Konzervativna stranka u Ujedinjenom Kraljevstvu je najstarija stranka u zapadnom svetu. Njeni koreni potiču iz prve polovine XVII veka kada su podržavali kralja Čarlsa I u borbi protiv parlamenta, da bi u drugoj polovini istog veka počeli da funkcionišu kao stranka torijevaca. Godine 1834. nadenuli su sebi ime Konzervativna stranka, ali se u žargonu i dalje nazivaju "torijevci". Torijevci su zbog Bregzita već "izgubili" dva premijera, Dejvida Kamerona i Terezu Mej, a pitanje je i da li će Boris Džonson preživeti neizvesne izbore 12. decembra.

PRISTUPANJE EVROPSKOJ EKONOMSKOJ ZAJEDNICI

Jedan od paradoksa Bregzita je što je upravo Konzervativna stranka sa premijerom Edvardom Hitom na čelu 1973. godine uvela UK u Evropsku ekonomsku zajednicu. Protivnici pristupanja bili su laburisti koji su se plašili da će ulazak u EEZ i liberalizacija trgovine dovesti do gubitka radnih mesta i povećanja cena poljoprivrednih proizvoda. Laburisti su iz opozicije obećavali referendum o članstvu. Ubrzo nakon što je laburista Harold Vilson došao na vlast, 1975. održan je prvi referendum za izlazak Ujedinjenog Kraljevstva iz preteče Evropske unije.

Ozbiljni problemi sa EEZ počeli su za vreme vlade Margaret Tačer (1979–1990) zbog znatnog povećanja poljoprivrednog budžeta EEZ. Tačerova se usprotivila povećanju kontribucija pošto britanska poljoprivreda ima drugačiju strukturu i ne može da koristi taj budžet kao druge države članice. Posle teških pregovora ostale članice EEZ uvažile su zahteve Britanije i ugovoren je tzv. "britanski popust". To je bila značajna pobeda, godišnji neto doprinos Velike Britanije zajedničkoj kasi iznosio je svega tri milijarde funti.

Odnos Margaret Tačer sa ostalim članicama EEZ ostao je trajno poremećen, a stvari su došle do usijanja kada je predsednik Evropske komisije Žak Delor predložio "sve bližu uniju". Margaret Tačer je 30. oktobra 1990. godine u govoru pred Parlamentom na tri Delorova predloga kategorički rekla "ne", što je bio njen kraj. Njen zamenik (i evrofil) Džefri Hau je posle dva dana podneo ostavku, unutarstranački revolt je doveo do smene Margaret Tačer sa mesta vođe stranke i premijera. Odnos prema EEZ nije bio jedini razlog njenog pada, ali je bila kap koja je prelila čašu.

MASTRIHT I POBUNA KONZERVATIVACA

Njen naslednik Džon Mejdžor je prihvatio predlog za formiranje EU ugovorima iz Mastrihta. Ratifikacija tih ugovora dovela je do otvorene pobune grupe od 22 poslanika stranke (uz podršku M. Tačer) nezadovoljnih prenošenjem nadležnosti u Brisel. U tom trenutku vlada je u Parlamentu imala većinu od samo osamnaest poslanika. Mučne debate i napeta glasanja podsećaju na sadašnje lomove u Vestminsteru.

Laburisti i liberalne demokrate su želeli čvršće povezivanje unutar EU, ali su bili protiv izuzeća Britanije iz tzv. "Socijalne povelje" koje je izdejstvovao Mejdžor. Vlada Džona Mejdžora je uspela da na jedvite jade provuče ratifikaciju u Parlamentu, ali je ostao gorak ukus pobune. Pobunjenici su do kraja mandata zagorčavali život Mejdžoru, da bi na kraju na izborima 1997. godine doživeo katastrofalan poraz.

"Mastriški pobunjenik" Bil Keš i danas je poslanik i smatra se za jednog od najtvrđih evroskeptika u stranci. Nekoliko pobunjenika napustilo je Konzervativnu stranku i prešlo u tek osnovanu stranku UKIP.

DUGE OPOZICIONE GODINE

Posle pada Džona Mejdžora 1997. godine konzervativci su trinaest dugih godina proveli u opoziciji. Laburistička vlada sa premijerom Tonijem Blerom vodila je evrofilsku politiku: prihvatili su nacrt Ustava EU (koji je neslavno propao na referendumima u Francuskoj i Holandiji), kao i Lisabonski ugovor koji ga je "nasledio". Tako je otpor prema evropskim integracijama postao deo opozicione taktike, a dugi period izvan vlasti dodatno je radikalizovao stranačke pristalice. Konzervativci su od evroentuzijasta postajali sve veći ervoskeptici.

Razloga za nezadovoljstvo EU bilo je dosta, ali je ključno bilo pitanje demokratičnosti odlučivanja u Evropskoj komisiji kojom upravljaju neizabrani evropski komesari. Evroskeptici su bili posebno nezadovoljni jer se ni o nacrtu Ustava EU ni o Lisabonskom ugovoru nije glasalo na referendumu.

Kako bi privukao birače koji su postajali sve evroskeptičniji, vođa opozicije Dejvid Kameron je 2009. godine obećao da će, ako dođe na vlast, organizovati referendum o prihvatanju Lisabonskog ugovora. Kako je ugovor ipak bio ratifikovan pre izbora, Kameron nije mogao da ispuni obećanje kada je 2010. godine formirao koalicionu vladu sa liberalnim demokratama, ali je Pandorina kutija sa referendumom bila otvorena.

POD PRITISKOM UKIP–a

Svetska ekonomska kriza, kao i migrantska kriza koja je izbila 2015. godine dodatno su podgrejale evroskepticizam. Britance je pogodilo i naglo povećanje neto izdvajanja za EU sa tri na dvanaest milijardi funti godišnje posle proširenja EU. To je dovelo do eksplozivnog rasta UKIP-a, koji je kao osnovnu platformu imao napuštanje EU. Sa 919.000 glasova, koliko su dobili 2010. godine, na izborima za Evropski parlament 2014. godine skočili su na 4.352.000 glasova.

Analize su pokazivale da za UKIP glasaju pre svega birači konzervativaca. Kameron je bio primoran da "animira" birače nezadovoljne Evropskom unijom.

NEPROMIŠLJENO OBEĆANJE

U nameri da odgovori na rastući evroskepticizam, Kameron je pokušao da se ugleda na Margaret Tačer i promeni pravila igre u EU. To mu nije uspelo, pa je obećao da će u slučaju pobede na izborima 2015. organizovati referendum o članstvu u Uniji kako bi primirio pobunu u stranci. Liberalne demokrate su pretrpele pravi debakl, konzervativci osvojili većinu u parlamentu.

Danas Kamerona kritikuju što je uopšte raspisao referendum. Međutim, njega je pored UKIP-a pritiskalo i desno krilo stranke. Više desetina evroskeptičnih poslanika, uključujući vođu "mastriške pobune" Bila Keša, organizovali su se u "Evropsku istraživačku grupu" koja se posvetila kritici funkcionisanja EU. U zemlji presedana nije mu išlo u prilog ni što je Harold Vilson 1975. godine ispunio predizborno obećanje i održao referendum o položaju UK unutar EEZ.

Još dok je Kameron boravio u Briselu pregovarajući o izmenama ugovora sa EU kako bi evroskeptike ubedio da glasaju za ostajanje u EU, nož u leđa mu je najavom da će predvoditi kampanju za Bregzit zabio bliski prijatelj, ministar pravde Majkl Gouv. Od istaknutih konzervativaca pridružio mu se i Boris Džonson. Od trideset članova kabineta, 25 je bilo za ostanak u EU, dok je pet bilo protiv. Organizator kampanje za Bregzit bio je Dominik Kamings, koji je osmislio i pobednički slogan "Povratićemo kontrolu" (take control back).

MUKE PO TEREZI MEJ

Ishod referenduma bio je politički kraj Dejvida Kamerona. Za naslednika izabrana je Tereza Mej, koja je glasala za ostanak u EU.

Njena možda najveća greška bila je odluka da početkom 2017. godine raspiše vanredne parlamentarne izbore (iako je više puta pre toga ponavljala da to ne dolazi u obzir) kako bi dobila legitimitet i ojačala većinu za sprovođenje odluka o napuštanju EU. Međutim, novi vođa laburista Džeremi Korbin izvanredno se pokazao u kampanji, dok je njen nastup bio bled i neinspirativan. Konzervativci su izgubili većinu, stranka severnoirskih unionista DUP sa svojih deset mandata postaće jezičak na vagi koji će obezbeđivati većinu.

Sa tankom većinom Tereza Mej pokušala je da napravi kakav-takav dogovor sa Briselom o napuštanju EU. Ključni problem bio je status Severne Irske, za koju je Brisel tražio da ostane vezana za EU kako se ne bi morala uspostaviti carinska granica na irskom ostrvu ("irski bekstop"), što bi, međutim, značilo da se uspostavlja granica između Severne Irske i Britanije i defakto ostavlja Severna Irska kao moderna kolonija Brisela, koji o njima odlučuje bez ikakvog njihovog glasa.

Tereza Mej je upozorila lidere EU da to nijedan konzervativni premijer ne može da prihvati, ali to nije pomoglo. Na kraju je predložila da UK u celini ostane neodređeno vreme u "bekstopu" dok se ne postigne novi trgovinski dogovor.

POBUNA U STRANCI

Još u leto 2018. godine počela je pobuna unutar vlade usled nezadovoljstva tôkom pregovora sa EU. Vladu prvi napuštaju ministar za Bregzit Dejvid Dejvis i ministar spoljnih poslova Boris Džonson; do kraja mandata vlada je ostala bez trećine članova.

Najveći otpor dogovoru sa EU pružalo je tridesetak konzervativnih poslanika iz Evropske istraživačke grupe, a s vremena na vreme podržavalo ih je 50 do 80 poslanika. Ti poslanici su u decembru 2018. godine pokrenuli i pitanje poverenja Terezi Mej. Čak 117 poslanika (37 odsto) glasalo je za njenu smenu.

Pitanje napuštanja EU potpuno je pocepalo vrh konzervativne stranke. Članstvo je najvećim delom glasalo za Bregzit, dok su poslanici te stranke u Parlamentu pretežno glasali za ostanak u EU.

FARAŽ PONOVO UDARA

Dok su trajali pregovori o napuštanju EU, u Britaniji je pokrenuta jaka kampanja za novi referendum koju su vodili deo laburističkih poslanika i liberalne demokrate, a koju je podržalo i nekoliko konzervativnih poslanika. Ta kampanja dodatno je polarizovala javnost: kako je rastao pritisak za novi referendum, rasli su i pritisci za izlazak iz EU po svaku cenu.

To je iskoristio nekadašnji vođa UKIP-a Najdžel Faraž koji je u januaru 2019. godine osnovao novu, "Bregzit" stranku. Osnivanje nove stranke pratio je ogroman entuzijazam aktivista frustriranih otezanjem izlaska iz EU. Stranka je ostvarila spektakularan uspeh – za nepuna četiri meseca od osnivanja na izborima za Evropski parlament osvojila je 30 odsto glasova.

KRUNISANJE BORISA DŽONSONA

Rezultat izbora za Evropski parlament predstavljao je poslednju opomenu konzervativcima: ne sprovedu li Bregzit, stranka je osuđena na propast na sledećim izborima.

Tereza Mej je bila primorana da podnese ostavku, na izborima unutar stranke ubedljivo je pobedio Boris Džonson; on je krajem jula formirao vladu u kojoj su glavnu reč imali "tvrdi" bregziteri. U svoj štab uključio je i mastermajnda kampanje za Bregzit Kamingsa.

Džonson je najavio da će UK izvesti iz EU 31. oktobra, sa ili bez dogovora. Insistiranje na Bregzitu po svaku cenu za posledicu je imalo nekoliko ostavki unutar samog kabineta, među kojim je bio i rođeni brat Borisa Džonsona.

Čim je Parlament počeo da radi posle letnje pauze, krenula je otvorena pobuna dela stranačke elite pod izgovorom da želi da spreči "Bregzit bez dogovora". Usledilo je nezapamćeno trvenje i prepucavanja o kojima je "Vreme" detaljno pisalo.

KORAK NAPRED, DVA KORAKA NAZAD

Niko nije očekivao da će Džonson uspeti da ozbiljnije izmeni ugovor o napuštanju EU. Odredbe o bekstopu jesu, doduše, olakšane, Severna Irska je dobila mogućnost da odluči da li će ostati vezana za Brisel ili ne.

Džonson je pokušao da svoj "dil" provuče kroz Parlament. U prvom glasanju obezbedio je većinu od 30 poslanika; to je predstavljalo veliki uspeh pošto je severnoirski DUP glasao protiv (vlada je dobila podršku manjeg broja laburista koji su pristalice Bregzita).

Međutim, posle petnaest minuta deo pobunjenika ponovo je minirao vladu tako što je odbio predlog da se o sporazumu raspravlja po hitnom postupku i time onemogućio njegovo usvajanje do kraja oktobra, čime je prinudio Džonsona da zatraži produženje roka za istupanje do kraja januara. Pobunjenike koji su podržali vladu Džonson je vratio u poslanički klub, ali je najtvrđe jezgro od deset pobunjenika ostalo i dalje protiv vlade. Time su pokazali da suština njihove pobune nije strah od Bregzita bez sporazuma, već isključivo lični animozitet protiv Džonsona zbog referendumske kampanje.

NOVI IZBORI I NOVA ISKUŠENJA

Da bi izašao iz ćorsokaka beskonačnih rasprava o amandmanima na sporazum o izlasku iz EU, Džonson je ponovo zatražio vanredne izbore. Ovog puta to su podržali i Škotski nacionalisti i Džeremi Korbin (iako je dobar deo laburista hteo da nastavi da mrcvari vladu). Trenutno po anketama Džonson ima značajnu prednost (imala ju je i Tereza Mej kada je raspisala izbore), ali to ne garantuje pobedu jer u biračkom telu ima veliki broj "promenljivih" glasača. Sve osim apsolutne većine predstavljaće poraz za konzervativce pošto sa njima niko neće hteti da pravi koaliciju.

Ne dobiju li konzervativci vlast, neće samo Džonson stradati: stranci preti ozbiljan rascep. Međutim, najstarija politička partija je kroz svoju istoriju pokazala zavidnu sposobnost prilagođavanja. Svojevremeno su bili za "primirivanje" Hitlera, da bi nemilosrdno vodili rat do kraja; zalagali su se za protekcionizam, pa za slobodnu trgovinu; protiv promocije homoseksualizma u školama, da bi zatim podržali istopolne brakove; to uključuje i odnos prema EU.

Oslonac te stranke je, pre svega, u klasičnim "torijevskim" vrednostima koje se zasnivaju na tradiciji, konzervativizmu i provincijalizmu. Kako se "osećanje" tog dela zemlje menjalo, oni su prilagođavali politiku i tako su preživeli tri i po veka. Po svoj prilici, preživeće i sav ovaj cirkus oko Bregzita.