U periodu neposredno nakon Frankove smrti poznatom kao "Španska tranzicija", špansko društvo je pokazalo dovoljno zrelosti prepoznavši da se tadašnja društvena tenzija mogla lako transformisati u već viđeni oružani sukob i da bezbednost zemlje ničim nije zagarantovana. Španija u to vreme nije bila članica ni NATO-a, ni Evropske zajednice, te je na neki način bila prepuštena sama sebi. Mira radi je postignut prećutni dogovor prema kome nijedna strana nije zadirala u bolnu prošlost druge. To je omogućilo da se zemlja okrene budućnosti i vrati u klub modernih demokratskih društava iz koga je bila isključena četiri decenije. Stare rane gurnute su pod tepih.

Zbog toga su više od četiri decenije nakon smrti diktatora podele u španskom društvu ponovo uočljive. Mnogi se nadaju da bi ekshumacija Franka iz "Doline palih", koja bi trebalo da bude realizovana do kraja godine, konačno mogla da stavi tačku na jednu od najbolnijih stranica španske savremene istorije. Brojne španske organizacije zalažu se da se u sklopu navedene mere izmeste i grobovi ustaških poglavara Ante Pavelića i Vjekoslava "Maksa" Luburića, koji su nakon bekstva iz Jugoslavije utočište pronašli u Frankovoj Španiji.

DVE ŠPANIJE: Podele u Španiji posebno su došle do izražaja nakon nezapamćene pobede desnog bloka na lokalnim izborima održanim u Andaluziji 2. decembra ove godine, kada je stranka ekstremne desnice Voks sa 10,9 odsto glasova postala neophodna karika za formiranje desno orijentisane lokalne vlade. Andaluzija je sa 8,4 miliona stanovnika najnaseljenija španska autonomna pokrajina i do ovih izbora je bila tradicionalno uporište socijalista. Prema poslednjim istraživanjima, Voks bi na narednim izborima mogao da uđe i u parlament Španije, što bi bio presedan nakon demokratizacije zemlje.

Iako podela na progresivnu i konzervativnu Španiju vuče korene iz 19. veka, današnja ideološka razmimoilaženja su direktna posledica podela nastalih neposredno pre i za vreme Španskog građanskog rata (1936–1939). Nezadovoljstvo španskog konzervativnog sektora, posebno prisutno u vojnim, verskim i određenim omladinskim krugovima fasciniranim nadolazećim fašizmom u Italiji i nacizmom u Nemačkoj, svoj puni oblik dobilo je 18. jula 1936. godine. Tada je grupa generala španske vojske predvođena generalom Fransiskom Frankom sinhronizovanim akcijama pokušala da izvede državni udar ne bi li "sprečila da Španija padne u ruke marksista". Puč nije uspeo i sukob je prerastao u građanski rat.

Frankovim saveznicima, na prvom mestu Hitleru i Musoliniju, pružila se prilika da na španskom poligonu testiraju svoju vojsku pružajući dragocenu pomoć pobunjenicima. Najveći broj evropskih država, među kojima i Kraljevina Jugoslavija, nemo je posmatrao španski sukob krijući se iza Pakta o nemešanju koji je ratu pridavao status "unutrašnjeg pitanja Španije".

Za vreme Drugog svetskog rata, dok je još izgledalo da Hitler može da pobedi, Franko je u sklopu Plave divizije kao podršku nemačkoj vojsci poslao preko četrdeset hiljada Španaca na Sovjetski front. Nakon pobede saveznika sledi potpuna međunarodna izolacija Španije, a taj Frankov potez tumačio se više kao njegov doprinos borbi protiv komunizma, a manje kao podrška Hitleru.

Danas jedna od madridskih ulica nosi ime Palih boraca Plave divizije i jedan je od mnogih frankističkih simbola koji opstaju, a sa kojima španska demokratija nije uspela da se obračuna.

Najpoznatiji među tim simbolima je "Dolina palih", u kojoj Franko počiva od 23. novembra 1975. godine. Ne postoje dokazi da je Frankova želja bila da ga sahrane baš tu. Tu odluku je donela tadašnja vlade Španije, a ratifikovao ju je kralj Huan Karlos I.

SPOMENIK FRANKIZMU: Monumentalnog, sablasnog i hladnog izgleda, ovaj faraonski projekat udaljen pedesetak kilometara od Madrida ne ostavlja ravnodušnim nijednog posetioca, ma kog ideološkog predznaka bio. Usečena 250 metara u brdo na kome dominira 150 metara visok i 46 metara širok krst, "Dolina palih" predstavlja mauzolej koga čine benediktinski samostan i masovna grobnica sagrađeni po nalogu diktatora Fransiska Franka. Ovaj megalomanski projekat, na koji je diktator bio ponosan i čija izgradnja je trajala osamnaest godina, započet je 1940, neposredno po završetku Španskog građanskog rata, a zvanično otvoren 1. aprila 1959. godine na dvadesetu godišnjicu pobede Frankovih pučista. Prvobitna zamisao je bila da služi kao spomenik i grobnica "palim za otadžbinu u časnom krstaškom pohodu".

U dekretu koji je Franko potpisao pred početak izgradnje mauzoleja između ostalog stoji: "Značaj našeg krstaškog pohoda… ne može biti ovekovečen jednostavnim spomenicima koji krase gradove… Potrebno je da kamenje koje podignemo ima veličinu antičkih spomenika… kako bi buduće generacije sa divljenjem ukazivale poštovanje herojima i mučenicima krstaškog pohoda…"

Projekat vredan u današnjoj protivvrednosti oko 250 miliona evra započet je u trenutku kada je razorena Španija bolno osećala posledice silovitog građanskog rata u kome je život izgubilo oko pola miliona ljudi i dok su se stotine hiljada porodica širom zemlje u nemaštini borile za elementarnu egzistenciju, a Evropa i svet hrlili u rat. U njegovoj izgradnji je učestvovalo dvadesetak hiljada radnika od kojih su većina bili politički i ratni zarobljenici,

Među velikanima tadašnje ideologije mesto u "Dolini palih" pronašao je i osnivač španske fašističke stranke Španska falanga Hose Antonio Primo de Rivera (1903–1936), koji je ubijen na samom početku rata i koga danas profašistički pokreti i partije slave kao velikomučenika. Njegov i Frankov grob zauzimaju centralno mesto u bazilici, na njima nikada ne fali svežeg cveća.

ZLOUPOTREBA MRTVIH: Neposredno pred otvaranje "Doline palih" prvobitna zamisao da služi kao grobnica samo poginulima na Frankovoj strani obogaćena je odlukom u katoličkom duhu "oprosta" da se na istom mestu pohrane i kosti palih u odbrani Republike. Ovim gestom režim je pokušao da pošalje poruku o nacionalnom pomirenju. Nisu retki istoričari u Španiji koji tvrde da se na ovaj korak tadašnja vlast odlučila usled odbijanja velikog broja porodica poginulih frankista da već sahranjena tela njihovih bližnjih budu ekshumirana i prebačena u "Dolinu palih". Nemajući kud, a usled neočekivanog viška prostora, vlast je odlučila da tamo sahrani i poginule republikance ne hajući pritom za saglasnost njihovih porodica.

Prema zvaničnim podacima u ovoj najvećoj masovnoj grobnici u Španiji sahranjeno je 33.847 ljudi poginulih u ratu, od kojih je 12.410 i dalje neidentifikovano.

U današnjoj demokratskoj Španiji, "Dolina palih" zadržala je približno istu formu i značenje koje je imala od samog početka: ona predstavlja svojevrsni spomenik frankizmu i mesto je hodočašća pristalica ekstremno desnih ideologija. Španija je jedina država članica Evropske unije koja na ovaj način daje legitimitet i odaje poštu jednom diktatorskom režimu, uzimajući od poreskih obveznika 1,8 miliona evra za godišnje održavanje mauzoleja.

Na ovu demokratsku anomaliju progresivni deo javnosti je u različitim periodima na tiši ili glasniji način skretao pažnju, nailazeći u periodima socijalističkih vlada na veće razumevanje. Među najglasnijima su svakako porodice poginulih republikanaca na silu sahranjenih u "Dolini palih" koje smatraju da posmrtni ostaci njihovih bližnjih ne treba da budu deo frankističkog projekta. Ujedinjene nacije su u više navrata apelovale da se ovo pitanje reši.

OBRAČUN SA PROŠLOŠĆU: Tek je, međutim, socijalistička vlada Hosea Luisa Rodrigesa Sapatera (2004–2011) napravila prvi konkretan korak sazvavši nezavisnu ekspertsku komisiju da dâ preporuku o budućnosti "Doline palih". Nakon petomesečnog rada i neposredno pred kraj Sapaterovog mandata, ekspertska komisija izdala je u novembru 2011. godine preporuku prema kojoj bi, između ostalog, posmrtni ostaci Fransiska Franka trebalo da budu ekshumirani i preneti "na mesto gde porodica smatra ili na mesto koje se smatra časnim i odgovarajućim", dok bi posmrtni ostaci Hosea Antonija Prima de Rivere trebalo da se izmeste iz centralnog dela bazilike i sahrane zajedno sa njegovim ostalim saborcima u okviru mauzoleja. Izveštaj insistira na potrebi da se celokupna simbolika "Doline palih" preinači kako bi postala spomenik posvećen svim žrtvama Španskog građanskog rata lišen svakog ideološkog i političkog određenja.

U tom smislu izmeštanje Franka iz "Doline palih" predstavlja sine qua non, kada se u obzir uzme da je on jedina osoba tamo sahranjena koja život nije izgubila u Španskom građanskom ratu.

Ne manje važan aspekt vlade Hosea Luisa Sapatera jeste usvajanje Zakona o istorijskom pamćenju (2007) koji je stvorio osnov za rešavanje ovog pitanja, a kojim je pokušala da u izvesnoj meri obešteti žrtve progona frankističkog režima. Pristupilo se uklanjanju javnih frankističkih simbola, imena ulica, trgova itd., a istovremeno su odobrena budžetska sredstva namenjena pronalaženju posmrtnih ostataka republikanaca poginulih u ratu i zakopanih u masovnim grobnicama širom Španije. Pretpostavlja se da u Španiji postoji preko dve hiljade masovnih grobnica od kojih je više od pola još uvek neotvoreno, što Španiju čini državom sa najvećim brojem masovnih grobnica u Evropi.

U doba vlade desnog centra Marijana Rahoja (2011–2018) slučaj "Doline palih" završava u fioci čekajući neka druga vremena. Prethodno odobreni fondovi za primenu Zakona o istorijskom pamćenju su ukinuti, a Vlada se odlučuje da "zarad stabilnosti u društvu ne zadire u bolne rane prošlosti".

PORODICA FRANKO UZVRAĆA UDARAC: Nakon neočekivanog raspleta događaja i izglasanog nepoverenja vladi Marijana Rahoja u junu 2018. godine, manjinsku vladu sa Pedrom Sanćezom na čelu formirala je socijalistička partija uz podršku stranke ekstremne levice PODEMOS i nacionalističkih stranaka. Pitanje "Doline palih" našlo se među prioritetnim temama nove vlade. Španski parlament potvrdio je 13. septembra dekret koji predviđa izmenu Zakona o istorijskom pamćenju sa 172 "za" i 164 "uzdržana" glasa (kao i dva glasa Narodne partije "protiv", za koje su kasnije izjavili da je greškom tako glasano), čime je ispunjena i poslednja formalnost kako bi se posmrtni ostaci Fransiska Franka izmestili iz "Doline palih", uz argumentaciju da će tu moći da se nađu jedino posmrtni ostaci poginulih u Španskom građanskom ratu i da će to biti mesto sećanja i odavanja počasti žrtvama sukoba.

Posmatrajući dinamičan i na trenutke konfuzan rasplet događaja koji je usledio nakon usvojenog dekreta, postavlja se pitanje da li je Vlada dobro sagledala moguće posledice, ili je pak htela da na brz i popularan način osvoji lake poene kod svojih glasača.

Sedmoro Frankovih unuka nisu ostali dužni Pedru Sanćezu i njegovoj vladi. Odlučno su se usprotivili najavljenim merama Vlade i ponudili za sebe prihvatljivu alternativu – da deda bude sahranjen u centralnoj madridskoj katedrali Almudeni, tik uz kraljevsku palatu sa čijeg je balkona držao zapaljive govore, a u kojoj porodica Franko raspolaže sa dva slobodna grobna mesta. Ovako pravno (ne)utemeljena alternativa za Vladu bi u najmanju ruku bila pogubna, ako se ima u vidu da bi time centar Madrida postao mesto okupljanja nostalgičara prema diktaturi i raznih profašističkih sektora, koji su se do sada sastajali na podnošljivih pedeset kilometara od centra grada.

Pokušavajući da spas potraži u oblasti podeljenih nadležnosti, potpredsednica španske vlade Karmen Kalvo hitno se u Vatikanu sastala sa državnim sekretarom Pjetrom Parolinijem kako bi privolela Svetu stolicu da stavi veto na inicijativu porodice Franko. Odgovor Vatikana bio je jasan samo u tome da se neće suprotstaviti ekshumaciji Franka, dok o mestu daljeg počinka Fransiska Franka nije hteo da zauzme stav. Vlada je nakon toga ponovo posegla za Zakonom o istorijskom pamćenju koji zabranjuje bilo koju vrstu javnog isticanja i slavljenja frankizma, ne bi li sprečila da se posmrtni ostaci generalisima prenesu u katedralu Almudenu. Mada je ova odredba Zakona o istorijskom pamćenju do sada korišćena samo za uklanjanje frankističkih obeležja sa trgova, ulica i drugih javnih mesta, pravnici smatraju da bi mogla biti upotrebljena i za rešavanje ovog pitanja.

"DOLINA SE NE DIRA": Na osnovu ispitivanja javnog mnjenja u anketi Sigma Dos – El Mundo, 40,9 odsto Španaca smatra potrebnim izmeštanje Frankovog groba iz "Doline palih", nasuprot 38,5 odsto onih koji se protive ovoj meri. Među ispitanim građanima 20,6 odsto nema nikakav stav prema ovom pitanju. Zanimljiv je, međutim, podatak prema istom istraživanju na osnovu koga samo 34,4 odsto Španaca smatra da je sada dobar trenutak da se ekshumacija realizuje, naspram 54,3 odsto ispitanika koji misle da nije trenutak za tako nešto.

Nisu retki ni protivnici diktature koji, međutim, smatraju da istoriju treba prihvatiti u njenom autentičnom stanju sa svetlim i mračnim stranama, te nisu veliki zagovornici promene trenutnog statusa "Doline palih".

Nakon Vladine najave u julu da se posmrtni ostaci Fransiska Franka izmeste i najzad formalno donete odluke u septembru ove godine, radikalni desničarski sektori organizovali su okupljanja ispred "Doline palih" pod sloganom "Dolina se ne dira". Predvođeni Frankovim praunukom Luisom Alfonsom de Burbonom, koga u određenim monarhističkim krugovima pristalice smatraju legitimnim prestolonaslednikom francuskog prestola pod imenom Luj XX, uzvikivane su fašističke parole uz ispruženu desnu ruku i pod španskom preustavnom zastavom (frankistička varijanta) koju je policija oduzimala okupljenima.

Iz današnje perspektive jasno je da su period španske tranzicije i tadašnje specifične društvenopolitičke okolnosti zahtevale postignuti prećutni dogovor frankista i progresivnih snaga koji je od Španije napravio evropski rezervat fašističkih simbola. Pitanje je, međutim, da li je tako nešto kompatibilno sa današnjim vrednosnim sistemom konsolidovanih evropskih demokratija.