Da bi rasterao maglu medijskog osporavanja i sumnji zbog navodnih "moskovskih veza", američki predsednik Donald Tramp je izrazio sumnju da je bio prisluškivan sa znanjem odlazećeg predsednika Baraka Obame, što ovaj negira, to jest da je zapravo, u periodu stupanja na dužnost novog predsednika SAD, koji je inače obećao da će povećati vojni budžet za 60 milijardi dolara, napala "duboka država".

Fenomen tzv. duboke države (deep state) nije nepoznat (kod nas se to zvalo "otuđeni centri moći"). Opisao ga je još Volter Bedžet, britanski esejista iz 19. veka koji je uočavao da Britanija ima "duplu vladu" – jednu koja služi za paradu i fasadu i obezbeđuje javno prihvatanje odluka koje donosi i onu drugu, stvarnu vladu.

"Stručni činovnici", pisao je Bedžet, "mrze prostu neobučenu publiku i misle da je ona glupa, neznalačka i nestalna." I Trumanov državni sekretar Din Ačeson slično se izrazio o američkom elektoratu: "Ako stvarno imate demokratiju i ako činite ono što ljudi žele, radićete pogrešno sve vreme." Čuveni američki kolumnista Volter Lipman je delio taj, sada oživljeni, antipopulistički stav, kada je 1955. godine napisao da se "mišljenje mase pokazalo opasnim majstorom kada su ulozi život i smrt".

U američkoj publicistici "duboka država" je najpre opisivana kao fenomen iz Turske, u kojoj je tzv. derin devlet komponovana od krupnih figura iz obaveštajnog sektora, vojske, sudstva i organizovanog kriminala. "Duboka država" pominjana je i u analizama stanja u Egiptu, gde iz senke vlada vojna struktura. U poslednjih nekoliko godina taj izraz se, međutim, sve češće javlja i u naslovima političkih eseja o tehnologiji vladanja u Americi.

Majk Lofgrin, koji je proveo 28 godina kao kongresni pomoćnik pre nego što je 2011. napustio službu, u knjizi Žurka je gotova: republikanci su poludeli, demokrate su postale neupotrebljive, a srednja klasa je nasamarena, koja je izašla u avgustu 2013, plastično, insajderski, opisuje vladu skrivenu iza one koja je vidljiva Aveniji Pensilvanija.

On piše da američka "duboka država" ne obuhvata čitavu administraciju, već predstavlja hibrid institucija nacionalne bezbednosti – departmana i agencija za odbranu, unutrašnju bezbednost, obaveštajne poslove, spoljne poslove, pravdu, deo sudova u kojima se odlučuje o kontroli tajnog nadgledanja, a svakako i trezor, zbog njegove jurisdikcije nad finansijskim tokovima i sankcijama i zbog njegove organske simbioze sa Volstritom. U nju su uključeni i neki (ali ne svi) iz vođstva Kongresa. Znatan deo "duboke države" morala bi biti tzv. obaveštajna zajednica, koju čini 17 agencija: pored poznatih CIA, FBI, NSA, DIA, tu spadaju vojna obaveštajna služba i dve mornaričke obaveštajne službe, kao i slične službe avijacije, obalske straže, te biroi za analizu i obaveštajne poslove Stejt departmana, ali i departmani za unutrašnju bezbednost, za energiju, obaveštajna i analitička služba Trezora, Nacionalni ured za izviđanje, Nacionalna prostorno obaveštajna agencija, a posle 11. septembra 2001. i Departman za koordinaciju službi bezbednosti.

SLUŽBE IZVAN KONTROLE: Kad je američki predsednik Hari Truman početkom pedesetih godina prošlog veka postavio temelje Centralne obaveštajne agencije na osnovu planova njenog tadašnjeg šefa Alena Dalsa, neki kongresmeni su govorili da to može da predstavlja pretnju demokratskim institucijama i principima. Predsednik Truman, koji je bio pod pritiskom vojnih lobista, donekle je delio te strahove, koji nisu bili bez osnova.

Piter Dejl Skot, nekadašnji kanadski diplomata, profesor emeritus na Univerzitetu Berkli u Kaliforniji, autor knjige Američka duboka država: Volstrit, veliki naftaši i napad na američku demokratiju, navodi primer da je CIA svoju prvu veću operaciju, svrgavanje iranskog demokratski izabranog premijera Mohameda Mosadika 1953, izvela, a da za to nije imala ni naredbu Dvajta D. Ajzenhauera, niti njegovog prethodnika Trumana.

U više publicističkih radova se, inače, ukazuje na kontroverzu između takozvanih trumanita ukotvljenih u bezbednosnim strukturama i "medisonijanaca" koji se zalažu da državni aparat moraju strogo da kontrolišu oni koji su na izborima dobili poverenje birača. Oni su nazvani po Džejmsu Medisonu, četvrtom američkom predsedniku za čijeg je mandata ratifikovan ustav SAD, autoru Federalističkih papira, jevanđelja američke demokratije.

Od šezdesetih do osamdesetih godina 20. veka trajao je intenzivan sukob vojnobezbednosnih struktura i vladajućih predsednika koji mogu da imenuju 3000 i 4000 ljudi za važne funkcije, ali teško da mogu da kontrolišu "duboku državu". U mnogim publicističkim knjigama ta kontroverza se povezuje i sa ubistvom Kenedija (nakon što je rekao da će razbiti CIA na hiljadu parčića); ili sa slučajem Džimija Kartera, koji je bio hendikepiran neobičnim okolnostima koje su dovele do odlaganja vraćanja talaca iz Irana pre nego što je izabran Ronald Regan, kada je, po nekima, "duboka država" preovladala.

U novijim tekstovima se u tom kontekstu mnogo pisalo i o čudnom melanžu koji je vodio ka američkom traumatičnom događaju, terorističkom napadu 11. septembra 2001, zbog toga što su neke centralne figure Al Kaide navodno puštane na slobodu, nekad su to činile SAD, nekada Katar, nekada Saudijska Arabija.

500 KVINTILIONA STRANICA DOSTAVA: "Vašington post" je 2011. objavio studiju "Top Secret America", koja identifikuje čak 46 federalnih departmana i agencija koje su angažovane u nacionalnoj bezbednosti – od prikupljanja informacija i analize ratnih sukoba, do sajber operacija i razvoja naoružanja. Oko 2000 privatnih kompanija podržava rad bezbednosnih agencija, koji se odvija na 10.000 lokacija širom SAD.

Od 11. septembra 2001. izgrađena su 33 objekta za tajne službe koje zauzimaju prostor veličine tri Pentagona – oko 1160 hektara. Kada je 2011. politički rat oko gornje granice zaduživanja paralisao vladu u Vašingtonu, izdvojeno je 1,7 milijardi dolara za izgradnju mamutske zgrade u Juti veličine 17 fudbalskih stadiona, koja omogućava da NSA (National Security Agency) smesti jotabajtove (deset na 24. stepen) informacija što odgovara oko 500 kvintiliona (deset na osamnaesti) stranica teksta. Te brojke govore o hipertrofiji koju je teško kontrolisati.

Prema istraživanjima Gordona Adamsa i Sindija Vilijamsa, kombinovani troškovi 2009. za nacionalnu bezbednost i nacionalnu odbranu, međunarodne poslove i domaću sigurnost, uključujući i troškove operacija u Iraku i Avganistanu, koštale su SAD više od 750 milijardi dolara.

Kako piše "El Ej tajms", ukupan budžet obaveštajne zajednice u SAD je 2015. iznosio 66,8 milijardi dolara (toliki je ukupan ruski vojni budžet).

TRUMANITI: Majk Lofgrin, sa iskustvom insajdera, naglašava pak da "duboka država" nije ni konspirativna tvorevina ni tajno društvo, niti kabalistička zavera. To je hibridni entitet javnih i privatnih institucija koje vladaju zemljom u skladu sa konzistentnim obrascima i "podzemnim konsenzusom o finansijama, autsorsingu i privatizaciji".

Ta "druga vlada", prema Lofgrinu, nije ni toliko zloslutna kao što govori ukorenjeno shvatanje, a daleko od toga da je sveznajuća ili nepobediva, jer njeni propusti, poput onih u Iraku, Avganistanu i Libiji, dovoljno su rutinski da bi bili svakom lako vidljivi, da nisu zabašureni samozaštitnom sposobnošću "duboke države" koja raspolaže obaveštajnim podacima, vatrenom moći i novcem, piše Lofgrin.

Profesor prava na Harvardu Džek Goldsmit, slikovito opisuje profil "trumanita" koji svoj profesionalni život provode pišući nešto što neće potpisati, a na kraju potpisuju nešto što nisu sami napisali.

Za razliku od "najboljih i najpametnijih" u ranijim vremenima, "trumaniti" nisu učesnici velikih odluka zbog bogatstva, familijarnih veza ili elitnog obrazovanja. Mnogi nisu osigurali ni svoj finansijski ili socijalni status u slučaju da skliznu. Oni su tu zato što su pametni, radni i pouzdani, što znači da ih prihvataju šefovi, što opet znači da su lojalni, višestruko proveravani i obavezani na tajnovitost. Oni uz mnogo adrenalina jure na brifinge, telekonferencije i na intenzivne konfrontacije radi analiza hitnih poverljivih vesti.

Njihove prostorije se nalaze u zgradama e-prstena Pentagona, u CIA na sedmom spratu, u Stejt departmentu takođe na sedmom spratu. Njihova vrata su uvek zaključana. Na stolovima su po dva kompjutera, jedan nekategorisan i drugi kategorisan. Podstaknuti su da sakupe što više informacija i zadrže ih za sebe, jer u Vašingtonu informacija je moć. Sposobni su da prikriju identitet onoga ko zapravo donosi odluku. U sali gde se obavljaju najosetljiviji brifinzi oni koriste akronime i kodirane reči koje ni bog ni FBI ne žele da čuju. Spoljni eksperti koje konsultuju ne potpisuju ništa.

PODRŠKA RATOVIMA ZBOG KREDIBILITETA: Trumaniti veruju u američku izuzetnost, ali nisu ideolozi, već pre svega racionalisti. Nikad nisu niti ekstremni niti sentimentalni. Kreativni su, ali ne previše, a opet nikad dosadno predvidljivi i, iznad svega, nikad nisu naivni. Nikad ne istrčavaju ispred politike niti zaostaju za njom. Uvek su u "kontaktu s realnošću", što znači da su podstaknuti da podrže ratove radi održavanja kredibiliteta.

Les Gelb, predsednik Saveta za spoljne poslove tokom administracije Džimija Kartera, u tekstu "Mission Unaccomplished", podršku Iračkom ratu opisao je kao "simptomatične i nesrećne tendencije u okviru spoljne politike" koje dovode do podrške ratovima, da bi se zadržao politički i profesionalni kredibilitet.

Politika mora da izgleda čvrsto, ta "realnost" prožima kreatore politike nacionalne bezbednosti. Les Gelb citira direktora CIA Leona Panetu, da američki predsednik ne može da ide protiv vojnih saveta, naročito ako ih je tražio.

Lofgren opisuje i jednu endemsku vrstu vašingtonskog sindroma: erupcije iznenadnih hirova, bilo da je reč o pregovorima za dvogodišnji budžet, o velikoj rasprodaji ili o invaziji na neku zemlju. Onda, posle nekog vremena, ova super deca "glavnog grada sveta" odbace te ideje kao da su radioaktivne.

Stari promašaji se zamagljuju novim, urbanim rečnikom rečeno "double down", rizičnim potezima: neuspeh u Iraku je propagandno zabašuren potragom za teroristima u Avganistanu, zaglavljenost u Avganistanu je pokrivala Libija; a kada je dim gorućih guma u konzulatu u Bengaziju otkrio haos nakon organizovanog prevrata i kada se haos prelio na Mali, tamo je obezbeđena i javna i tajna francuska intervencija, a onda je sve pokrivano zahtevima da se bombarduje Sirija, u kojoj je radi održavanja rata uloženo nekih 100 miliona dolara.

F–15 U METROU: Vašington je, piše Lofgrin, u biznisu vođenja globalne imperije u kome se mnogi trude da budu blizu donosiocima odluka, kao što su nekada francuski plemići jahali blizu Versaja, ne bi li ih primetio Kralj Sunce. Posetilac se može iznenaditi kada u vašingtonskom metrou vidi oglas za prodaju vojnih aviona. Čitalac izdanja "National Journal" ili "Congressional Quarterly" ili "Politico" otkriće oglase za bojni brod. Ti oglasi za oružje su toliko sveprisutni da se niko više i ne pita da li će zaista neka domaćica (soccer mom) koja putuje iz Restona gledati da uzgred pokupi neki F-35 od 135 miliona dolara.

Od početka devedesetih godina prošlog veka, u Vašingtonu se povećavao broj izvođača po ugovoru koji rade za odbranu. Mnogi od njih su bili smešteni u Južnoj Kaliforniji, a u novije vreme su počeli da premeštaju svoja sedišta u Vašington D.C. i u njegova predgrađa, kako bi bili bliži političkoj akciji.

Lokid, odbrambena i vazduhoplovna firma smeštena na zapadnoj obali, premestila je sedište u Betesdu, u Merilendu. Britanski građevinski gigant BAE napravio je ćerka firmu blizu spomenika Džordžu Vašingtonu, zbog posla od 45 milijardi funti u Saudijskoj Arabiji, sa britanskim hardverom i američkom tehnologijom, uz izbegavanje kongresnih ograničenja, naravno.

KAMUFLAŽNI MODNI TREND: Majk Lofgrin u svojoj drugoj knjizi Duboka država: pad ustava i uspon vlade u senci piše da je Vašington, koji je uvek imao veliki vojni kontingent, sada postao vidljiv kao grad-garnizon, što čini ironičan kontrapunkt rasprostranjenom mitu da je taj grad neka vrsta američke radikalno-liberalne Gomore.

Rugajući se, Lofgrin opisuje kamuflažni šik koji je u Vašingtonu zavladao prema "post-9/11 konvenciji": ljudi koji sa službenim tašnama u ruci žure na generalovu jutarnju power point budžetsku prezentaciju, kao službeno odelo nose kamuflažne uniforme s pustinjskim čizmama, kao da će teroristi Islamske države iskočiti iza drvoreda palmi ispred hotela Vašington Hilton?

Ne može se reći, piše Lofgrin, da se posle 11. septembra 2001. ništa nije promenilo, Vašington je počeo manje da liči na arhitektonsku viziju neoklasične prestonice arhitekte Pjera Šarla Lanfana, koji je projektovao urbanističko rešenje Vašingtona, a više na hladnoratovski Istočni Berlin sedamdesetih godina prošlog veka.

Politikolog Majkl Glenon zapaža zapanjujuću političku moć vojske, koju trumaniti pokušavaju da održe "nedirnutom", pa citira istraživanje javnog mnjenja objavljeno u "Vašington postu" 13. juna 2013, prema kojem 76 odsto ispitanika ima poverenje u vojsku, a samo 36 odsto u predsednika SAD, 34 odsto u Vrhovni sud i 10 odsto u Kongres.

Vojnici, komandosi, špijuni i agenti FBI ja zauzimaju počasno postolje u panteonu američkih heroja. Njihovi tajni rituali i rigorozni treninzi hipnotišu javnost. Masovna kultura slavi vojne i obaveštajne operativce, o kojima se u režiji trumanita širi aura misterije dron-rata, sajber-oružja, nesalomljivosti "foka" (Seal Team Six) i njihovih dostignuća sa fiktivnim detaljima, kao što je ubistvo Osame bin Ladena ili smelo spasavanje žene vojnika iz Iraka. Sarađuju u snimanju filmova u kojima hvale svoje projekte, kao što su Zero, Dark Thirty, Top Gun, ali ne u filmovima kao što su Dr. Strangelove. Incidenti s "prijateljskom vatrom" se umanjuju ili prikrivaju.

PICERIJA U ARLINGTONU: Vašingtonsko metropolitansko područje karakterišu, piše Lofgrin, i one etničke enklave koje su rezultat i američkih propalih intervencija u poslednjih pedeset godina. Po završetku Vijetnamskog rata Arlington su preplavile mnogobrojne vijetnamske izbeglice, koje su bile zajahale pogrešnog konja, pa je to naselje poznato kao Little Saigon, Mali Sajgon, sa vijetnamskim restoranima ukrašenim fotografijama američkih savetnika u maskirnim uniformama zagrljenih s lokalnim Vijetnamcima. Ngujen Ngọk Loan, južnovijetnamski šef policije, koji je fotografisan kako tokom Tet ofanzive 1968. na ulici pred kamerama ubija osumnjičenog vijetkongovca, provodio je dane vodeći piceriju u Arlingtonu.

Posle iranske revolucije 1979, u Virdžiniji na obali Potomaka našla je utočište druga grupa zaštićenih izgnanika, koja govori farsi. Godine 2010. veliki broj Iračana se takođe koncentrisao na obali Potomaka u Virdžiniji, koja je postala magnet za te grupe delimično i zbog blizine Pentagona i centrale CIA, jer su te institucije verovatno pomogle mnogim svojim lokalnim operativcima i prevodiocima da zasnuju novi život u Americi. Kalifa Hifter, libijski oficir koji je prebegao u CIA osamdesetih godina, proveo je mnogo godina u mestima Fols Čerč i Vijena u Virdžiniji, pa se 2014. vratio u Libiju da radi na obaranju onih koji su oborili Muamera el Gadafija.

PRINUDNI IZBOR: "Duboka država" ume da zaštiti svoje osoblje višeg ranga i omogući im da izbegnu posledice svojih nesposobnosti. Ume i da nameće tempo. Bela kuća je uvek u strepnji da će demokratski predsednik biti viđen kao "mek". Bob Vudvort u tekstu "Obamini ratovi" citira člana nacionalnog saveta za bezbednost kad se raspravljalo o nivou vojnih snaga u Avganistanu: "Ne vidim kako možete da prkosite svom vojnom lancu…"

Kada je Obama razmatrao ideju o smanjenju vojnih snaga u Avganistanu, član njegovog Saveta za nacionalnu bezbednost koji je bio veteran iračkog rata sugerisao mu je da će, ako tako uradi, ostavku podneti komandant međunarodnih snaga u Avganistanu (ISAF) general Stenli Mekristal, komandant američke centralne komande Dejvid Petreus, šef generalštaba admiral Majkl Mlen i državni sekretar za odbranu Robert Gejts.

Kao i drugi predsednici u sličnim situacijama, i Obama je imao malo izbora i bio je prinuđen da prihvati dugoročni zahtev za više trupa u Avganistanu. Ostvarilo se predviđanje Ričarda Holbruka, tada specijalnog predstavnika za Avganistan i Pakistan, da će vojska po običaju ponuditi tri opcije: opciju koju želi, urakljenu sa dva nerazumna alternativna predloga.

Kad je Obama preuzeo dužnost, nastavljena su i dva kontroverzna programa nadgledanja, jedan (FISC) prema kome je NSA tajno sakupljala telefonske podatke o milionima Amerikanaca korisnika mobilnih telefona u mreži Verizon i korisnika internet komunikacija. Drugi program PRISM omogućavao je NSA da sakuplja privatne informacije o korisnicima internet kompanija Gugl, Fejsbuk, Jahu i drugih. Jedan član kongresnog komiteta, upoznat sa situacijom, tada je tvrdio da je na osnovu odredbi PATRIOT mogućnost za sakupljanje podataka "esencijalno neograničena".

Da je i Silicijumska dolina postala vitalna za "duboku državu" postalo je jasno nakon što je Edvard Snouden objavio do kog stepena je prošireno tajno nadgledanje od strane Nacionalne agencije za bezbednost. Iako vlada jednostavno može da natera visoke tehnološke kompanije da učestvuju u NSA licitacijama, ona bi radije da ima saradnju sa tako važnim motorom privrede, što verovatno podrazumeva sistem usluga za uslugu.

Autor kaže da je libertarijanska poza moćnika u Silicijumskoj dolini, koja se pažljivo gaji u javnom mnjenju, zapravo lažna, jer Silicijumska dolina dugo prati u komercijalne svrhe aktivnosti svake osobe koja koristi elektronski uređaj, pa ne čudi što "duboka država" oponaša Silicijumsku dolinu.

KRTICA: Kad je Edvard Snouden objavio podatke o masovnom elektronskom nadgledanju, u Kongresu su preduzete neke mere da se ta "esencijalnost" nekako ograniči, pa je tesnom većinom prošao amandman koji je ograničavao pravo NSA da prikuplja informacije o američkim građanima. Podatak da su američke obaveštajne agencije nadgledale i elektronsku komunikaciju pojedinih evropskih političara poput nemačke kancelarke Angele Merkel i francuskog predsednika Fransoa Olanda, da su možda uticale na francuske izbore, nisu naišle na reakciju. Sumnja u ruske hakere jeste. U vreme predsedničke tranzicije ta vrsta usplahirenosti se povećavala u talasima. CIA, NSA i FBI, mediji i kongresmeni su zvonili na uzbunu zbog navodnih veza Trampovih saradnika sa Rusima.

Klatno je išlo i u drugom pravcu: curenje informacija koje je omogućio Edvard Snouden, i posle njega Čelzi Mening, pokrenulo je, u okviru programa protiv insajderske pretnje (Insider Threat Program), neku vrstu neomakartističke potrage za krticom u sve više militarizovanom američkom federalnom aparatu. Kada je organizacija Vikiliks 7. marta dodala ulje na vatru objavivši 8761 dokument u kojima se govori o "trojanskim sajber oruđima CIA" za opserviranje "pametnih" Samsungovih telefona, televizora i pametnih automobila pojedinaca, počela je potraga za novom insajderskom krticom u agencijama i među "kontraktorima", kod kojih je, kako izgleda, i procurilo. Nije se, kao sedamdesetih godina, govorilo o ugrožavanju privatnosti, već više o ugrožavanju nacionalne bezbednosti.

AMBIS BEZ POVRATKA: Autonomija tih službi je inače tradicionalno "esencijalno neograničena". NSA je ustanovljena 1952. tajnom naredbom predsednika Trumana, za koju se nije znalo do sedamdesetih godina, kada je kongresna istraga pokazala da je NSA držala kartoteku protivnika Vijetnamskog rata sastavljajući listu za nadgledanje individualaca i organizacija umešanih u antiratni pokret i pokret za ljudska prava. Istragom je tada otkriveno da je između 1945. i maja 1975. NSA napravila kopije miliona međunarodnih telegrama poslatih u ili iz SAD.

Tadašnji predsednik kongresnog komiteta Frenk Čerč izrekao je proročku rečenicu: "NSA ima mogućnost da nadgleda sve, telefonske razgovore, telegrame, što je veliki potencijal za zloupotrebe, pa može da dođe vreme u kome nijedan Amerikanac neće imati nikakvu privatnost. To je ambis iz koga nema povratka…"

Direktor FBI ja Džejms Komi je 8. marta 2017. na jednoj konferenciji o sajber bezbednosti rekao kako Amerikanci više ne treba da očekuju potpunu privatnost. "Čak ni naše uspomene nisu privatne. Svako od nas može biti primoran da kaže šta je video. U odgovarajućim okolnostima, sud može da primora svakoga da svedoči o tim privatnim komunikacijama. U Americi nema mesta van sudskog dometa…" To je sasvim suprotno od svojevremene izjave pred kongresnom komisijom direktora NSA generala Kejta Aleksandera, da NSA ne drži podatke američkih građana, što inače i nije bilo tačno.