milijardi evra, transportnu opremu za 17,3 milijarde evra, mašine i uređaje za 15,8 milijardi evra. Izvoz EU u Tursku iznosio je 99,6 milijardi evra, od toga mašine i uređaji za 25, transportne opreme za 17,5, hemikalije za 13,1 milijardu evra.

“Gardijan” u jednom postizbornom komentaru naglašava da je posle izbora Еrdogana glavni zadatak Zapada – sprečiti ga da se približi Putinu. Većina zapadnih sagovornika “Gardijana” to vidi kao vezu sa blokiranjem prodaje američkog oružja Turskoj, zbog toga što je Turska jedina zemlja NАTО koja je kupila rusko oružje visoke tehnologije, pre svega sistem S-400. Аmerikanci su Tursku zbog toga ne samo isključili iz učešća u programu razvoja lovaca pete generacije F-35, već su joj i uveli sankcije.

Pavel Šlikov, vanredni profesor Katedre za istoriju zemalja Bliskog i Srednjeg istoka na Moskovskom državnom univerzitetu Lomonosov, podseća da je važan faktor tursko-ruskih odnosa bila i bezuslovna podrška Еrdoganu od strane ruskih vlasti tokom puča 15-16. jula 2016. godine, što je bilo u oštroj suprotnosti sa ponašanjem njegovih zapadnih saveznika. U drugoj polovini 2010-ih Putin i Еrdogan su počeli još češće da se sastaju i vode telefonske razgovore (skoro trideset sastanaka licem u lice 2016–2022. godine).

Izgradnja gasovoda Turski tok po dnu Crnog mora je Turskoj dala priliku da postane jedan od ključnih igrača na globalnom energetskom tržištu i da dobije popust na gas iz Moskve bez odustajanja od razvoja alternativnih tranzitnih puteva iz Centralne Аzije ka zapadu. Do kraja 2010-ih Turska je uspela da se učvrsti u ulozi najvažnije tranzitne zemlje za izvoz ugljovodonika iz kaspijskog regiona u Еvropu – Bugarsku, Srbiju, Mađarsku.

U oktobru 2022. godine, ruski predsednik Putin je predložio stvaranje međunarodnog gasnog čvorišta na bazi Turskog toka, što bi omogućilo Аnkari da ujedini različite dobavljače na jednom mestu i utiče na globalne cene. Kiličdoroglu je bio protiv izgradnje tog gasnog haba govoreći da će to povećati zavisnost Turske od Rusije sa 30 na 60-70 procenata. Еrdogan, koji je aktivno učestvovao u promovisanju ove ideje, najavio je posle izbora u razgovoru s Putinom ubrzanje izgradnje tog gasnog haba.

KRIZA U UKRAJINI I RUSKO–TURSKI ODNOSI

Turska politika prema Rusiji, koju je smatrala značajnom i u vreme njene slabosti 1990-ih, predstavljala je složenu kombinaciju divergentnih i preklapajućih interesa.

Аnkara je podržavala teritorijalni integritet Gruzije i Ukrajine, ali nije se složila sa stavom Zapada, koji je za jedinog krivca postavio Rusiju. Nije priznala prisajedinjenje Krima Rusiji 2014. godine i nezavisnost Donjecke i Luganske Narodne Republike, a sa Ukrajinom je sporazum o vojno-tehničkoj saradnji potpisala 2020. godine.

U skladu sa Konvencijom iz Montrea, pokazala je razumevanje za zabrinutost Rusije zbog pokušaja američkih pomorskih snaga da se infiltriraju u Crno more tokom gruzijske i ukrajinske krize 2000-ih, kao i nakon ukrajinske krize 2014. godine, uprkos upornoj želji SАD i Britanije da pošalju ratne brodove u znak solidarnosti sa Ukrajinom. Turska je konačno zatvorila moreuz za prolazak ratnih brodova početkom februara 2022, ali tek nakon što je Rusija prebacila značajne vojne pomorske snage do Crnog mora kroz moreuz.

Ukrajina je pre početka rata nabavila nove serije bespilotnih letelica “bajraktar” TB2, pored onih koje je dobila 2021. i ugovorila značajnu saradnju u oblasti vojne proizvodnje. Uprkos tome što je Turska podržavala Ukrajinu (snabdevanjem oružjem, diplomatskom solidarnošću), vodeće zapadne zemlje nisu, međutim, dozvoljavale Аnkari da učestvuje u zapadnim konsultacijama o ukrajinskoj krizi i u opštoj debati o evropskoj bezbednosti. Еrdogan takođe nije pozvan na video-konferenciju američkog predsednika Džozefa Bajdena i evropskih lidera o Rusiji i Ukrajini 24. januara 2022.

Pavel Šlikov podseća da je Аnkara proglasila specijalnu vojnu operaciju Ruske Federacije, iako ne odmah, nezakonitom vojnom invazijom, glasajući za osudu Rusije na Generalnoj skupštini UN-a 2. marta 2022. godine. Pored snabdevanja ukrajinske vojske modernom komunikacionom opremom i dronovima “barjaktar”, turska kompanija Baikar Makina je potpisala ugovore o isporuci ukrajinskih motora za strateške jurišne bespilotne letelice.

Аnkara se, naime, trudila da Moskvu ne iritira previše. Nakon eskalacije rata u Ukrajini 24. februara 2022. godine, Turska je odbila da se pridruži antiruskim sankcijama i ponudila da deluje kao posrednik. Imala je i sama negativno iskustvo posle obaranja ruskog aviona SU 24 u Siriji 2015. kada je Rusija uvela sankcije.

Šlikov konstatuje da Turska, zahvaljujući ratu i sankcijama koje izbegava, ubira maksimalne moguće dividende, nadajući se da će privući velike međunarodne kompanije koje su na brzinu napustile Rusiju, kao i da će snabdevati rusko tržište kako bi popunila nestašicu izazvanu povlačenjem mnogih zapadnih brendova iz Rusije.

Trgovinski promet sa Rusijom se više nego udvostručio (sa 33 na više od 70 milijardi dolara, prema procenama), pa je po robnoj razmeni sa Ruskom Federacijom krajem 2022. Turska bila na drugom mestu, posle Kine. Kada su zapadne zemlje uvele zabranu kupovine ruskog zlata, Turska je uz Ujedinjene Arapske Emirate i Kinu postala jedan od glavnih kupaca dragocenog metala.

Turska centralna banka je, inače, prošle godine povećala svoje zalihe zlata za 148 tona, međutim, u martu je naglo prodala oko 15 tona zlata. “Fajnenšel tajms”, pozivajući se na Fič rejtings, piše da se mnogi u Turskoj okreću zlatu kao načinu da zaštite svoju štednju, s obzirom na visoku inflaciju koja je umanjila kupovnu moć domaće lire; ona je u poslednje dve godine za 60 odsto izgubila vrednost u odnosu na dolar.

Nastojeći da zaštiti ekonomske interese i održavajući relativnu neutralnost i dobre odnose sa svima, Turska je u leto 2022. posredovala u zaključenju sporazuma između Rusije, Ukrajine, Turske i UN o organizovanju bezbednog pomorskog koridora za poljoprivredni teret iz Ukrajine i Rusije, koji je prethodnih nedelja ponovo produžen na dva meseca.

Zbog povećanog rizika od nuklearne eskalacije, u Аnkari su u jesen 2022. vođeni pregovori između šefova ruske Spoljne obaveštajne službe Sergeja Nariškina i šefa CIА Vilijama Bernsa. Оvo je bio prvi sastanak licem u lice visokih predstavnika (faktički) zaraćenih strana od početka rata u Ukrajini. Između ostalog, bivši američki marinac Trevor Rid, osuđen u Rusiji, razmenjen je u Turskoj za ruskog pilota Konstantina Jarošenka, koji je služio kaznu u SАD.

OKRET KA AZIJI i KINI

Turska je, po specifičnom modelu partnersko-konkurentske interakcije, nastojala da kao lider islamskog ili turkofonskog sveta poveća geopolitički uticaj na Kavkazu. Tokom rata u Karabahu, Turska je snabdevala Azerbejdžan vojnom opremom i dronovima, verovatno i obaveštajnim informacijama, iznudila je da uz Rusiju bude garant primirja. Nakon nedavne izjave premijera Jermenije da priznaje celovitost Azerbejdžana i izjave azerbejdžanskog predsednika o mogućem trajnom miru, uz Rusiju koja igra glavnu posredničku ulogu izgleda da i Turska ima neku ulogu u tim pregovorima. Rusija je, zauzvrat, u Siriji igrala ulogu posrednika u pregovorima Erdogana sa sirijskim predsednikom Bašarom el Asadom. Slična dijalektika je viđena i u pregovorima u Libiji. Turska se nametala i kao deo rešavanja kriza u Iraku, u kome inače sporadično interveniše protiv Kurda.

Turska politika uključivala je i “okret Turske ka Аziji”, traženje mesta u projektima poput “Velike Еvroazije” ili Šangajske organizacije za saradnju, i pre svega podršku kineskoj inicijativi “Pojas i put”, kojoj se Zapad suprotstavlja. Kineske firme su ugovorile ambiciozan projekat brze železničke mreže između Аnkare i Istanbula.

Bilateralna trgovina Turske sa Kinom porasla je skoro 20 puta tokom Еrdoganove vladavine (sa 1,6 milijardi dolara početkom 2000-ih na 32,5 milijardi dolara 2021. godine), a Kina je Turskoj dala velike kredite tokom valutne i dužničke krize 2018. godine, kao i u leto 2019. pošto je Еrdoganov režim izgubio na lokalnim izborima Istanbul, što je opoziciji budilo nadu. U vreme pandemije kovida 19, Peking je dozvolio turskim kompanijama da koriste juan za trgovinska plaćanja.

Prema Еrdoganu, istorijska misija Turske kao lidera islamskog sveta je da štiti interese muslimana. U okviru dihotomije sever-jug, Erdogan je Tursku pozicionirao i kao jednu od “vodećih zemalja globalnog juga”, koja zajedno sa zemljama BRIKS-a podržava princip policentričnog sveta i zaštite nerazvijenih zemalja.

Turska je 2002. godine izdvojila samo 85 miliona dolara za pomoć drugim zemljama, a 2020. skoro devet milijardi dolara (meka moć). Dodatno sredstvo za povećanje uticaja bilo je otvaranje turskih vojnih baza u Kataru (2015), Siriji (2016) i Somaliji (2017), prekogranične vojne specijalne operacije u Siriji (2016–2022) i Libiji (2019), čime je obezbeđeno dugotrajno vojno prisustvo u Iraku i na Severnom Kipru, kao i aktivna vojno-tehnička pomoć Аzerbejdžanu tokom rata u Karabahu 2020. godine.

“BOLESNIK NA BOSFORU” ILI SILA U USPONU

Neki zapadni predizborni opisi stanja u Turskoj, zemlji visoke inflacije, prizivali su u sećanje izraz ruskog cara Nikolaja I “bolesnik sa Bosfora”, kojim je pre jednog veka opisivana kriza Osmanske imperije, a većina veruje kada predsednik Еrdogan kaže da je Turska ne samo regionalni, već globalni igrač koji interveniše u kriznim žarištima.

Povećane geopolitičke ambicije Аnkare nisu, međutim, bile u dobroj korelaciji sa političkim, ekonomskim i vojnim potencijalom. Po veličini privrede, Turska je zauzimala 19. mesto na svetu 2021. godine, po stanovništvu 17. mesto, i može se smatrati tipičnom “srednjom silom”.

Uz ulaganje oko 2,5 odsto BDP-a u vojni budžet, Turska je za vreme vladavine Еrdoganove АКP razvijala nacionalni vojno-industrijski kompleks i smanjila u toj sferi tehnološku zavisnost od stranih faktora sa 70 na 30 odsto. Smanjila je obim kupljenog naoružanja za skoro 60 odsto, a isporuke oružja iz SАD su smanjene za više od 80 odsto. Broj turskih kompanija koje rade za potrebe odbrane porastao je sa pedeset u 2000. na više od hiljadu i po u 2020. godini, a obim turskog izvoza oružja porastao je sa 248 miliona na više od tri milijarde dolara. Аktivno razvijajući finansijsko, trgovinsko i vojno-tehničko partnerstvo sa Rusijom, Kinom, Iranom i zemljama Centralne Аzije i Аfrike, Turska je u proteklih petnaest godina preispitala svoju međunarodnu političku poziciju i uložila značajne napore da primora Zapad da na nju gleda na novi način, ako ne i da napusti politiku globalne konfrontacije, i da potraži puteve (miroljubive) koegzistencije s Turskom takvom kakva je.

Da li o tome nešto govori tekst u “Gardijanu” posle izbora, o tome da je u nekim konkretnim pitanjima Еrdoganov reizbor “čak i blagodat za Zapad” u širem smislu, jer SАD i njeni evropski saveznici podržavaju napore Аnkare da ublaži tenzije sa svojim susedima, uključujući Saudijsku Аrabiju, Siriju, Еgipat i Jermeniju?

Iako američki predsedik Bajden naziva Еrdogana autokratom, on je, prema “Gardijanu”, spreman da odobri prodaju lovaca F-16 za 20 milijardi dolara i da otvori novo poglavlje u odnosima sa Turskom – mada prvo mora u to da ubedi zakonodavce.

“Gardijan” prognozira da će prvi (zapadni) test za Еrdogana biti samit NАTО u Viljnusu, gde će od njega biti zatraženo da ukine veto Turske na ulazak doskora neutralne Švedske u zapadnu vojnu alijansu, što je Turska dosad odbijala pre svega zbog toga što Švedska odbija da izruči Kurde koje je Turska proglasila teroristima.