Iako let na Mesec još od sedamdesetih godina prošlog veka ne izgleda kao neko naročito veliko dostignuće, činjenice govore drugačije. Pre Indije, samo su tri države uspele da meko spuste svoju letelicu na Mesec: Rusija, SAD i Kina (Rusiji je to uspelo tek iz dvanaestog pokušaja). U poslednjih deset godina, pre indijske misije bilo je osam sličnih pokušaja, ali su samo tri završena po planu. Istorijski gledano, Mesec je veoma negostoljubiv: više od 50 odsto misija završeno je fijaskom. Uspeh Indije uvećan je i činjenicom da se lender spustio u region južnog pola koji do sada nije posetila nijedna letelica. Mesto je strateški važno jer se, kako dosadašnja izučavanja pokazuju, u njegovoj okolini najverovatnije nalaze nezanemarljive količine vodenog leda koji bi mogao da ima i komercijalni značaj (vidi okvir).

INDIJSKI PONOS

Čandrajaan-3 (“Mesečev brod” na sanskritu) predstavlja drugi pokušaj Indije da dotakne Mesečevu površinu. Njegov prethodnik, Čandrajaan-2 doživeo je neuspeh 2020. godine neposredno pred prizemljenje: usled greške u softveru, letelica je odstupila od predviđene trajektorije i nekontrolisano pala na Mesečevu površinu. Kao da ih to nije pokolebalo, Indijci su i ovoga puta s ogromnim interesovanjem propratili čitav događaj, naročito sam čin spuštanja na površinu Meseca. Nacija je utihnula i okupila se oko televizijskih ekrana u stanovima, restoranima, kancelarijama i školama. Ulice su potpuno opustele, kao da Indija i Pakistan igraju finale svetskog prvenstva u kriketu. Na obali Ganga monasi su udarali u zvona i molili se za sretan ishod. Živi prenos događaja na Jutjubu pratilo je rekordnih osam miliona gledalaca. Kada je postalo jasno da je sve prošlo kako treba i da se letelica meko prizemljila, nastala je potpuna euforija koja se uz pesmu, igru i zastave prelila na ulice indijskih gradova.

Na par sati Indija je bukvalno stala kako bi proslavila ovo veliko nacionalno dostignuće. Premijer Narendra Modi, koji se u program uključio mašući zastavicom Indije sa samita BRIKS-a u Južnoj Africi, nije krio ushićenje: “Stigli smo tamo gde niko pre nas nije bio. Ovo dostignuće pripada čitavom čovečanstvu i biće od velike koristi za naredna istraživanja. Naša misija na Mesecu dokazuje da su sve zemlje sveta, pa i one sa globalnog juga, sposobne za velike stvari. Ovaj uspeh odraz je našeg verovanja da cela planeta predstavlja jednu veliku porodicu i da svi zajedno delimo odgovornost za njenu budućnost”. Bio je to i trenutak Modijeve velike lične satisfakcije: kada je prethodna misija 2020. godine doživela neuspeh i kada je dobar deo javnosti optužio Modija da sponzoriše “belog slona” (izraz kojim Indijci označavaju projekat, naročito državni, koji lepo izgleda i mnogo košta ali ne donosi nikakvu korist), on se nije pokolebao: “Možda nismo stigli na Mesečevu površinu kao što smo planirali, ali smo bili blizu”. Okrenuo se menadžerima ISRO (Indijske organizacije za istraživanje kosmosa) i poručio im: “Budite uporni i gledajte napred, ono najbolje će tek doći”.

I došlo je, posle samo tri godine. Čandrajaan-3, sastavljen od lendera “Vikram” i rovera “Pragjan”, poleteo je sa kosmodroma “Satoš Davan” 14. jula. Lender je dobio ime po Vikramu Sarabaju, ocu indijskog kosmičkog programa, dok je za rover upotrebljena reč iz sanskrita koja znači “mudrost”. Težina lendera (1.700 kg) odgovara težini jednog malo većeg automobila, dok je rover, u kosmičkim razmerama, minijaturan: težak je svega 26 kilograma i može da se kreće brzinom od jednog centimetra u sekundi. Kompletan ansambl, sa sve gorivom na lansirnoj rampi, ne prelazi četiri tone.

Let do Meseca imao je vrlo komplikovanu trajektoriju jer je brzina letelice neposredno nakon lansiranja bila vrlo mala, pa direktan let nije bio moguć. Umesto toga, sonda je lagano korigovala svoju putanju dok iz zagrljaja Zemlje nije prešla u zonu Mesečevog uticaja. Tokom finalnog raketnog manevra koji je započeo 23. avgusta na visini od oko 750 metara, letelica je smanjila brzinu sa 6000 km/h praktično na nulu (Mesec nema atmosferu, pa kočenje padobranom nije moguće), promenila orijentaciju iz horizontalnog u vertikalan položaj i na kraju se srećno spustila na Mesec. Deluje jednostavno, ali nije: čitava procedura trajala je oko 15 minuta i morala je da bude sprovedena potpuno automatski, bez ikakve mogućnosti intervencije sa Zemlje.

Nedugo potom, lender “Vikram” je postavio rampu niz koju se rover “Pragajan” isparkirao u Mesečevu prašinu. Nakon punjenja baterija lender i rover će se okrenuti svojim naučnim zadacima, od kojih je svakako najvažniji utvrđivanje tačnog hemijskog sastava tla i eventualnog prisustva vode u blizini Mesečevog pola. Nakon desetak dana, čitav predeo utonuće u dvonedeljni mrak, baterije će se isprazniti i mašine će utonuti u san. Da li će se iz tog sna probuditi kada se na Mesecu ponovo razdani, ostaje da se vidi. To, međutim, i nije toliko važno.

MOĆ ZNANJA

Indijski uspeh ponovo je oživeo stare rasprave: koliki je stvarni značaj ovakvih uspeha za naciju u kojoj polovina stanovnika još nema pristup pristojnom toaletu? Indija je država neverovatnih kontrasta: od nehigijenskih naselja sklepanih od kartona i lima, čiji stanovnici provode dan u neprekidnoj potrazi za poslom i hranom, preko širokih bulevara bez iscrtanih kolovoznih traka zakrčenih anarhičnim mnoštvom bezbrojnih automobila, do vrhunskih univerziteta i modernih poslovnih kompleksa. Indijska dijaspora veoma je uspešna, naročito kada je informatička industrija u pitanju: u samom vrhu najvećih svetskih kompanija nalaze se stručnjaci indijskog porekla. Ujediniti jednu ovako veliku naciju oko bilo kog cilja nije jednostavno, ali je indijskom kosmičkom programu to pošlo za rukom.

Međutim, nije sve samo u nacionalnom ponosu. Mnogo je važnije to što će, na ovom praktičnom primeru, mnoga indijska deca uvideti kolika je stvarna moć znanja. Ta deca dobiće realnu šansu da se kroz obrazovanje okrenu pravim vrednostima i tako s vremenom izbore za pristojan život i sigurnu egzistenciju. Bedu i siromaštvo mogu da iskorene jedino nauka i obrazovanje.

Osim toga, ako imate kosmički program koji donosi rezultate, otvaraju se nove perspektive i to će Indija sigurno znati da iskoristi. Povećana ulaganja u ovaj segment otvoriće prostor za razvoj i implementaciju najnovijih tehnologija, uz otvaranje novih radnih mesta i stasavanje nove generacije vrhunskih inženjera i stručnjaka.

Ono što fascinira u indijskom uspehu je njegova relativno mala cena. Za jednu ovako složenu misiju sastavljenu od lendera i rovera, budžet od 75 miliona dolara deluje više nego skromno (u neke bolivudske filmove investira se mnogo više). Kako indijski naučnici postižu tako puno sa tako malo para? Jednostavno, oni su vrhunski majstori kreativnosti i improvizacije: prate najnovija svetska dostignuća, a onda ih imitiraju i doteruju sve dok ih potpuno ne uklope u sopstveni projekat. NASA tek treba da pokaže kako ume da napravi nešto opipljivo za tako male pare. Sa druge strane, impresivna je činjenica da su Indijci svoj istorijski uspeh ostvarili uprkos činjenici da budžet ISRO za 2023. godinu iznosi svega 1,6 milijardi dolara, što je 18 puta manje od budžeta NASA. Vrlo je verovatno da će, na krilima skorašnjih uspeha, ulaganja indijske države u kosmičke tehnologije biti povećano sa danas relativno skromnih 0,04 odsto BDP-a (ilustracije radi, Amerika trenutno izdvaja 0,28 odsto). Sve se ovo lepo uklapa u političku filozofiju premijera Modija, koji pred opšte izbore naredne godine pokušava da ojača imidž nove Indije kao respektabilne svetske sile.

RUŠENJE LUNE–25

Sasvim slučajno, praktično u isto vreme, sličan poduhvat pokušala je i Rusija, koja se opredelila za nešto drugačiji pristup. Značajno veći i jači raketni nosač omogućio je ruskoj sondi Luna-25 da do Meseca stigne ekspresnom trasom, bez potrebe za brojnim delikatnim manevrima i iterativnim korekcijama putanje. Iako je lansiranje obavljeno 10. avgusta, skoro mesec dana nakon lansiranja indijske sonde, ruska sonda trebalo je da se meko spusti na Mesec bar tri dana ranije. Iako je to prvobitno bilo planirano, ruska letelica sa sobom ne nosi rover za istraživanje Mesečeve površine: u pitanju je statična naučna stanica sa nekoliko instrumenata namenjenih istraživanju najbliže okoline.

A onda je nešto pošlo po zlu. Na samom početku finalnog prilaza, kada je trebalo ispravno orijentisati letelicu i smanjiti njenu brzinu, sonda je signalizirala “abnormalnu situaciju”. Nekoliko minuta kasnije ruska kontrola leta izgubila je svaki kontakt sa letelicom. Prošlo je svega nekoliko sati pre nego što je Roskosmos izdao kratko, birokratski hladno saopštenje: “Letelica se našla u nepredviđenoj orbiti i prestala da postoji usled kolizije sa površinom Meseca”. Kako je kasnije izjavio general Jurij Borisov, direktor Roskosmosa, uzrok je verovatno u nepravilnom funkcionisanju raketnog motora koji se nije isključio u predviđeno vreme, usled čega je došlo do nekontrolisanog gubitka brzine i visine. Ima i onih koji tvrde da je letelica još na Zemlji imala brojne tehničke probleme, ali je lansiranje ipak moralo da bude obavljeno kako bi ruska letelica sletela na Mesec pre indijske. Istraga je, naravno, u toku.

Vitalij Jegorov, popularni ruski analitičar, pokušao je da celu situaciju naslika malo vedrijim bojama. Po njegovom mišljenju, misija Lune-25 nije bila sasvim neuspešna: letelica je bila na dobrom putu, ušla je u Mesečevu orbitu, testirani su motori i elektronika, snimljeno je nekoliko fotografija, obavljena su i neka merenja. Ipak, to ne može da promeni konačan rezultat: pokušaj da se, posle pauze od skoro pola veka, ponovo demonstriraju vrednost ruske nauke i kosmičke tehnologije, završen je potpunim fijaskom.

STARA SLAVA I NOVI PROBLEMI

Program za istraživanje Meseca “Luna”, aktivan od 1958. do 1974. godine, bio je jedan od najuspešnijih delova sovjetskog kosmičkog programa. Sonde iz ovog serije konstantno su pomerale granice ljudskih dostignuća, na ponos sovjetskih naučnika i inženjera koji su, sve do američkog sletanja na Mesec 1969. godine, bili sasvim ravnopravan učesnik u izjednačenoj kosmičkoj trci. Sovjeti su, zaista, imali čime da se pohvale: prvi objekat kreiran ljudskom rukom na površini nekog nebeskog tela (Luna-2, 1959. godine), prvi snimak nevidljive strane Meseca (Luna-3, 1959), prvo meko spuštanje na Mesec (Luna-9, 1966), prvi veštački satelit u Mesečevoj orbiti (Luna-10, 1966), prvo robotizovano vozilo sa točkovima na Mesecu (Luna 17, 1970)… Sonde iz ovog programa vratile su na Zemlju oko 300 grama mesečevog materijala.

Od tada su prošle decenije u kojima se, bar kada su kosmos, SSSR i Rusija u pitanju, ništa značajnije nije desilo. Još su sveža sećanja na ambicioznu misiju “Fobos-Grunt” iz 2011. godine koja je za cilj imala meko spuštanje na Marsov satelit Fobos. Sonda je odatle na Zemlju trebalo da vrati uzorke materijala, ali je kontakt sa njom izgubljen samo dve nedelje nakon lansiranja. Letelica je ostala zarobljena u niskoj Zemljinoj orbiti, gluva za sve komande iz kontrole leta. Nedugo zatim, čitava istraživačka kompozicija, sa više od sedam tona visoko toksičnog raketnog goriva, sručila se nazad na Zemlju. Kasnija istraga potvrdila je da je uzrok katastrofe bio u korišćenju jeftinih, komercijalnih mikročipova koji nisu mogli ispravno da funkcionišu u surovim kosmičkim uslovima. Otkud jeftina elektronika u kosmičkim brodovima? Neko se, jednostavno, “ugradio” i opljačkao državnu kasu tako što je isporučio bezvrednu robu po astronomskoj ceni.

Ruku na srce, Luna-25 nije imala neke značajnije naučne ciljeve. Ako se izuzme činjenica da je kao mesto sletanja, baš kao i u slučaju indijske letelice, izabran južni polarni region, sve ostalo trebalo je da bude rutina. Politički ciljevi bili su mnogo značajniji: da je uspela, misija bi dokazala da je Rusija i dalje značajna kosmička sila koja polaže puno pravo na kontinuirani pristup Mesečevoj površini. Misija je trebalo da demonstrira ruski tehnički suverenitet i sposobnost države da se uključi u trku za eksploataciju Mesečevih resursa. Sada je sve to diskutabilno: Kina je, recimo, u novije vreme imala tri uspešna sletanja na Mesec, dok Rusija još uvek nema nijedno.

Šta je pravi uzrok poslednjeg ruskog neuspeha? Međunarodne sankcije nametnue Rusiji nakon invazije na Ukrajinu, koliko god da su ograničene i nekompletne, ipak imaju razorno dejstvo. Rusija s teškom mukom dolazi do savremene elektronike, vrhunske tehnologije, najnovijeg softvera i svega onoga što je neophodno za jednu ozbiljnu naučnu strategiju. Ilustracije radi, pomenimo činjenicu da je ceo sistem za navigaciju Lune-25 (jedan od najkompleksnijih delova letelice) Rusija planirala da kupi od evropskog “Erbasa”. Kada je postalo jasno da od tog aranžmana zbog zapadnih sankcija neće biti ništa, Rusija je bila prinuđena da taj sistem napravi sama, takoreći od nule. Ruski sistem na kraju je ispao tipično “ruski”: bio je toliko nezgrapan i težak da je količina naučne opreme koju je letelica mogla da ponese morala da bude prepolovljena.

Uz to, problemi koji su nastali raspadom SSSR-a, gubljenje nekih ključnih resursa, znanja i tehnologija, s vremenom su se samo uvećali. Za konstrukciju Lune-25 bio je zadužen čuveni zavod “Lavočkin”, koji je još tokom prošlog veka isporučivao opremu potrebnu za istraživanje Meseca, Marsa i Venere. U međuvremenu, nekoliko direktora “Lavočkina” je pohapšeno zbog malverzacija, a nije isključeno da će se nešto slično desiti još jednom. Promenili su se i politički prioriteti: nacija koja je do juče gledala u zvezde počela je da gleda preko tuđe tarabe, pokušavajući da svoje (ne)dobrosusedske razmirice “izgladi” ako treba i ratom. Kada se na to dodaju svemoćna državna birokratija, konstantan odliv mozgova, beg mladih i školovanih ljudi od rata, sveprisutna korupcija, nedostatak demokratije i manjak ljudskih sloboda, stiče se prava slika o glibu u kome se našao ruski kosmički program u poslednjih nekoliko decenija.

BEZ KONTINUITETA I LIDERA

Ipak, reklo bi se da najveći problem predstavlja nedostatak kontinuiteta, jer je tokom višedecenijske pauze izgubljeno skoro celokupno rusko kosmičko znanje nagomilano u drugoj polovini prošlog veka. “Pedeset godina nismo uradili skoro ništa. Izgubili smo nit koja nas vezuje sa prethodnim generacijama”, rekao je Jurij Borisov. Rusija danas nema generaciju naučnika koja ima bilo kakvo iskustvo u novim kosmičkim tehnologijama niti se vidi kako može ponovo da ga stekne s obzirom da su vrhunske naučne ustanove angažovane, pre svega, na modernizaciji ovozemaljske ratne tehnike.

I da su prioriteti drugačiji, nedostaju pravi lideri. Bez njih jedan tako centralizovan sistem kakav je ruski ne može da funkcioniše. A lidera nema još od 1966. godine kada je umro Sergej Koroljev, otac modernog sovjetskog kosmičkog programa. Da bi projekat Luna-25 nekako privela kraju, Rusija je, na primer, morala da angažuje Mihaila Marova, jednog od retkih aktivnih inženjera kosmotehnike koji je svoje iskustvo stekao još u prošlom veku. Marov danas ima 90 godina i jedva je preživeo propast misije, pozlilo mu je i morao je da bude hospitalizovan. Veliku odgovornost snosi i Dmitrij Rogozin, bivši direktor “Roskosmosa”, danas vatreni zagovornik ruske intervencije u Ukrajini. U vreme njegovog mandata, Rusija je imala nekoliko neuspešnih lansiranja satelita što je dovelo do gubitka velikog dela tržišta i reputacije, a klijente nateralo da se okrenu privatnim kompanijama kao što je Maskov Space-X. Rogozina mnogi smatraju odgovornim i za bespotrebno rasipanje novca prilikom izgradnje novog kosmodroma “Vostočni” na ruskom dalekom istoku.

Sergej Makarov, ruski politički komentator, kaže da će neuspeh Lune-25 imati velike negativne posledice: “Postavlja se pitanje da li su, u svetlu neuspeha u Ukrajini i u kosmosu, domaće tvrdnje o Rusiji kao velikoj svetskoj sili i dalje opravdane. U očima međunardne zajednice, Rusija deluje nemoćno da ostvari svoje ciljeve zato što, umesto da živi u skladu sa svojim skromnim trenutnim mogućnostima, ona i dalje pokušava da eksploatiše staru slavu. Ljudi žele da budu uz one koji su jaki, a ne sa onima koji imaju spremne izgovore za svaki naredni neuspeh”.

Ruska misija Luna-25 okončana je 19. avgusta kada je sonda pala s neba na Mesec. Četiri dana kasnije s neba je pao i Jevgenij Prigožin. I to je sve što o ruskoj aerokosmotehnici u ovom trenutku treba da znate.