Za "Vreme" iz Detroita

Kada su čelnici tri vodeće automobilske kompanije – GM, Ford i Krajsler – prošle nedelje iz Detroita doputovali u Vašington s namerom da od Kongresa isprose finansijsku pomoć od 25 milijardi dolara za spas ove posrnule industrijske grane, na Kapitol hilu ih je dočekao hladan tuš. Rečeno im je da se vrate za dve nedelje sa jasnijom idejom o tome kako nameravaju da utroše novac poreskih obveznika, ali i da bi njihovo zapomaganje zvučalo ubedljivije da su doputovali jednim avionom, umesto što se svaki direktor dovezao svojim mlaznjakom.

U trenutku kada prosečna američka porodica strepi od ekonomske krize čije se razmere još sagledavaju, odricanje od direktorskih privilegija nesumnjivo bi delovalo blagotvorno na imidž ovih divovskih kompanija. Imidž je, međutim, poslednja briga rukovodilaca automobilske industrije koja stvara četiri odsto bruto domaćeg proizvoda najsnažnije svetske privrede, a koja se danas nalazi pred bankrotom. Američki proizvođači automobila su za poslednjih pet godina ukinuli 150.000 radnih mesta, a u najavi su nova otpuštanja i ukidanja čitavih proizvodnih linija. Ukoliko bi Dženeral motors ili Ford bankrotirali, bio bi to najveći privredni krah u istoriji SAD.

Srce američke automobilske industrije je u Detroitu (savezna država Mičigen), ali trojka iz Detroita ima preko stotinu raznorodnih postrojenja od Mičigena na severu do Floride na jugu, od države Njujork na istoku do Kalifornije na zapadu, u kojima je zaposleno bezmalo četvrt miliona radnika. GM, Ford i Krajsler obezbeđuju zdravstveno osiguranje za više od dva miliona Amerikanaca, i penzije za oko 750.000 ljudi. Zagovornici vanrednih mera za spas ove industrije upozoravaju da bi njena propast upropastila živote znatno većeg broja ljudi. Jedna računica kaže da na svakog zaposlenog u automobilskoj industriji dolazi čak sedam zaposlenih u pratećim delatnostima, uslužnim i proizvodnim, koji od ove grane zavise posredno.

Posledice kraha banaka na privredu deluju gotovo bezazleno u poređenju sa posledicama koje bi na privredu imao krah automobilske industrije, smatraju ekonomski stručnjaci. Najveća panika svakako je u Mičigenu, gde je nezaposlenost i bez bankrota velike trojke premašila devet odsto, a kriza se uveliko oseća i u susednim državama Indijani i Ohaju u kojima je smešteno tridesetak postrojenja ovih auto-kompanija. Od bankrota GM-a strepi i susedna Kanada. U Ošavi, nedaleko od Toronta, u postrojenjima GM-a do pre dve godine radilo je blizu 13.000 ljudi, dok ih je danas u toj fabrici zaposleno tri hiljade manje, a očekuje se da će dodatnih dve hiljade radnika ostati bez posla. Koliko je ova industrija isprepletana sa drugima pokazuje i Krasjlerovo postrojenje u Toledu, država Ohajo, gde se proizvodi popularni mali džip "vrangler" koji često viđamo i na našim ulicama. U jednom od pet pogona korejski Hjundaji pravi šasiju, u drugom roboti koje proizvodi nemačka kompanija Kuka sklapaju delove, dok je kanadska Magna Internešenel zadužena za farbanje…

KAMEN O VRATU: Nekada je polovina od svih vozila koja su krstarila američkim drumovima nosila oznaku GM. Danas udeo GM-a u prodaji nije ni 20 odsto, a japanska Tojota, koja je dalekovido i na vreme na tržište izbacila "zelene" – ekološke – i kompaktnije modele, prošle je godine prvi put potukla ovog giganta na domaćem terenu, prodavši u SAD blizu 200.000 vozila više nego GM.

Kao i kriza bankarskog sistema, ni kriza u američkoj auto-industriji nije od juče i posledica je loših procena i odluka iz prošlosti. Jedna od njih odnosi se na cenu nafte, koja trenutno jeste niska, ali je to posledica globalne recesije. Dok se Tojota pre petnaestak godina dala u razvijanje hibridnih i kompaktnijih modela, auto-moćnici iz Detroita, ne bez dosluha sa naftaškim moćnicima iz Teksasa, smišljali su sve veće gutače benzina, verujući da će litar benzina na pumpama večno koštati pola dolara.

No, još veći kamen oko vrata detroitskoj industriji automobila predstavljaju socijalna, zdravstvena i penziona izdavanja. U svom nedavnom izveštaju GM je objavio da je od 1993. do 2007. samo za penzije i troškove lečenja svojih penzionera utrošio 103 milijarde dolara, ili sedam milijardi godišnje, dok je u istom periodu deoničarima kroz dividende isplaćeno svega 13 milijardi dolara. Drugim rečima, kompanija je bila izdašnija prema svojim penzionerima nego prema vlasnicima. Još pogubnije, GM je zbog tolikih izdataka za socijalnu i zdravstvenu zaštitu ostao bez finansijske fleksibilnosti i tako praznih džepova dočekao opštu finansijsku krizu i krizu likvidnosti koja nikoga nije poštedela. Da bi se domogao svežeg kapitala, GM je prošle nedelje prodao preostale akcije u japanskom Suzukiju, dok je Ford prodao 20 odsto akcija u konkurentskoj Mazdi. Slika na stotine hiljada uvoznih automobila, među njima i tojote, vrednih stotine miliona dolara, a koji čame na zakupljenom nepreglednom parkingu u kalifornijskoj luci Long Bič i čekaju kupce, slaba je uteha za američke proizvođače. Od takvog prizora nekada bi čelnicima GM-a zaigralo srce od zluradosti, ali je nepregledan niz uvoznih automobila samo slikovito podsećanje da je automobilsku industriju zahvatila kriza kojoj kraj nije na vidiku.

Ono što radnike iz Detroita može da uteši jeste najava budućeg predsednika Baraka Obame da proizvođači automobila, "kičma američke proizvodnje", neće biti ostavljeni na cedilu. Uostalom, njima, između ostalih, duguje zahvalnost za pobedu.