Jermenija je istorijski gledano poznata preko 2700 godina. Zemlja je planinska, 90 odsto njene teritorije na jugoistoku Kavkaza nalazi se na više od 1000 metara nadmorske visine. Danas tu živi oko tri miliona ljudi, 98 odsto su Jermeni. Jermenija je prva na svetu hrišćanstvo proglasila državnom verom. Dogodilo se to u vreme kralja Tiridata III – na latinskom se njegovo ime pisalo Tiridates, jermenski se izgovara Trdat. Rođen je oko 280. godine nove ere. Izgnan iz svoje zemlje, stekao je grčko-rimsko vaspitanje, učestvovao na olimpijadi, borio se kao vojskovođa pod carem Dioklecijanom zajedno sa njegovim zetom, Galerijem, upoznao se i drugovao sa Konstantinom, posle prozvanim Konstantinom Velikim.

Krstio ga je rođak Gregor – koji je posle toga proglašen svetim Gregorom Lusarovićem – Iluminatorom, što znači, Prosvetljivačem – verovatno 302. godine. O njima postoje brojne legende, ali bitna je istorijska činjenica da je Jermenija već na samom početku IV veka hrišćanska zajednica. Niko danas ne može da utvrdi da li je Tiridat III predosetio da će Rimska imperija pod Konstantinom Velikim krenuti tim putem, ili se Konstantin ugledao na malu zemlju.

Ta najstarija varijanta hrišćanstva se danas obično naziva jermenskom ili gregorijanskom crkvom. Njen duhovni poglavar – njegova formalna titula je katolikos – svoje sedište ima u manastiru Ečmiadzinu u Jermeniji. Za laika gregorijanska liturgija sličnija je pravoslavnoj, nego rimokatoličkoj – u svakom slučaju je posebna i veoma stara.

GUBITAK SAMOSTALNOSTI: Pod Konstantinom Velikim Jermenija ima donekle vazalski odnos prema Rimskoj imperiji, ali i priličnu samostalnost, koju donekle gubi zbog rimskih ratova sa Persijom, a definitivno posle velikog poraza cara Julijana i njegovog neposrednog naslednika, cara Jovijana, jedinog rimskog imperatora rođenog u Singidunumu, današnjem Beogradu.

Arapi prodiru u krajeve naseljene Jermenima u VII veku, a deo Otomanske imperije postaju od XI sve do XX veka. Sve to vreme jezgro stanovništva ostaje verno hrišćanstvu, kako ga je propovedao sveti Gregor.

Posle rusko-turskog rata, koji je trajao od 1828. do 1829. godine, istočni deo Jermenije pripada Rusiji, a posle Sanstefanskog mira 1878. godine Turska je primorana da veći deo teritorija nastanjen jermenskom populacijom ustupi Jermeniji. Otada sve češće dolazi i do sukoba između zemalja regiona zbog zapadne Jermenije kao sastavnog dela pravoslavne Rusije, u kojoj posebnost gregorijanskog rituala toliko ne pada u oči, i istočnog dela, jermenske dijaspore u muslimanskoj zemlji, Otomanskoj imperiji, današnjoj Turskoj.

JERMENSKA ŠTAMPARIJA U BEČU: Mnogi Jermeni spas traže u Persiji ili Evropi, ali ne napuštaju svoju veru. Kaluđerski red gregorijanske crkve mehitarista osnovan u XVIII veku u Italiji. Svoje ime dobio je po svetom Mehitaru (1676–1717), koji je, vrativši se sa velikog puta u Jermeniju, donekle prilagodio ispovedanje svoje vere zapadnim običajima. Pošto se veća grupa Jermena – mehitarista iz Trsta – preselila u Beč, carica Marija Terezija im je podarila privilegiju da osnuju štampariju. Protiv toga su se pobunile sve građanske štamparije u Austriji, jer su – kao što će se pokazati, s pravom – u tome videle za sebe opasnu konkurenciju.

Tek 1818. tadašnji glavni cenzor Austro-Ugarske pod Meternihom i direktor Nacionalne biblioteke Carstva, Slovenac Jernej Kopitar, pribavlja štampariji sva prava, koja će ona iskoristiti da nabavi slogove za originalna pisma 41 jezika.

Među prvima je štampala dela Kopitarovog štićenika, Vuka Stefanovića Karadžića iz Srbije, za koja je izlila slova po njegovoj ideji. Tako su zahvaljujući jermenskim kaluđerima štampani Vukov rječnik, njegove zbirke narodnih pesama, njegov prevod Novog zaveta, a nešto kasnije, 1847. godine i Gorski vijenac pod neposrednim nadzorom autora, Petra Petrovića Njegoša.

Štamparija je aktivno sa ručnim slogom radila sve do 1999. godine. Nešto pre toga ponudila je na prodaju stara olovna slova raznih azbuka, pored ostalog i prve Vukove srpske ćirilice. Srbija nije našla za potrebno da relativno jeftino otkupi taj slog, koji bi za mnoge poznavaoce imao vrednost relikvije, tako da je pretopljen u olovo i prodat kao sirovina.

POGROMI U XIX VEKU: U drugoj polovini XIX veka dolazi do teških napada na jermensko stanovništvo u Turskoj, koje je vekovima pristojno opstajalo zahvaljujući relativnoj toleranciji. Jermeni su kao hrišćani, doduše, bili raja, "nevernici", Turci, naravno, gospodari, ali inače su im životi, pa i verska sloboda bili osigurani. Mržnja se javila pre svega zbog toga što sve više Jermena uči, putuje, prima novčanu i svaku drugu pomoć od drugih Jermena širom sveta. Sve je više bogatih i obrazovanih Jermena u Turskoj, a to bode oči siromašnim susedima, koji više nisu gospoda. Očigledna je sličnost sa položajem Jevreja u mnogim evropskim zemljama.

Osećajući sve veću opasnost, Jermeni se obraćaju Berlinskom kongresu velesila 1878. godine i mole za autonomiju. Njihova delegacija ne dobija dozvolu čak ni da govori pred Kongresom, nemački kancelar Bizmark odbija da je primi, svejedno se u rezoluciji nalaže Turskoj da se pobrine za reforme u delovima zemlje nastanjenim Jermenima.

Ta rezolucija je kontraproduktivna. Sultan Abdul Hamid II ne samo da dozvoljava nego i podstrekava ubijanje hrišćana, pre svega Jermena. Do vrhunca pogroma dolazi 1895. godine. Jermenski izvori govore da je tada ubijeno 200.000 Jermena, a da je 100.000 pobeglo iz zemlje. U samom Carigradu, u prestolnici, na očigled vlasti ubijeno je oko 6000 Jermena, a 20.000 je proterano iz grada. Turcima je dozvoljeno da se iživljavaju nad svojim jermenskim komšijama, pokradene su i brojne hrišćanske crkve, iz njihovih riznica nestalo je zlato i srebro.

U tom krvoproliću su se isticali mnogi Kurdi, iako nacionalno i sami manjina u Turskoj, ali kao muslimani u privilegovanom položaju u odnosu na hrišćane.

GENOCID: Za vreme Prvog svetskog rata od 1915. godine pa nadalje, dolazi do genocida u pravom smislu te reči, Jermeni treba da nestanu iz Turske. Cilj je potpuna deportacija bez izuzetaka. Sistematski se proteruju iz sela i gradova, šalju na marševe gladi sve do mesta predodređenih za masovno ubijanje.

Turski izvori priznaju da je u toku tih "nesrećnih i tragičnih događaja" život izgubilo do 300.000 Jermena, jermenski izvori govore o milion i po žrtava. Neko je napisao: "Poslednja žrtva svakog genocida je istina."

Prvi sukobi su počeli između Kurda i Jermena zbog "kišlaka" – prava na zimsku ispašu – i posebnih nameta, koje su Kurdi zahtevali od svojih hrišćanskih suseljana, a oni odbijali da daju. "Mladoturci", grupa koju je predvodio Mustafa Kemal-paša, koji će u istoriju ući kao Ataturk – otac Turaka – i njihov "Komitet za jedinstvo i progres", donosi odluku o "uništavanju Jermena kao celine". Da je sve urađeno planski, vidi se i po tome što su prvo razoružani svi Jermeni u sastavu turskih oružanih snaga.

Ataturk, koji je pre nego što je započeo svoju revoluciju neko vreme bio komandant turskog garnizona u Bitolju, važi za naprednog državnika. On je smenio Abdula Hamida, Tursku pretvorio u republiku, odvojio veru od države i politike, zabranio da žene nose zar i feredžu, uveo latinično pismo. Njegova je želja bila da Tursku – koju su nazivali "bolesnikom na Bosforu" – pretvori u modernu zemlju sličnu evropskim državama. Istovremeno, činjenica je i da je odobrio ili čak naredio genocid nad Jermenima, verovatno radi toga da bi "očistio" zemlju od "tuđina". Sigurno je da to nije imalo versku osnovu – Ataturk je bio ateista – njegov motiv je bio nacionalistički. (I Hitler je bio ateista, Jevreje nije proganjao po verskoj, nego po nekoj irealnoj, nacionalnoj osnovi.)

Velike sile – pre svega carska Rusija, koja je imala svoje probleme, i Velika Britanija – nisu marile za ubijanje Jermena. Za Engleze bi se moglo reći da su se ponašali kao Švajcarci, kada su zatvarali oči pred stradanjem Jevreja u susednoj Nemačkoj, a za vreme Drugog svetskog rata širom Evrope.

ROMAN O POGIBIJI JERMENA: Austrijski književnik jevrejskog porekla Franc Verfel (1890–1945), već prilično imućan i slavan zahvaljujući pre svega svom Romanu o operi – biografiji Verdija – sa svojom ženom Almom 1929. godine polazi na duže putovanje po Bliskom istoku, posećuje Jerusalim, Kairo i Damask. U Damasku se upoznaju sa bedom jermenske dece, čiji su roditelji pobijeni za vreme genocida u Turskoj i to ga toliko potresa da počinje da ispituje činjenice.

Njegov roman Četrdeset dana Musa Daga izlazi u Beču 1933. godine, a već posle nekoliko meseci je zabranjen u Nemačkoj i Austriji. To je zanimljivo i zbog toga što tada još niko ne zna da će kroz koju godinu Jevreji proći još i gore nego Jermeni. Baš time što zabranjuje knjigu, koja zapravo romansira borbu za opstanak nekoliko hiljada Jermena okupljenih na brdu Musa Dag, nacisti prvi put pokazuju šta im je namera. Verfelov roman postaje gotovo proročanski. Pošto će se gotovo odmah prevesti na desetine jezika, uspeva da širu javnost upozna sa tragedijom Jermena.

Jedno od prvih izdanja Verfelovog romana Četrdeset dana Musa Daga bio je prevod na srpski jezik u izdanju Nolita. Franc Verfel je umro u Americi 1945. godine i prvo sahranjen na Beverli Hilsu, ali su njegovi posmrtni ostaci 1975. preneti u Beč i položeni u počasni grob. Tu odocnelu čast svom velikom piscu nije ukazala Republika Austrija, nego jermenska zajednica u Beču, na taj način se sećajući i još jedanput zahvalivši piscu koji je ukazao na njihovu tragediju.

SAMOSTALNA JERMENIJA: Ugovor u Lozani je posle Prvog svetskog rata istorijsku Jermeniju podelio između Turske i Sovjetskog Saveza. U okviru SSSR osnovana je Jermenska Sovjetska Socijalistička Republika sa glavnim gradom Jerevanom.

Jerevan se proslavio vicevima, koji tobože uvek počinju pitanjem upućenim radio-stanici i odgovorom koji počinje sa "u principu jeste". Tipičan primer je: "Da li je istina da je Ivan Ivanovič u Moskvi na lutriji dobio automobil? – U principu jeste, ali nije Ivan Ivanovič, nego Sergej Sergejevič, nije u Moskvi, nego u Vladivostoku, nije automobil, nego bicikl, i nije ga dobio na lutriji, nego su mu ga ukrali!"

Još pre raspada SSSR mogao se čuti tužan vic, koji je "u principu" tačan: "Šta je bratstvo u Sovjetskom Savezu? To je kad Rus grli Belorusa, Belorus Ukrajinca, Ukrajinac Gruzina, Gruzin Azerbejdžanca, pa svi krenu bratski da ubijaju Jermene."

Jermenija se 21. septembra 1991. godine zvanično otcepila od SSSR i proglasila nezavisnom republikom.

NAGOVEŠTAJ KATASTROFE: Region Gornji Karabah se nalazi u Azerbejdžanu, ali je većinski naseljen Jermenima. Na azerbejdžanskom jeziku "karabah" znači "crna bašta". Sve do XVIII veka Gornji Karabah bio je samostalna kneževina, a od 1805. deo ruske imperije.

Posle Oktobarske revolucije 1917. godine došlo je do žestokih vatrenih okršaja između Jermena, koji su bili hrišćani, i Azerbejdžanaca, koji su bili muslimani. Konflikt je tek 1921. godine rešio CK Komunističke partije Sovjetskog Saveza tako što je Nagorno Karabah postao autonomna pokrajina unutar Azerbejdžanske Sovjetske Socijalističke Republike. Niko nije bio zadovoljan, ali tada su svi morali da slušaju.

Do novih sukoba došlo je 1988. godine. Već se osećalo da će se SSSR uskoro raspasti, nije više bilo centralnog autoriteta. Rat između pobunjeničke pokrajine i centralne azerbejdžanske vlasti potrajao je do 1994. godine. Jermenija je oružjem i finansijski podržala svoje zemljake u susednoj zemlji. Većina posmatrača smatra da se sukobi nisu okončali mirom, već samo primirjem.

Nagorno Karabah se proglasio samostalnom republikom, što zvanično ne priznaje niko. Ujedinjene nacije i Evropski savet smatraju da je Gornji Karabah sastavni deo Azerbejdžana. Iako se Gornji Karabah praktično nalazi u ekonomskoj i monetarnoj uniji sa Jermenijom, čak ni Jermenija formalno nije priznala državnu samostalnost "druge jermenske republike". Gornji Karabah opstaje zahvaljujući pomoći Jermena iz celog sveta i donacijama Jermenije, a donekle i SAD.

Pitanje za Radio Jerevan moglo bi da glasi: "Da li je moguće izbijanje rata između Azerbejdžana i Jermenije zbog Gornjeg Karabaha? U principu je i te kako moguće, ali pošto je reč o nafti, a Rusija i Amerika još ne znaju tačno koja bi od njih pomogla koju od te dve kavkaske republike, nova katastrofa na Kavkazu se odlaže do daljnjeg…"

Mučni sporazum

Turska i Jermenija su 10. oktobra 2009. uz posredovanje SAD u Cirihu potpisale istorijski sporazum koji predviđa otvaranje granica koje je Turska zatvorila 1993. zbog konflikta nastalih oko regije Gornji Karabah i uspostavljanje diplomatskih odnosa 18 godina nakon što je Jermenija postala nezavisna država. Ceremonija potpisivanja kasnila je skoro tri sata, jer je jermenska strana imala primedbe na terminologiju turskih kolega u završnim izjavama. Američka državna sekretarka Hilari Klinton izgladila je i poslednje nesuglasice. Obe strane saglasile su se da jednostavno izostave planirane izjave, te je ceremonija povodom istorijskog sporazuma trajala jedva petnaest minuta.

Razlog za spor između dve zemlje pre svega je masakr koji je nad Jermenima izvršilo Osmanlijsko carstvo tokom Prvog svetskog rata. Dok je za Jermene to genocid, za Turke je nemio događaj u ratnom vrtlogu, pri kome je došlo "do žrtava sa obe strane". Sporazum u Cirihu "koji nema alternativu" ne upušta se u ocene prošlosti – o tome treba da raspravlja posebna komisija za istoriju – zbog čega je pre svega osporavan među Jermenima, koji od Turske zahtevaju priznanje genocida i istorijsko izvinjenje. Susedni Azerbejdžan je kritikovao sporazum i tražio povlačenje jermenskih trupa sa "okupiranih azerbejdžanskih teritorija". I u Turskoj, tradicionalnoj saveznici Azerbejdžana, opozicija je protestovala i tražila okončanje "jermenske okupacije Gornjeg Karabaha".

Do prvih nagoveštaja normalizacije odnosa dolazi 2005, kada Turska Jermeniji predlaže da uspostave političke odnose, te da ovlaste zajedničku komisiju da rasvetli masakr nad Jermenima za vreme Prvog svetskog rata. Jermenija 2006. zauzima stav da priznavanje genocida Turske nad Jermenima nije uslov za normalne susedske odnose. Iste godine parlament Francuske usvaja zakon prema kojem negiranje genocida nad Jermenima podleže krivičnoj odgovornosti.