Šta je pošlo naopako s arapskim svetom? Zbog čega toliko kasni kada na prvi pogled nema nikakvih razloga da se ne smatra srećnim? Region je prebogat naftom, u njemu žive ljudi bogatog kulturnog, verskog i lingvističkog nasleđa, ne preti mu ni endemsko siromaštvo ni etnički sukob. Odavno se otarasio kolonijalnog, ili neokolonijalnog nasleđa, a zemlje koje su iskusile revoluciju imale su dovoljno vremena da se od tog iskustva oporave. Svejedno, uz retke izuzetke, autoritarne vođe, bili oni predsednici ili monarsi, silaze s vlasti tek kad umru; izbori po pravilu liče na neslanu šalu; polovina stanovnika u pravnom ili ekonomskom smislu je u položaju građana drugog reda, a više od polovine mladih – opterećeni u nedostatku posla ili krutom verskom tradicijom želi što pre da napusti region.

Od Maroka do Zaliva, a pre svega u Egiptu, državi koja je prirodni lider arapskog sveta, arapski intelektualci se za trpezom pitaju kako i zašto su stvari nepotrebno ispale naopako. Ima već godinu dana kako je tim ovakvih eksperata (indikativno je da u arapskom svetu takoreći nema nijednog značajnog think–tanka) sabrao svoja iskustva i dao dijagnozu u izveštaju "Humani razvoj u arapskom svetu u 2002." koji je prošle nedelje objavio Program za razvoj Ujedinjenih nacija (UNDP).

SNAGA I SLABOSTI: Glavni autor izveštaja je Nader Fergani, sociolog iz Egipta. Izveštaj pažljivo secira i analizira snagu i slabosti arapskog sveta. Nažalost, snage zauzimaju malo prostora; autore su zanimale slabosti. Zbog urođenog opreza, autori nisu prozivali krivce poimence, ali su iskreno i ubedljivo opisali kako su i zbog čega stvari krenule naopako u njihovom svetu.

Izveštaji UNDP-a i njihov indeks (HDI) već deset godina mere stanje u zemljama arapskog sveta na osnovu dugovečnosti stanovnika, obrazovanja, pismenosti odraslih i visini prihoda po glavi stanovnika. Ovo je prvi obimni izveštaj koji se odnosi na celu jednu regiju. Zamišljeno je da se ovakvi izveštaji objavljuju jednom godišnje a da se u posebnim izveštajima obrađuju određene teme kao, na primer, zaostalost u sferi telekomunikacija i informatike.

Tim arapskih stručnjaka sačinio je poseban, alternativni indeks za UNDP. Oni su izbacili prihod po glavi stanovnika, ali su ubacili stanje građanskih sloboda, broj korisnika interneta i zagađenost ugljendioksidom. Kao što se i moglo pretpostaviti, stanje je na osnovu ovih kriterijuma još gore.

Pod "arapskim svetom" podrazumevaju se na 22 članice Arpske lige, sa oko 280.000.000 stanovnika, što otprilike odgovara Sjedinjenim Državama, pri čemu u Egiptu, na primer, živi 68.000.000 stanovnika, a u Kataru 565.000. Po starosnoj strukturi stanovništva, region je najmlađi na svetu – 38 odsto Arapa je mlađe od 14 godina, a prema proračunima, u regionu će za 20 godina živeti 400.000.000 stanovnika.

BOGATI A NERAZVIJENI: Ima i dobrih vesti: životni vek je u poslednje tri decenije u proseku porastao za 15 godina, a smrtnost novorođenčadi smanjena je za dve trećine. Ne treba da čudi to da je prihod po glavi stanovnika veći nego u većini zemalja u razvoju (ali iznenađuje činjenica da ukupni bruto-dohodak iznosi 531 milijardu dolara, i da je manji nego u Španiji). Ovde manje vlada beda (koja se definiše kao prihod manji od jednog dolara dnevno) nego u drugim oblastima sveta u razvoju, što treba zahvaliti arapskoj i islamskoj tradiciji pružanja milostinje siromasima. No, iz izveštaja je jasno da je "područje bogatije nego što je razvijeno".

Svaki peti Arapin i dalje živi sa manje od dva dolara dnevno. A u proteklih 20 godina, rast prihoda po glavi stanovnika koji iznosi manje od 0,5 odsto godišnje, niži je nego igde drugde u svetu, izuzev u podsaharskoj oblasti Afrike. Prema ovom rastu, procenjuje se u izveštaju, prosečnom Arapinu će trebati 140 godina da udvostruči prihod, što se u mnogim oblastima postiže za samo deset godina. Stagnacija plus ovako visok priraštaj jednako su – nezaposlenost. Oko 12.000.000 ljudi, ili 15 odsto radno aktivnih nezaposleno je, a ako se sadašnje tendencije nastave, do 2010. ovaj broj bi mogao da se popne na 25.000.000.

Prepreka većem rastu nije nedostatak resursa, zaključuje se u izveštaju, već žalosno – nedostatak triju elemenata: slobode, znanja i ženske snage. Autori ovo nazivaju "trima deficitima" regiona. Smatraju da zbog njih Arapi nisu u stanju da razviju svoj potencijal dopuštajući tako svetu da ih prezire i da od njih strahuje, jer imaju "ubistvenu" kombinaciju – bogatstvo i zaostalost.

Kada je o deficitu slobode reč, UNDP ovim nedostatkom tumači i objašnjava veliki broj suštinski nepovoljnih okolnosti: opstanak apsolutističkih autokratija; nepoštene izbore; mešanje izvršne i sudske vlasti (u arapskom jeziku ova dva pojma čak su i u tesnoj lingvističkoj vezi); ograničavanje slobode medija i razvoja civilnog društva; i, patrijarhalno, netolerantno socijalno okruženje, zatvoreno ponekad do granica gušenja.

Oblast je naizgled bogata svim oblandama demokratije. Izbori se održavaju, potpisuju se konvencije o ljudskim pravima. Ali, veliki talas demokratizacije koji je u poslednjih 15 godina zahvatio veći deo sveta nije ni dotakao arapski. Demokratija se povremeno nudi, ali nikada kao pravo, već samo kao ustupak.

"Promena vlasti preko glasačkih kutija nije uobičajena pojava u arapskom svetu", kako to autori blago tvrde u izveštaju. Pri tom, viši službenici, od ministara naniže, retko bivaju imenovani isključivo na osnovu zasluga. Ljudi ne dobijaju posao na osnovu stručnosti, već na osnovu poznanstva. Ovo centralnu vlast čini nekompetentnom i inertnom.

I sloboda izražavanja i udruživanja su ozbiljno ograničene. Izveštaj se poziva na ocenu američke organizacije koja prati politička i građanska prava Freedom House da nijedna arapska zemlja nema istinski slobodne medije, dok su oni u samo tri zemlje "delimično slobodni". Ostali uopšte nisu slobodni.

Civilno društvo tek treba da se razvije. Nevladinim organizacijama vezane su ruke raznim pravnim merama koje vlasti u strahu nameću. Ali, i same nevladine organizacije pate od unutrašnjih slabosti, novac najčešće dobijaju iz inostranstva, što dodatno uliva nepoverenje vlasti.

DEFICIT ZNANJA: "Kada Bog hoće da ponizi ljudsko biće, oduzima mu znanje", napisao je u VI veku imam Ali bin abi Taleb. Iako arapske zemlje troše više za obrazovanje u poređenju s drugim zemljama u razvoju, čini se da se sredstva ne troše na pravi način. Kvalitet obrazovanja je opao, i postoji veliki nesklad između tržišta rada i obrazovnog sistema. Opala je nepismenost odraslih, ali je i dalje veoma visoka: 65.000.000, od čega gotovo dve trećine čine žene. Oko 10.000.000 dece uopšte ne ide u školu.

Ovo Arape, koji su nekada predvodili u svetu nauke, sve dublje gura nazad kada je reč o razvoju novih tehnologija i istraživačkom radu. Investicije u istraživanja i razvoj iznose manje od sedmine svetskog proseka. Samo 0,6 odsto stanovnika koristi internet, a 1,2 odsto ima kompjuter.

Ovakvo stanje stvari je, s druge strane, pogubno po kreativnost. Izveštaj naglašava da je sve manje novih radova, književnih dela, ali i filmova. Nema mnogo ni prevoda: za 1000 godina, od vladavine kalifa Mamuna, kažu autori, na arapski je prevedeno onoliko knjiga koliko se u Španiji prevede godišnje.

POLOŽAJ ŽENA: Ako stranci nešto znaju o arapskom svetu, onda je to da žene nemaju jednaka građanska prava. Autori smatraju da ovo predstavlja veliki gubitak za arapsko društvo: kako društvo može da bude uspešno ako odbacuje polovinu svog potencijala. Iako je u poslednjih 30 godina opismenjeno više žena, i dalje svaka druga Arapkinja ne zna da čita i piše. Njihovo učešće u političkom i ekonomskom životu svojih zemalja manje je nego bilo gde drugde u svetu.

Vlade i društva (a ponegde, kao u Kuvajtu, društva i poslanici zaostaliji su od vlada) razlikuju se po stepenu ograničenja slobode i ženskih prava. Ipak, u skoro svim arapskim zemljama ženama su uskraćena ili ograničena građanska prava. UNDP je izvršio procenu u 14 od 22 arapske zemlje jer podaci u ostalima nisu bili dostupni, i u izveštaju zaključuje da je položaj žena u ovom delu sveta gori nego igde druge, sa izuzetkom podsaharske oblasti.

Zemlja može da pati od jednog ili dva ovakva deficita, smatra Klovis Maksud, ugledni egipatski stručnjak koji je radio na izveštaju, pa ipak da napreduje. Singapur, na primer, prosperira uprkos tome što svojim građanima ne nudi prevelike slobode. Samo ako zemlja pati od sva tri deficita istovremeno, osuđena je na zaostajanje.

OPONAŠANJE KOLONIJALISTA: Za ovo stanje nema valjanih istorijskih objašnjenja. U godinama nakon Drugog svetskog rata prioritet je bio da se arapski svet oslobodi stranih sila koje su vladale regionom neposredno, ili preko svojih klijenata. Nacionalno oslobođenje bilo je iznad slobode pojedinca. Nacionalizam je narodu utuvljen u glavu i u njoj je ostalo malo mesta za razmišljanje o ličnim slobodama.

Ali, kada su imperijalisti otišli, nove nezavisne vlade često su oponašale staru kolonijalnu vlast (a ne evropske vlade koje su stajale iza kolonijalnih vlasti), usvajajući i njihove odlike ekstremne centralizacije, bez podele vlasti na određene grane, uz snažan paternalizam. Pokojni Anvar el Sadat imao je običaj da se egipatskom narodu obraća sa: "Deco moja".

Arapski autori arapsko-izraelski sukob ne navode ni kao uzrok, niti kao izgovor za loše stanje u regionu. Izveštaj posebno pominje položaj Palestinaca koji žive ili pod okupacijom ili kao izbeglice, i jedan odeljak se odnosi na nedaće koje sukob izaziva u čitavom regionu u ekonomskom i političkom smislu. Smatraju da izraelska okupacija Palestine odvlači mnogo energije u regionu, i da dodatno pažnju ljudi s ličnih sloboda preusmerava na nacionalno oslobođenje.

Bacanje krivice na strano mešanje više nije tako popularno kao u doba hladnog rata. Ali, ovo objašnjenje i dalje donekle ima smisla za autore. Oni smatraju da su događaji nakon 11. septembra autoritarnim vođama u regionu pružili izgovor i omogućili im da nekažnjeno rade neke grozne stvari, naročito prema islamskim disidentima. Na primer, Sirija zauzima visoko mesto na američkoj listi otpadničkih zemalja. Međutim, sirijske službe državne bezbednosti danas muče zarobljene pripadnike Al Kaide prilikom ispitivanja, u čemu imaju prećutni blagoslov i podršku Amerike.

Izveštaj se ne bavi Izraelom, ali se zato potkrala jedna mana. Arapske zemlje veoma se razlikuju među sobom. Na primer, sekularni Tunis i islamska Saudijska Arabija nemaju mnogo toga zajedničkog, ako se izuzme činjenica da obe zemlje ne dozvoljavaju da se čuje glas političkih neistomišljenika. A izveštaj tretira region u celini, i retko pravi razlike među pojedinim zemljama, što je istovremeno i njegova mana i njegova prednost.

Retko se ističu osobenosti pojedinih zemalja, osim ako ne odstupaju od proseka. Na primer, naglašeno je da su Kuvajt i Katar dozvolili da se održe relativno pošteni parlamentarni izbori i da su Jordan i Egipat uradili više na ravnopravnosti polova.

Najosetljivije pitanje na koje su autori izveštaja vešto izbegli odgovor glasi: koliko islam utiče na zaostalost zemalja arapskog sveta. Jedan deo izveštaja ističe da islam teži pravdi, jednakosti, toleranciji i miru. Ali, većina sekularnih analitičara smatra da je uporna islamizacija društava, kojom je većina zemalja zamenila vojne diktature osamdesetih i početkom devedesetih, u velikoj meri uticala na gušenje konstruktivnih ideja u arapskom svetu. Arapi su od školskih dana naučeni da ne smeju da krše tradiciju, da se suprotstavljaju autoritetima, i da istinu treba tražiti u tekstu, a ne iskustvu. Strah od favde (haosa) i fitne (šizme) duboko je ukorenjen u arapasko-islamskoj tradiciji. "Mišljenje treba da objasni i prenese", napisao je jedan sirijski intelektualac "a ne da istražuje i dovodi u pitanje."

Ipak ovakvo učenje nije svojevremeno sprečilo istaknute arapske matematičare i astronome da daju veliki doprinos nauci u srednjem veku. Izgleda da danas čini upravo to obeshrabrujući kritičko mišljenje i inventivnost, čime stvara armiju besposlenih, neobučenih, i ogorčenih mladih Arapa kojima se ne pruža prilika da svoj položaj i stanje u društvu izmene demokratskim putem. Islam im makar uliva kakvo-takvo samopoštovanje. Premalo je puteva otvoreno za njih pa su svoj gnev uperili ka zapadnom svetu.