Džorž Buš je na prošlonedeljnim izborima za američki Senat i Kongres postigao nemoguće – njegova partija uspela je da prekrši jedan od "gvozdenih zakona" američke politike: partija na vlasti uvek gubi na izborima na pola mandata. To nije pošlo za rukom ni legendarnom Ronaldu Reganu, koji je bio, tvrdi republikanska legenda, najuspešniji skupljač biračkih glasova u istoriji.

Sad se eto, Buš junior, u jednom delu medija potcenjivan i karikiran kao "razmaženi kauboj koji u novinama čita samo sportske strane" i kao "čovek drugorazredne pameti i prvorazredne naravi", upisuje u američku istoriju kao predsednik čija je partija na izborima na polovini mandata osvojila mesta i u bici za Kongres. To su do sada uspeli samo demokratski predsednici Franklin Ruzvelt 1934. i Bil Klinton 1998, posle bizarne afere sa Monikom Luinski.

Rezultat prošlonedeljnih izbora donosi Bušu ono što ni republikanci, najveći optimisti, nisu mogli ni da sanjaju: sada imaju vlast i u Beloj kući, i u Kongresu i u Senatu. U sistemu koji je zamišljen da sprečava monopol jedne političke partije Buš je postigao nemoguće. Sad ima odrešene ruke da radi šta hoće: povećava ili smanjuje poreze, imenuje konzervativne sudije ili krene u rat protiv Iraka.

Kako objasniti Bušov uspeh?

UPOTREBA ŠOKA: Neki analitičari misle da Džordž Buš pre svega treba da zahvali Al Kaidi i slabom odzivu birača (na izbore je izašlo tek oko 77 miliona Amerikanaca, odnosno 40 odsto birača). Buš je u svom predizbornom maratonu obišao 15 ključnih država za pet dana agitujući za republikanske kandidate i pogodio Amerikance u vrlo osteljivu žicu – strah od terorizma.

Nema sumnje da je Buš izuzetno vešto iskoristio šok u kome su se SAD našle posle 11. septembra 2001. kada je tragedija ujedinila zemlju i izmenila nacionalnu psihu. Buš preuzima ulogu nacionalnog heroja koji kreće u globalni rat protiv terorizma, a onda kada je popularnost počela da mu opada, potražio je savezništvo u Ujedinjenim nacijama za svoje napade na Irak. Tamo gde je nekada bio Osama bin Laden, dakle neprijatelj nad neprijateljima, sada je Sadam Husen… Poruka je ponovo slična: nacija treba da se ujedini iza svog predsednika.

Za pobedu republikanaca Buš treba da se zahvali i – demokratama.

Od kada je pre dve godine Al Gor izgubio predsedničke izbore i kada je tek sudskom presudom Buš mlađi proglašen pobednikom, kada im je, kako tvrde, pobeda ukradena, demokrate se nalaze u stanju produženog šoka. Ova partija ne može da nađe ni svog lidera ni svoj glas: Dik Gephart u Kongresu i Tom Dešel u Senatu ozbiljni su političari, ali ne inspirišu partijsko članstvo. Američki analitičari ocenjuju da je i ove jeseni u predizbornoj kampanji najuspešniji bio bivši predsednik Bil Klinton. Demokrate se nisu snašle ni posle tragedije 11. septembra: plašeći se da ne dobiju etiketu nepatriota, najcrnje što može da im se desi, propustili su jedinstvenu priliku da oštrije artikulišu probleme u ekonomiji kojoj preti recesija i koja se ne oporavlja ni posle elektroškova smanjenih kamata. Pored toga, Ameriku već mesecima potresaju skandali u velikim korporacijama, a ozbiljna senka pada i na Belu kuću. Sveopšti rat protiv terorizma izgleda da je za Amerikance bio važnija tema nego činjenica da zarađuju manje, da raste nezaposlenost, da dramatično pada socijalna mobilnost, da je temeljno poljuljano poverenje potrošača, da berza uporno pada…

Trijumf republikanaca na minulim izborima dobrim delom je i lična zasluga Buša juniora: američki predsednik je pokazao da je pravi majstor u vođenju stranačke politike: agitujući za republikanske kandidate u petnaestak država, Buš je investirao i stavio na proveru i svoj lični politički kapital. Rizik se višestruko isplatio. Uspehu je doprinela predsednikova popularnost za koju treba da zahvali, kako bi pakosnici naglasili, Al Kaidi, ali, priznajmo, i Bušov lični narodnjački šarm, koji se očigledno Amerikancima sviđa. Ne treba zanemariti ni ogroman novac koji je otišao u ovu jesenju kampanju: (oko 530 miliona dolara), što daleko nadmašuje finansijsku berbu demokrata. Ciničniji komentatori zaključuju da izbori nisu dobijeni u žaru političke borbe, već da su – kupljeni.

PATRIOTI I VETERANI: Posledice republikanske pobede su dalekosežne. Možda su izbori u Džordžiji najbolja ilustracija za ovu tvrdnju: guverner, demokrata Roj Barns je prošle godine uklonio konfederativne simbole sa zastave ove američke države. Njegov republikanski protivkandidat vodio je kampanju čija je glavna poruka bila da će vratiti staru zastavu "u čast 300.000 veterana konfederalne vojske". I tako je prošlog utorka – prvi put posle 1872. za guvernera Džordžije izabran republikanac. Ovaj republikanac slavi veterane koji su se borili da u Americi ostane ropstvo.

Još jedan primer: u istoj američkoj državi mesto u Senatu izgubio je demokrata, vijetnamski veteran koji je ostao bez obe noge i jedne ruke, zato što su ga republikanci optužili da je "nepatriota". Samo zato što se zalagao za pravo građana da se organizuju u jedan novi sindikat!?

Neki analitičari su ishod prošlonedeljnih američkih izbora kratko saželi u naslove tipa "Sumrak demokratije" ili "Američki kralj Džordž". To su uobičajena medijska preterivanja, ali sasvim je izvesno da Ameriku zapljuskuje talas novog konzervativizma i donedavno duboko pohranjenog prikrivenog, suptilnog rasizma, a da, na drugoj strani, Džordž Buš koncentriše ogromnu vlast u svojim rukama, fenomen kakav istorija ne pamti.

Mnogi evropski listovi ocenjuju da se Amerika ubrzano konsoliduje kao ultrakonzervativna zemlja. Čak i liberalniji deo američkih medija upozorava da je sasvim izvesno da će se posle najnovijih promena na američkoj političkoj mapi jaz između onih koji imaju i onih koji nemaju još više produbiti: bogataši su 2001. dobili velike poreske olakšice, ovaj trend se i sada nastavlja. Velike korporacije koje se već mesecima tresu pod teretom raznih finansijsko-političkih skandala nisu zapravo ozbiljnije poljuljale moć ovog segmenta američkog društva. Naprotiv, to je repubilacan way vođenja biznisa i to Amerika očigledno podržava… Onih 40 miliona Amerikanaca koji nemaju nikakvu zdravstvenu zaštitu i dalje će ostati u istom statusu u "najbogatijoj zemlji na svetu". Na mnogim frontovima sada duva vetar koji razvija krila novoj vrsti materijalističkog individualizma i korporativnog konzervativizma, koji zatvaraju sva vrata liberalnim idejama, jednakim šansama, slobodnom tržištu.

Možda će ishod prošlonedeljnih izbora najpresudnije uticati na stanje u pravosuđu: savezni sudovi će se samo učvrstiti kao bastioni konzervativizma. I pored toga što je Bušova predizborna mantra bila da će da "ujedinjuje, a ne da deli zemlju" pokazuje se, naravno, da je i ta privlačna poruka tek još jedno puko predizborno obećanje. Gotovo sve sudije koje je Buš postavio upravo su žestoko radile na podelama Amerike: zalažu se za ukidanje prava na prekid trudnoće, ne brine ih mnogo zakonsko regulisanje zaštite životne sredine, ne pokazuju političku osetljivost prema rasnim problemima…

U Americi se ukidaju neki fundamentalni zakoni po kojima je oduvek funkcionisala ova država. Kada Buš bude imenovao desetak novih federalnih sudija, koji na ovoj funkciji ostaju doživotno, sasvim je osnovana strepnja onih analitičara koji ukazuju da će ovo biti najradikalnija, istorijska posledica ovih izbora.

"PREVENTIVNI RAT": Kakve će biti globalne posledice Bušovog izbornog trijumfa?

Kada je Savet bezbednosti krajem prošle nedelje jednoglasno usvojio Rezoluciju 1441, kojom se Iraku daje poslednja šansa da eliminiše oružje za masovno uništenje ili će u protivnom biti suočen sa "ozbiljnim posledicama", mnogi su ovu jednoglasnu odluku pročitali kao veliki povratak Ujedinjenih nacija na globalnu političku scenu i izvesno popuštanje Vašingtona. Bušu je posle trijumfa na izborima za Senat i Kongres, ali i posle ishoda glasanja u Savetu bezbednosti zapravo širom otvoren put za Bagdad.

Iako Vašingtonu nije odobrena automatska primena sile, sasvim je izvesno da se uveliko čuju ratne trube. Naime, odmah po usvajanju Rezolucije o slanju inspektora u Bagdad Bušovi savetnici nisu krili da je "put za intervenciju otvoren", a vrlo je indikativno da su već sutradan vodeći američki listovi "Njujork tajms" i "Vašington post" objavili detaljnu strategiju Pentagona za rat protiv Iraka. Izvesno je da je namerno pušten ovaj probni balon koji detaljno opisuje čitavu ratnu kampanju. Kakav će biti ishod ove usijane diplomatske aktivnosti UN-a kada se, kao, svi dogovoraju, a Amerika i Britanija već gomilaju trupe u regionu?

Entoni Luis, komentator "Njujork tajmsa", ocenjuje da je teško poverovati da je Bušu samo cilj razoružanje Iraka. Buš hoće, misli on, da ukine sva pravila po kojima je svet funkcionisao u poslednjih pola veka. Naime, po takozvanoj Čeni-Volfovicevoj doktrini, Vašington lansira sintagmu "preventivni rat" po kojoj bi SAD vojno reagovale kad hoće i protiv koga god hoće. Dugoročni cilj je, kaže Luis, unilateralna dominacija svetom preko vojne superiornosti. Neke sumorne prognoze govore o apokaliptičnom scenariju, a pola miliona Evropljana na ulicama Firence demonstrira prošle nedelje protiv rata u Iraku…

Buš je izvojevao izborni trijumf koji ga zapravo udaljava od ostatka sveta. Ako su godinama postojali "specijalni odnosi" između Londona i Vašingtona, ako je Bler i dalje Bušov "najbolji evrokompanjon", ako je za torijevce Buš bio doskora uzor, sasvim je izvesno da ni britanski konzervativci, kao nijedna konzervativna partija u Evropi, ne računaju da bi mogli da pobede na izborima ako bi pred birače izašli s programom koji bi podsećao na Bušov. S ove strane Atlantika, no pasaran! Bušu mogu potajno da se dive i Berluskoni i Hoze Maria Asnar, ali ta politika ne prolazi.

U predsedničkoj kampanji za Belu kuću pre dve godine Bušu je i te kako pomogla mantra "saosećajni konzervativizam" (kako je opisivao svoj program) da pobedi Klintonovo nasleđe. Sada je jasno da u tom programu nema i neće biti mnogo "osećajnosti": pobede za Senat i Kongres pokazuju da su trijumfovali kandidati desničari, što nedvosmisleno pokazuje da su vrata širom otvorena za desničarske programe i desničarsku politiku.

Neki politički komentatori s ove strane okeana ocenjuju da se jaz između Amerike i Evrope ovim izborima "zacementirao".

"Nikada za poslednjih 50 godina razlike nisu bile tako radikalne, sada se već može govoriti o društvima koja idu u različitim pravcima. Američki glasači šalju poruku koja ih razdvaja od većine drugih ‘zrelih demokratskih društava’.Amerika je sada druga zemlja", kaže Hjugo Jang, komentator "Gardijana".

Lista tačaka na kojima se Evropa i Amerika razilaze prilično je dugačka i sva je prilika da će biti sve duža: zaštita životne sredine, trgovinski odnosi (fair trade), protekcionizam, Palestina, Iran, međunarodni sud, smrtna kazna, protivraketna odbrana i, naravno, Irak. U mnogim evropskim glasilima mogla se pročitati poruka da Evropa sada treba da bude jedinstvenija nego ikad, da ne popusti pod pritiscima poslednje supersile i da ne odustane od principa u koje je uvek verovala.