Trudnoća Mirele Čavajde je lepo počela. Ali posle 25 nedelja uzbuđenja, san je postao noćna mora: buduća majka je saznala da njena beba pati od ozbiljnog tumora, koji se nalazi na malom mozgu. Bio je utorak, na samom kraju aprila, to se desilo na rutinskom pregledu. Tog dana lekari je upozoravaju: šanse da dete preživi na porođaju su gotovo nikakve, a svakako bi patilo od teških malformacija.

Skrhana, Mirela Čavajda odlučuje da abortira i obraća se trima klinikama u Zagrebu gde živi. S obzirom na napredak njene trudnoće, u pitanju je hitan slučaj. Ali, tridesetogodišnjakinja svaki put dobija isti odgovor: akušeri-ginekolozi odbijaju da izvrše operaciju ne smatrajući da je prikladna. Hrvatski zakon garantuje pravo ženama da prekinu trudnoću posle dvanaeste sedmice kada postoje medicinske indikacije koje ukazuju na bojazan da se dete rodi sa ozbiljnim fizičkim ili mentalnim invaliditetom.

Uključile su se tri lekarske komisije koje su se bavile slučajem Mirele Čavajde i sve tri su tražile nove preglede kako bi se utvrdila validnost njenog abortusa, ne uzimajući u obzir činjenicu da je, ionako zakasnela, operacija svakim danom postajala sve rizičnija. “Moja klijentkinja nije dobila nikakvu pomoć, nikakav savet. Lekari su joj samo rekli da ide kući i vidi u Sloveniji”, svedočila je njena advokatica Vanja Jurić za sajt Index. Medicinsko osoblje nikada nije brinulo o njenim fizičkim i moralnim patnjama.

Skandal je u Hrvatskoj brzo poprimio nacionalne razmere, a na društvenim mrežama su ga prenele žene i muškarci šokirani takvim nedostatkom humanosti. Čak se i predsednik Zoran Milanović javno oglasio da osudi primer “konzervativne regresije” koja se širi u Hrvatskoj. Posle višednevnih polemika, lekari su konačno odobrili abortus, kako je to lično saopštio ministar zdravlja Vili Beroš, i sam na udaru kritika.

DOSTA JE

Maja ove godine, istovremeno je organizovan niz demonstracija u nekoliko većih hrvatskih gradova – Zagrebu, Splitu, Osijeku, Rijeci, Šibeniku i Sisku, u znak solidarnosti sa Mirelom Čavajdom, ali i sa “svim ženama koje su pretrpele različite oblike nasilja u zdravstvenim ustanovama i kojima se iz dana u dan krše prava na zdravlje zagarantovana Ustavom i pravnim okvirom Republike Hrvatske”. “Pridružite nam se da jasno i glasno kažemo ‘DOSTA JE’ sitnim političkim igrama na štetu zdravlja žena”, pozivali su organizatori.

Tretman koji je dobila Mirela Čavajda zaista je simptomatičan za sve teže pretnje nad pravom na abortus u Hrvatskoj. Situacija nije nova: prvi udarci ovom osnovnom pravu zadati su kada je proglašna nezavisnost, 1991. godine, i to od strane pokreta “Za život” (za razliku od “Za izbor”), veoma bliskog Katoličkoj crkvi. Dok je rat besneo, organizovane su demonstracije na kojima se zahtevalo ukidanje zakona iz 1978. godine, usvojenog u vreme Jugoslavije i preslikanog u novi Ustav. Takođe se peticijom prikupilo desetine hiljada potpisa. Uprkos ovom veoma snažnom pritisku, konzervativna vlada je izabrala da ne donosi nove zakone, i taj stav se od tada nije promenio.

Pošto je tema “prešla u senku” tokom 2000-ih, tema abortusa ponovo je postala prioritet fundamentalističkih grupa u poslednjoj deceniji. Na primer, svake godine period Velikog posta preraste u ogromnu nacionalnu kampanju. “Svakodnevno se održavaju demonstracije i molitve ispred bolnica u kojima se vrši abortus”, kaže Ivana Perić iz feminističkog kolektiva Faktiv. Inicijativu koja je nazvana “40 dana za život” podržavaju dva uticajna udruženja “U ime obitelji” i “Vigilare”, što je lokalna adaptacija akcije “40 dana za život”, pokrenute 2004. godine u Teksasu “kao odgovor na nasilje abortusa”.

U Hrvatskoj, 86 odsto stanovnika se izjašnjava da pripada katoličkoj konfesiji. Crkva, moćna i isto toliko konzervativna, igra odlučujuću društvenu i političku ulogu. “Cela zemlja je pod njenim uticajem”, kaže Dorotea Šušak, direktorka Centra za ženske studije, osuđujući “veoma patrijarhalnu viziju društva koju ova institucija promoviše”. “U školi, na primer, deca imaju časove veronauke, ali i dalje nema seksualnog obrazovanja”, nastavlja ona. I zaključuje: “Hrvati su veći katolici od pape!”

“U vreme Jugoslavije bili smo slobodniji”, žali se ginekolog Jasenka Grujić ukazujući na sve veći uticaj ultrakonzervativnog katoličkog sveštenstva. Sedamdesetogodišnjakinja je sada jedna od retkih u svojoj profesiji koja se usuđuje da se javno zalaže za dobrovoljni prekid trudnoće. Zašto? “Mnoge moje kolege smatraju da je abortus ubistvo”, kaže ona.

Studije koje je naručio Branilac ravnopravnosti polova potvrđuju ovu tvrdnju: 2019. godine 59 odsto hrvatskih ginekologa navelo je da ne želi da izvrši abortus pozivajući se na svoju “klauzulu savesti”. A trend je u porastu: 2014. godine bilo ih je četiri odsto manje. Poređenja radi, u susednoj Sloveniji, takođe katoličke tradicije, svega tri odsto ginekologa se poziva na tu klauzulu. Da ne spominjemo hrvatske pro–life stranice koje su preplavile internet i kampanje protiv abortusa koje se pojavljuju čak i na zidovima klinika i bolnica.

PROTIV STIGME

U takvom kontekstu, sasvim očekivano, Hrvatska ima najnižu stopu abortusa u Evropskoj uniji posle Poljske. U 2018. godini bilo je jedva 67 abortusa na hiljadu porođaja, tri puta manje nego u Sloveniji i četiri puta manje nego u Srbiji. “U Hrvatskoj je postalo gotovo nemoguće javno govoriti o abortusu”, ogorčeno kaže Ivana Perić. “U samim medicinskim ustanovama postoji osuda. Gleda se sa prezirom na one koji praktikuju abortus, ismejavaju se, nekad se čak izbace i da im se do znanja da počinjavaju zločin”, kaže ona.

Stigma je takva da žene na selu radije ne idu u najbližu bolnicu, već putuju desetinama kilometara daleko kako bi došle do zdravstvene ustanove u kojoj ih niko ne poznaje. Poslednjih godina, sve više Hrvatica odlazi i u susedne zemlje na abortuse, kako bi izbegle stigmu. “Uglavnom, žene koje žive u Zagrebu odlaze u Sloveniju, one sa dalmatinskog primorja i centra u Bosnu i Hercegovinu, a one sa istoka u Srbiju”, rezimira Jasenka Grujić, koja i sama šalje svoje pacijentkinje na kliniku u Brežice, odmah preko granice. “Odlaskom tamo, sigurne su da ih niko neće osuditi i da im neće biti odbijen abortus, pa je to više umirujuće”.

Suočena sa ovom veoma komplikovanom situacijom, Nada Peratović je na početku školske 2020. godine pokrenula projekat “Hrabra sestra”, mrežu ženske podrške svima koji imaju poteškoća da abortiraju. “Cilj je da podsetimo da je u pitanju osnovno pravo, ali i da ohrabrimo i podržimo žene u ovoj muci”, objašnjava advokatica. Kolektiv sa sedištem u Zagrebu danas okuplja pedesetak aktivista, među kojima je i Željka. “Posebno se sećam 20-godišnje studentkinje koju sam podržala. Svojoj rodbini, čak ni majci, koja radi u medicinskom sektoru, nije ništa rekla. Činjenica da nema poverenja u svoju porodicu govori mnogo o trenutnom mentalitetu u Hrvatskoj”, priča ona. Osim Nade Peratović, niko iz “Hrabrih sestara” ne pojavljuje se u javnosti, “da ne bi imale nevolje na poslu ili drugde”.

HIPOKRIZIJA NA DELU

Kada je u pitanju medicinsko osoblje, vlada potpuna hipokrizija. Iz straha da ih kolege ne gledaju popreko, pojedini ginekolozi koji praktikuju abortus predstave ga kao pobačaj, posebno na dalmatinskoj obali, poznatoj po konzervativizmu. Tehnika je dobro uhodana, kaže Danijela Drandić iz “Rode”, nevladine organizacije koja se bavi porodičnim planiranjem u Hrvatskoj. “Kada pacijentkinja dođe za abortus, doktor joj kaže da se vrati posle 16 časova kada više nema sekretarice. Kada se pacijentkinja vrati, lekar konstatuje da krvari i proglašava pobačaj. Lekar je plaćen za čin, bolnica takođe, tako da su svi srećni”, priča Drandićeva.

Veoma mali broj ginekologa pribegava medikamentoznom abortusu, inače manje bolnom. Što je još gore, neki čak rade kiretažu bez anestezije. “Kao da kažnjavaju žene jer prekidaju trudnoću”, kaže Dorotea Šušak iz Centra za ženske studije podsećajući da “to uopšte nije preporučena medicinska praksa u Hrvatskoj”. Bivša narodna poslanica Ivana Ninčević-Lesandrić izjavila je 2018. godine u Skupštini da je i sama pretrpela takvo maltretiranje, što je izazvalo veliku polemiku u zemlji. Ali umesto da se poslanici šokiraju, konzervativna većina joj je prebacila što je imala smelosti da o tako intimnoj stvari govori javno jer su se osećali “neprijatno”.

Inače, pronalaženje pilule za prekid trudnoće može biti veoma komplikovano u Hrvatskoj. Nikola (ovo je pseudonim), tridesetogodišnjak iz Zagreba, seća se da je uzalud pokušavao da je obezbedi nakon seksualnog odnosa tokom koga je prezervativ pukao. “Moja devojka se stidela da ode u apoteku, pa sam ja otišao. U prvoj mi je rečeno da ne mogu da mi daju, u drugoj isto tako i tako redom. Na kraju sam shvatio da nije da ih nema na lageru, već da niko nije hteo da mi je da…”, kaže on.

“Društveni pritisak na žene u Hrvatskoj je vrlo jak”, potvrđuje Dorotea Šušak. “Prema dominantnom katoličkom normativu, svaka žena ima zvanje da postane majka. U ovom kontekstu, abortus se čini nezamislivim. Iako svi znaju da abortus nije kontraceptivna metoda i da mu žene pribegavaju samo ako imaju dobar razlog.”

U bivšoj SFRJ abortus je legalizovan vrlo rano, u nekim slučajevima na samom početku 1950-ih. “Zakon usvojen 1978. godine bio je veoma moderan za to vreme”, napominje ginekolog Jasenka Grujić, koja se oduvek borila da žene raspolažu svojim telima kako odluče. Samo, više od četiri decenije kasnije, “bilo bi vreme da se ažurira”, nastavlja ona. Nasuprot tome, fundamentalistički katolički pokreti su dugo vršili pritisak na pravosuđe kako bi se tekst zakona smatrao neustavnim.

Ustavni sud je 2017. godine, posle četvrt veka polemike, konačno potvrdio validnost teksta nasleđenog od Jugoslavije. Sudije su tada pozvale zakonodavca da ga revidira “u roku od dve godine”. Međutim, pet godina kasnije ništa se nije promenilo. A konzervativna vlada Andreja Plenkovića veoma vodi računa da se ne uhvati u koštac sa ovim veoma kontroverznim pitanjem.

U međuvremenu, nastavlja se odvraćanje Hrvatica od abortusa, sa jakim argumentom: novac. Dok broj ginekologa koji praktikuju abortus u Hrvatskoj i dalje opada, cena operacije samo raste i dostiže u proseku 296 evra (40 odsto prosečne plate), iznos koji ne refundira socijalno osiguranje.

Slučaj Mirele Čavajde mogao bi konačno naterati nadležne da reaguju. Ali to ne umiruje feminističke aktivistkinje. “S obzirom na ono što se dogodilo u Poljskoj, plašimo se najgoreg”, priznaje Ivana Perić. “Pogotovo s obzirom na pritisak
Crkve.”

Tekst je urađen zahvaljujući podršci journalismfund.eu.