"Tramp je nekad posedovao kazina, pa bi trebalo da zna da kuća uvek pobeđuje", izjavila je s namerom da iznervira predsednika SAD Nensi Pelosi, koja je u toj raboti, uzgred, do sada bila uspešna. Igru reči najmoćnije žene u SAD svi su razumeli, uključujući Trampa: nije ona ovde mislila na upravu kazina (house), već na kongresni dom (House of Representatives; Predstavnički dom) kome ponovo predsedava od početka ove godine i čijih se šest najvažnijih komiteta po njenoj instrukciji upustilo u istragu koja, po pravilu, formalno prethodi otvaranju postupka opoziva predsednika SAD u Kongresu – impičmentu.

Na osnovu jednog telefonskog razgovora, onog između Trampa i ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog u julu ove godine, nastalo je više od 400 i kusur stranica izveštaja specijalnog istražitelja Roberta Malera o umešanosti Rusije u predsedničke izbore 2016. i o pokušajima Trampa da sabotira tu istragu. "Ovo sada može biti svima razumljivo", rekla je Nensi Pelosi objašnjavajući zašto se do sada toliko grčevito opirala zahtevima levog krila demokratskog kokusa u Predstavničkom domu da se pokrene opoziv predsednika.

KAP U PUNOJ ČAŠI

U suštini, Maler je nalazima svoje temeljne istrage dao dovoljno municije kongresnim demokratama, kad već on zbog rigidnih pravila nije mogao da potpiše optužnicu protiv aktuelnog predsednika. Umerene demokrate, kao i one koje su na lanjskim izborima mandat osvojili u tradicionalno republikanskim izbornim jedinicama, bojale su se da će im se pokretanje impičmenta obiti o glavu na izborima iduće godine. Njihova šefica Pelosi bila je svesna da je na kocki opstanak demokratske većine u domu kojem predsedava. U tom trenutku javnost je bila izrazito protiv opoziva Trampa, ma kolikom broju birača on načelno bio odbojan.

Kada je, međutim, otkriveno da je Tramp od Zelenskog zatražio da, sva je prilika kao uslov za odmrzavanje vojne pomoći Ukrajini od blizu 400 miliona dolara, tamošnje vlasti istraže navode o korupciji u koju su, navodno, uključeni bivši potpredsednik SAD i jedan od Trampovih mogućih rivala na predsedničkim izborima iduće godine Džo Bajden i njegov sin Hanter, koji je nekoliko godina bio u bordu ukrajinske naftne kompanije Burizma, kunktatori u redovima demokratskih zakonodavaca konačno su se sabrali i rekli šefici: Predsednik ne sme da traži stranoj vladi pomoć da bi naudio svom političkom oponentu. To je to, spremni smo za impičment.

PROCEDURA

Uverenje u povoljan ishod postupka u Predstavničkom domu Nensi Pelosi temelji na uverenju da je na njenoj strani dovoljan broj demokratskih kongresmena, svakako više od 218 koliko je potrebno da predsednik SAD bude impičovan, što ne znači automatski i da je opozvan s funkcije.

Postupak opoziva predsednika je složen i dosada nikada nije rezultirao uspehom: u istoriji SAD nijedan predsednik nije napustio funkciju na zahtev Kongresa.

Predimpičment istrage pokrenute su svega četiri puta (protiv Endrua Džonsona šezdesetih godina 19. veka, Ričarda Niksona, Bila Klintona i sad protiv Donald Trampa). Kada se ta istraga okonča, njene nalaze razmatra Komitet za pravosuđe Predstavničkog doma; ukoliko procene da ima "mesa", sastavlja se svojevrsna "optužnica" (articles of impeachment), u kojoj je sadržano sve što se predsedniku stavlja na dušu.

Američki Ustav predviđa da se opoziv protiv predsednika pokreće ukoliko je počinio izdaju, primio/dao mito, ili za delo arhaičnog naziva "high crimes and misdemeanors" koje je kasnije interpretirano, pored ostalog, i kao zloupotreba predsedničke funkcije. Ovo potonje je nešto o čemu kongresne demokrate, u kontekstu telefonskog razgovora sa ukrajinskim predsednikom, intenzivno razmišljaju da bude prva tačka buduće "optužnice". Na osnovu ponašanja samog predsednika i njegovog okruženja od trenutka kada je najavljena istraga, vrlo je moguće da će se na "optužnici" naći još dela, poput ometanje pravde, odnosno istrage.

Predlog "optužnice" potom dolazi pred plenum Predstavničkog doma i za njeno usvajanje potrebna je tek prosta većina (218 glasova). U tom slučaju, predsednik je impičovan (to su dosad iskusili Endru Džonson i Bil Klinton, dok je Nikson tu sudbinu izbegao zahvaljujući ostavci koju je podneo uoči glasanja), ali da bi bio i konačno uklonjen iz Bele kuće, potrebno je da se izjasni i Senat.

Postupak u Senatu po svemu podseća na suđenje, čak se sve odvija pod predsedavanjem šefa Vrhovnog suda SAD. Senatori imaju ulogu "porote", delegacija kongresmena (tzv. menadžeri) pred njima brani "optužnicu", a predsednika zastupaju advokati. Da bi predsednik bio opozvan sa funkcije, potrebno je da za to, odnosno "optužnicu", glasa dvotrećinska većina, znači najmanje 67 senatora.

Za opoziv predsednika Džonsona i Klintona te većine nije bilo u Senatu, s tim što se Džonson izvukao za samo jedan glas. Procedura predviđa da po opozivu predsednika njegovu funkciju preuzima potpredsednik SAD, dok se drugi čovek SAD, prema odredbama 25. amandmana, bira u Kongresu (tako je Džerald Ford došao do predsedničke funkcije).

Od 100 mandata, republikanci u Senatu trenutno imaju 53 predstavnika, demokrate 45, dok je dvoje senatora nezavisno.

ZVIŽDAČ BROJ DVA

Opredeljenje za predimpičment istragu, pa i eventualni nastavak postupka, demokratama je u međuvremenu dodatno učvrstilo objavljivanje predstavke koju je, zbog saznanja o sadržaju famoznog telefonskog razgovora, generalnom inspektoru obaveštajne zajednice uputio za sada anonimni "zviždač" (veruje se da je u pitanju pripadnik CIA).

Njegova saznanja, iako uglavnom dobijena "iz druge ruke", poklapaju se sa zvanično objavljenim sadržajem razgovora između Trampa i Zelenskog (u pitanju su, zapravo, beleške tih razgovora, dok je pravi transkript pohranjen na mesto kojem samo odabrani imaju pristup; tamo se, navodno, nalaze i transkripti razgovora s drugim svetskim liderima, poput Vladimira Putina i saudijskih zvaničnika). U trenutku nastanka ovog teksta u SAD se uveliko govori o postojanju još jednog "zviždača" koji, kako tvrde njegovi advokati, o telefonskom razgovoru ima neposredna saznanja.

Teze koje se drže Tramp i njegovi saveznici – da je u pitanju bio "potpuno savršen" razgovor s ukrajinskim predsednikom, da u njemu nije bilo ničeg spornog a pogotovu nije bilo reči "o usluzi za uslugu" (iako Tramp baš tu reč koristi u razgovoru), i da njegov zahtev za novom istragom protiv Bajdenovih (koji je kasnije pred kamerama uputio i kineskim vlastima) nema veze s obračunom s mogućim rivalom na predstojećim izborima, već sa željom, veli Tramp, da se Ukrajina konačno uhvati u koštac sa korupcijom – u potpunoj su suprotnosti sa impulsivnim i agresivnim Trampovim nastupima pred novinarima i, naravno, na Tviteru. Sve to ukazuje na to da predsednik SAD ima rašta da bude zabrinut zbog istrage koju vode demokrate.

Ponajviše bi mogao biti zabrinut zbog ljudi koji su u čitavu aferu umešani – od ličnog advokata Rudija Đulijanija, nekoliko članova Kabineta pa do diplomata – i šta bi sve mogli da kažu tokom svedočenja pred kongresnim istražiteljima.

Na tone spinova, "lažnih vesti", dezinformacija i konfuznih izjava koji su Tramp and co. prosuli u neograničenim količinima po prijateljskim medijima i društvenim mrežama, u ovom PR ratu nakon Malerovog izveštaja imaju ipak manje uspeha od kampanje protiv Trampa.

U prvom redu, javnost je, prema istraživanjima, većinski naklonjena predimpičment istrazi, pa čak i samom postupku opoziva. Kada je Kongres svojevremeno otvorio istrage protiv Niksona, odnosno Klintona, tu akciju podržavao je manji broj Amerikanaca nego što je to slučaj sada.

PREDIZBORNA KALKULACIJA

Raspoloženje javnosti je ključ za anticipaciju mogućeg epiloga avanture u koju su se demokrate upustile. Ukoliko sa rastom dokaza protiv Trampa bude rasla i podrška javnosti impičmentu, ishod mogućeg glasanja u Senatu čak bi mogao da bude iznenađujući, iako to sada ni izbliza tako ne deluje.

Ukoliko se to ipak ne desi, odnosno demokrate ne pronađu podršku najmanje 20 republikanskih senatora, Nensi Pelosi bi svejedno mogla da izvuče političku korist, a pod tim se podrazumeva ishod na izborima 2020. godine.

Republikanci se za sada drže zajedno kao da je u pitanju odbrana od napada vanzemaljaca i malo je onih koji se usuđuju da po ovom pitanju kritikuju predsednika (znaju da ih očekuje Trampova srdžba kakvu je netom iskusio senator i bivši predsednički kandidat Mit Romni), što je za članove te stranke uobičajeno ponašanje otkako je Tramp izabran za predsednika.

Bilo je u ovih gotovo hiljadu dana njegovog predsednikovanja toliko prilika da čitav Kongres pokaže Trampu kako su zakonodavna i izvršna vlast ravnopravne, te da budu korektiv nepredvidivom predsedniku i njegovim kontroverznim odlukama, pa opet su se republikanci radije opredeljivali za izbegavanje konflikta sa čovekom koji je bukvalno kidnapovao Republikansku stranku, pa tako i bazu njenih glasača.

DOKAZI NA TACNI

Za razliku od 2018, demokrate na izborima za Senat iduće godine imaju lakši posao od svojih rivala. Nekoliko je republikanskih senatora kojima reizbor dogodine visi o koncu, pa bi podrška koju bi pri glasanju u Senatu eventualno dali Trampu mogla biti iskorišćena da se dodatno oslabe. Dovoljno je, naime, da svega nekoliko njih izgubi iduće godine da bi demokrate povratile većinu u Senatu. Kontrola nad čitavim Kongresom značajno bi ograničila manevarski prostor Trampu u njegovom eventualnom drugom mandatu, a predstavljala bi, s druge strane, moćnu polugu ukoliko bi se u Belu kuću uselio predsednik iz redova Demokratske partije.

Neko je jednom rekao da za opoziv predsednika SAD nije neophodno da je stanar Bele kuće počinio bilo koje krivično delo. Otvaranje postupka opoziva je otuda čisto politički motivisan potez, dabome sa namerom da izazove političke posledice, što se republikancima, nakon što su krenuli na Bila Klintona, obilo o glavu. To je bila politička cena procene da predsednik nije dostojan funkcije koju obavlja.

Međutim, kada impičment ne podržavaju samo političari iz tabora suprotnog aktuelnom predsedniku već i velika većina građana, pitanje je koliko dugo kongresmeni mogu sebi da dopuste da to ignorišu. Pogotovo kad se predsednik sve vreme lično stara da ne zafali jakih dokaza protiv njega.