"Mora se priznati da nismo ispoljili razumevanje za složenost i opasnost procesâ koji su se događali u našoj zemlji i u svetu. U svakom slučaju, nismo mogli adekvatno da odgovorimo na njih. Ispoljili smo slabost, a slabe tuku." Ovo je samo deo govora kojim se ruski predsednik Vladimir Putin obratio naciji posle stravičnih događaja u Beslanu. Priznanje slabosti i potreba da se nešto promeni istovremeno je i priznanje da njegova dosadašnja politika prema čečenskim teroristima nije dala očekivane rezultate. Kada je došao na vlast 2000. godine, obećao je da će se obračunati sa njima i da će srediti situaciju u Čečeniji i na Kavkazu. Teroristički napad u Beslanu pokazao je, međutim, da je situacija daleko od sređene, da su teroristi još uvek u stanju da udare veoma jako, kao i da još uvek mogu da unište sve što je rađeno u poslednje dve godine, od kraja drugog čečenskog rata. Njegov dosadašnji imidž čvrstog predsednika koji je Rusiji doneo stabilnost srušio se za tri dana, koliko je kriza u Beslanu trajala, i sada se ponovo postavljaju pitanja gde je svemu kraj, dokle su teroristi spremni da idu i da li je Rusija sada njihov talac.

NEPRIJATNA PITANjA: Ovim napadom teroristi su pomerili granicu, ponovo dokazali beskrajnu surovost, kao i to da su oni ti koji vuku poteze i vode igru, i tako uslovljavaju i Putinove odgovore. Sve što je ruski predsednik do sada radio, svi njegovi pokušaji da ih neutrališe i sva dosadašnja politika pala je u vodu posle Beslana i pokazala se kao neadekvatna i pogrešna.

Ruski predsednik i ruske vlasti moraće, možda prvi put, da odgovore na mnoga neprijatna pitanja. Pre svega, kako je bilo moguće da ovakva akcija, koja je bila mesecima pripremana, do kraja ostane neotkrivena? Kako je moguće da to promakne i jednoj tako jakoj službi kao što je ruski FSB? Zatim, zar dosadašnje terorističke akcije, poput one kada je u oktobru 2002. držano oko 700 ljudi u moskovskom pozorištu Dubrovka, nisu bile dovoljne da se shvati da u ruskom pristupu borbi protiv terorizma nešto ne štima i da se nešto mora hitno menjati.

I Putin i vlada moraju da se suoče s činjenicom da jednostavno nisu u stanju da se efikasno suprotstave terorizmu, jer se dogodio jedan od najmonstruoznijih terorističkih napada ikada. Posledice i političke implikacije ovog događaja tek će se pokazati.

U obraćanju naciji Putin je najavio kompleks mera usmerenih na jačanje jedinstva zemlje, kao i reformu bezbednosnog i zaštitnog sistema. Iako nije rekao šta konkretno pod tim podrazumeva, najavio je stvaranje sistema sposobnog da adekvatno odgovori na nove pretnje i nove opasnosti. Kao najvažnije od svega istakao je mobilizaciju cele nacije pred opštom opasnošću. Do sada su, međutim, obavljene samo neke kadrovske promene, i prvi put se priznaje da dosadašnji pristup nije urodio plodom. Uveravanja u to da će jednom, kad se situacija u Čečeniji smiri i stabilizuje, i za Rusiju prestati opasnost, pokazala su se kao previše optimistična: iako se tvrdi da je bitka za Čečeniju dobijena i da je sigurno da će ona ostati u sastavu Rusije, rat protiv terorizma kao da tek počinje.

NEVERICA U ODBRANU: Najgore od svega je to što su novi napadi gotovo izvesni, a više niko nema poverenja u eventualnu efikasnu odbranu od njih. Poseta ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova Izraelu prvi je korak u nameri da se traži pomoć i uči od iskusnijih i pripremljenijih. Zbog potrebe za savremenijim sistemom bezbednosti i ekspertizom, Sergej Lavrov je morao da krene putem kojim su i Amerikanci krenuli posle 11. septembra 2001, jer ovo je zaista ruski "11 septembar".

Za napad u Beslanu, mada do sada niko nije preuzeo odgovornost, optuženi su čečenski separatisti Aslan Mashadov i Šamil Basajev. Da li je bezumni napad na školu očajnički potez sa ciljem da se destabilizuje situacija ili će to postati praksa, pokazaće tek vreme. Dvojica sada optuženih davno su najavljivali promenu taktike, s tim da će novi napadi biti preduzimani uglavnom izvan Čečenije. Mashadov je u avgustu, uoči predsedničkih izbora u Čečeniji, najavio napade i povećanje njihovog intenziteta, a za buduću metu označio novog čečenskog predsednika, ali i nove ciljeve, koji do sada nisu bili na udaru. Napad u Ingušetiji u junu ove godine pokazao je da se i u toj oblasti budi radikalizam.

Eskalacija čečenskog terorizma u Rusiji – četiri napada za samo nedelju dana – povezuje se sa nedavnim predsedničkim izborima u Čečeniji, na kojima je pobedio kandidat Kremlja Alu Alhanov. Tragedija u Beslanu može, a teroristi to i žele, jeste da izazove razdor između Inguša i Osetina i destabilizuje celo područje Zakavkazja. Korišćenje starog, gotovo zaboravljenog sukoba između ove dve etničke grupe možda je moguća strategija i za budućnost. S obzirom na to da na Kavkazu žive izmešane mnoge etničke grupe, često međusobno suprotstavljene, među njima nije teško izazvati sukob. To je ono na šta ruske vlasti moraju da računaju. Dosadašnje oslanjanje pre svega na silu pokazalo se kao rizično i preskupo – i za jedne i za druge – pa se verovatno mora tražiti nov pristup za smirivanje situacije. Ruske vlasti će morati da se suoče i sa uzrocima koji uvek iznova reprodukuju terorizam.

MEĐUNARODNA ISPOMOĆ: Obraćanje Savetu bezbednosti UN-a je prvi signal da Rusija više ne odbija međunarodnu pomoć. Iako je verbalno stalno iskazivala spremnost da bude deo međunarodne koalicije za borbu protiv terorizma, Rusija je do sada Čečeniju tretirala isključivo kao unutrašnje pitanje. Na kritike o kršenju ljudskih prava u Čečeniji, koje su do sada stizale, odgovarano je da je to mešanje u unutrašnje stvari. I ovom prilikom Putin je optužio zapadne zemlje da su svojom dosadašnjom politikom prema čečenskom problemu i one indirektno odgovorne za ono što se desilo. Do sada su čečenski teroristi na Zapadu smatrani borcima za slobodu: sada su, međutim, izgubili sve simpatije.

Konačno, iako njihova povezanost sa Al Kaidom nikada nije bila tajna, ona je sada izbila u prvi plan. Jasno je da se oni finansiraju iz inostranstva, da su povezani i sa mnogim drugim terorističkim organizacijama koje su počele da deluju na teritoriji Rusije, a koje su takođe povezane sa Al Kaidom. Dovoljno je podsetiti da je jedino talibanski režim u Avganistanu svojevremeno priznao samoproklamovanu nezavisnu Republiku Ičkeriju, što je čečenski naziv za Čečeniju.

Sva dosadašnja iskustva u borbi protiv terorizma pokazala su da se njemu može efikasno suprotstaviti jedino na globalnom nivou, jer i on deluje globalno. Za tako nešto potrebna je najšira moguća saradnja, koja do sada nije ostvarena. Dok se to ne dogodi, ovakvi napadi su uvek mogući.