Kapetan u rezervi Žair Mesijas Bolsonaro (Sao Paolo, 1955) gnevni apologeta brazilske vojne diktature (1964-85), obožavalac bivšeg čileanskog diktatora Augusta Pinočea, religiozni nacionalista, desničarski demagog, tropski Tramp, po listu "Pais" najgora pretnja za Brazil (amenaza ultra en Brasil), svojevremeno je opisivan kao klovn. Ipak, prema istraživanjima javnog mnjenja, on je favorit u drugom krugu predsedničkih izbora u Brazilu 28. oktobra, nakon vođstva u prvom krugu (7. oktobra) sa 46:29 odsto glasova u odnosu na kandidata Radničke partije profesora Fernanda Hadada, bivšeg gradonačelnika Sao Paola i potomka pravoslavnog sveštenika koji je emigrirao iz Libana.

Hadad je u predsedničku trku ušao nakon što je Vrhovni sud odbacio žalbu bivšeg predsednika Brazila Luisa Inasija Lule da Silve na osudu od 12 godina zatvora zbog korupcije i diskvalifikovao ga iz predsedničke trke. On je, inače, bio ministar obrazovanja od 2005. do 2012. u kabinetima Lule da Silve i Dilme Rusef, smenjene predsednice Brazila.

PADOBRANSKI KAPETAN BEZ FILTERA: "USA tudej" Bolsonara naziva brazilski Tramp, dok "Vašington post" Trampa proglašava "prvim južnoameričkim predsednikom", a magazin "Forin polisi" ga – pišući o "trampizaciji Južne Amerike" – titulara "Kaudiljom u Vašingtonu".

Porede ih najviše zbog nedostatka filtera, zbog toga što ni jedan ni drugi ne odmeravaju težinu svojih reči, što se hvale da se ne boje da kažu ono što ostali misle…

Bolsonaro usmerava autoritarnu struju mišljenja optužujući brazilske medije da govore laži o njemu, da ignorišu njegov rejting, da veruju da je stanovništvo slepo i glupo, a da pravičnost znači da on pobeđuje, dok je ostalo prevara. Kao i Tramp, uspešno koristi kakofoniju društvenih mreža.

Demobilisan 1988. kao padobranski kapetan, Bolsonaro je šest puta biran u donji dom brazilskog Kongresa. Tokom 27 godina mandata bio je protiv levičarskih partija, istopolnih brakova, abortusa, afirmativnih akcija (posebno onih koje se odnose na rasne kvote radi pozitivne diskriminacije), liberalizacije droge, zemljišnih reformi i sekularizma, a u novije vreme je za ekonomsku liberalnu politiku. Po kvalifikacijama liberalnih medija, on je rasista, mačo, mizoginista, homofob. Jednom je rekao da je, posle četiri sina, dobio ćerku "u trenutku slabosti", drugi put, da bi više voleo da mu sin pogine u saobraćajnoj nesreći nego da bude gej, a poslanici brazilskog kongresa je doviknuo da neće da je siluje jer je mnogo ružna. Njegovi kontroverzni komentari podstakli su polarizaciju u Brazilu. Kako izveštavaju BBC i "Gardijan", jedna od parola na ženskim demonstracijama protiv Bolsonara glasi: "Samo ne on!" (EleNao), a druga: "Fašisti neće proći" (Fascistas nao passarao)…

Talas Bolsonarove popularnosti poklapa se sa izborom do sada najkonzervativnijeg Kongresa nakon kraja diktature u Brazilu (1964-85), konstatuje "Pais". Njegova Socijalno liberalna partija koja imenom tako drastično odudara od njegovih poruka, i beznačajna pre izbora, osvojila je više od pedeset mesta u Kongresu, čineći najveći blok. Svojom ekstremističkom retorikom i veštinom rasplamsavanja najgorih osećanja kod ljudi, Bolsonaro je pristalice usmerio u pravcu koji izgleda opasno. Pred glasačke kutije, bez odgovarajuće debate, Brazilci izlaze podeljeni mržnjom. Ta mržnja nije zaobišla ni Bolsonara – tokom jednog predizbornog skupa uboden je u stomak. Njegovi sinovi tvrde da je izgubio 40 odsto krvi. Kad je, pozivajući se na zdravstveno stanje, izbegao javno TV sučeljavanje, protivnici su izrazili sumnju da svoju povredu koristi kao izgovor.

PODRŠKA MEĐUKLASNE ALIJANSE: Američki tromesečni politički i literarni magazin "Boston rivju" uočava da je na brazilskoj političkoj sceni i ranije bilo ultrakonzervativnih kandidata, ali su oni uglavnom bili na marginama. Bolsonaro je raspalio ogorčenje besnog biračkog tela dok je zagovarao politiku koja kombinuje ekstremnu deregulaciju tržišta, a istovremeno i povratak redistributivnih politika, tvrdi kulturni konzervativizam, otvorenu mizoginiju i divljenje policijskoj represiji na način koji privlači različite segmente društva.

Prva baza podrške za Bolsonara su ekonomske elite u Brazilu. Dobio je podršku proizvođača oružja, velikih vlasnika zemljišta i vlasnika industrije i trgovine. U njegov politički program uvršteni su specifični predlozi za legalizaciju nošenja vatrenog oružja, za ukidanje progresivnog obrazovanja, smanjenje granice krivične odgovornosti na uzrast od šesnaest godina, davanje imuniteta policijskim službenicima koji ubijaju civile, tretiranju društvenih pokreta, kao što je Pokret bezemljaša, kao terorističkih organizacija. Traži i ukidanje fondova organizacija za ljudska prava, slabljenje kolektivnog pregovaranja, ukidanje već oslabljene institucije zaštitnika radnika… Tokom svoje kampanje često je govorio o ograničavanju socijalnih prava, što su proteklih godina izbegavali čak i konzervativci.

Bolsonaro je takođe dobro primljen među profesionalcima poput doktora i advokata. Prema anketama: 30 odsto birača koji su završili koledž glasa za njega, a za Radničku partiju 19 odsto. Skuplja podršku glasača i iz srednje klase, čija se kupovna moć smanjivala tokom proteklih godina i sve zavisnijih od redistributivnih politika vlada Radničke partije, kao što su uslovni transferi novčane pomoći, afirmativne akcione politike na univerzitetima, podrška domaćim radnicima.

Podržava ga i većina grileirosa (onih koji su bespravno zauzeli zemlju) i veliki poljoprivrednici u Amazonu – jedne od regija koje će biti najteže pogođene ako Bolsonaro bude izabran, što zabrinjava ekologe, jer Brazil je rangiran kao najsmrtonosnija zemlja za aktiviste zaštite životne sredine.

U rasno mešovitom Brazilu (čijih 47,7 odsto stanovnika su belci, 43,3 odsto su ljudi rasno mešovitog porekla, a 7 odsto su crnci) o rasizmu pripadnika bele srednje klase se ne govori, ali je opipljiv u porukama tog kapetana i parolama tipa "ljudska prava, (samo) za prave ljude", ili "Oni (kilombolasi – quilombolas, potomci pobunjeni crnih robova dovedenih iz Afrike) ništa ne rade, mislim da nisu dobri čak ni za razmnožavanje…" Predlagao je i sterilizaciju siromašnih ljudi.

Unošenjem moralne panike zbog onoga što smatra feminističkim i LGBT ekscesima od strane nacionalne vlade obezbedio je čvrstu podršku konzervativnih hrišćana, kako katoličkih, tako i evangelističkih. Magazin "Nju stejtsmen" izveštava kako njegove pristalice pevaju "Brazil pre svega, Bog iznad svega drugog"…

Rosana Pintero Mačado, profesor antropologije na Federalnom univerzitetu Santa Marija, kaže za "Pais" da su u nekim slučajevima crkve ohrabrile vernike da glasaju za njega. Andrej Mendonka, profesor sociologije religije, kaže za "Fajnenšel tajms" da se hrišćani ne slažu 100 odsto sa Bolsonarom, ali se 100 odsto ne slažu ni sa povratkom Radničke partije…

Za brazilske političare, ignorisanje religije nije opcija. Oko 86 odsto Brazilaca izjasnilo se hrišćanima u poslednjem popisu 2010. godine, skoro 65 odsto kaže da su katolici i više od 22 procenta da su evangelisti. Prema poslednjim anketama, 61 odsto brazilskih evangelista reklo je da bi glasalo za Bolsonara, 26 odsto za Hadada. "Pais" citira Bernarda Karvalja, pisca knjige o reprodukciji (Reprodunjão), koji kaže da su sve brazilske stranke u rukama crkava, ali da su neke crkve otvoreno protiv Bolsonara jer je napadao individualna prava, a isticao rodne predrasude, nasilje ili oružje i želi da nemoguće pomiri sa hrišćanskom etikom.

Iz početne baze bogatih, obrazovanih, belih i starijih muškaraca, podrška Bolsonaru proširila se na mnogo više mladih ljudi i siromašnijih birača, piše "Pais". Rašireni kriminal i nasilje objašnjavaju tu podršku među siromašnim glasačima iz radničke klase, posebno u urbanim područjima na bogatijem jugu i jugoistoku zemlje. Podatak o 63.880 mrtvih 2017. – najviše u sukobima između narko bandi i vojne policije – uporediv je sa gubicima zemlje u ratu, piše "Boston rivju".

Bolsonaro govori da policija treba da ubije više "kriminalaca" i da policajac koji ne ubija, nije policajac. On uzdiže u nebesa pukovnika Karlosa Alberta Briljante Ustra, koji je umro ne odgovarajući za zločine koje je počinio kao jedan od mučitelja i ubica tokom vojne diktature u Brazilu između 1964. i 1985. Ponavlja da je diktatura pogrešila zato što je primenjivala "mučenje umesto ubijanja" – trebalo je, kaže, da ubije 30.000 ljudi počev od FHK. Tako zovu sociologa Fernanda Henrikea Kardoza, predsednika Brazila od 1995. do 2003. uz podršku heterogenog saveza levičarske Radničke partije, Socijaldemokratske partije, Brazilske laburističke stranke, centrističke Partije brazilskog demokratskog pokreta i desnog Liberalnog fronta.

Za razliku od argentinske diktature, koja je uzeta kao latinoamerički model, brazilska je imala veoma efikasnu propagandu i cenzuru. Cenzura je sakrila nasilje, a propaganda je prodala sliku Brazila kao zemlje gde su svi srećni, pa stanovništvo pamti ono što nije traumatično za diktaturu, a ne da je to bila diktatura. Nakon okončanja diktature 1985. društvo se nije usudilo da je ispita, a glavna klauzula tranzicije bio je zakon o amnestiji iz 1979. koji je oslobodio agente za bilo koji zločin protiv ljudskih prava, konstatovao je za "Pais" istoričar Karlos Fiko.

VOJSKA U SENCI: Vojska je u pozadini aktuelne brazilske krize polako nastupala. U aprilu 2016, tokom impičmenta protiv Dilme Rusef, general Eduardo Viljas Boas, komandant vojske poručivao je da vojska "deli želju svih dobrih građana da odbace nekažnjivost". Kad je Luli da Silvi zabranjeno da učestvuje u sadašnjoj predsedničkoj trci, taj general je imenovan za savetnika novog predsednika Vrhovnog suda.

Kandidat za potpredsednika Brazila (u paketu sa Bolsanarom) je Hamilton Mourao, penzionisani general koji je 2017. govorio da ukoliko bi Brazil zapao u anarhiju, a sudstvo ne bude moglo da izleči postojeću politiku, to će obezbediti vojna intervencija. Među onima koje su opisivali kao deo Bolsonarovog predsedničkog tima nalazi se 17 vojnika i sedam policajaca, svi u rezervi, izabranih 7. oktobra u brazilski Kongres, piše "Pais". Londonski "Ekonomist" pak konstatuje da je ono što dolazi s Bolsonarom više dinastija nego diktatura – nastupa s trojicom najstarijih sinova – i jedan je postao kongresmen sa najviše glasova, drugi je izabran za senatora, a treći je spoljnopolitički savetnik.

"Ekonomist" uočava da postoje izvesne paralele sa 1964. kada je vojska širila sumnju da tadašnji neuspeli reformistički levičarski predsednik Žoao Gular vodi Brazil na put Fidela Kastra; tako sada Bolsonarove pristalice šire strah da Radnička parija može da pretvori Brazil u Venecuelu Nikolasa Madura.

Inače, general Kastelo Branko je izveo puč 1964. uz podršku civilnih guvernera triju velikih pokrajina (Minas Gerais, Rio de Žaneiro i Sao Paolo), većine u tadašnjem kongresu, i kako se kasnije ispostavilo – Vašingtona. Tamo nisu podnosili predsednika Gulara zbog toga što je pokušavao da vodi nezavisnu međunarodnu politiku, održavao veze sa tadašnjim socijalističkim zemljama, zalagao se za Južnu Ameriku bez atomskog oružja, suprotstavljao se sankcijama protiv Kube, a počeo je i da donosi zakone o limitiranju količine profita koji multinacionalne kompanije mogu da iznose iz zemlje i o nacionalizaciji podružnica kompanije ITT…

Tadašnji ambasador u Brazilu Luis Gordon sugerisao je u izveštaju Stejt departmentu da Gular radi sa Komunističkom partijom i da će pretvoriti Brazil u Kinu 1960-ih, te pozvao američku administraciju da podrži državni udar.

Arhitekta podrške državnom udaru u Brazilu radi unapređenja američkih interesa, sudeći po kasnije objavljenim publicističkim knjigama, bila je administracija predsednika Džona Kenedija, čije je planove iz 1962. nasledio predsednik Lindon Džonson.

Brat američkog predsednika Robert Kenedi – tada javni tužilac – bio je protiv Gulara koga je opisivao kao lukavog političara, zato što dozvoljava komunistima da drže položaje u vladinim agencijama, a takav stav su zauzeli i tadašnji predsednik kompanije ITT Harold Grin i direktor CIA Džon Mek Kon, a svakako i američki sekretar za odbranu Robert Maknamara i potonji američki predsednik Lindon Džonson. CIA je radila na analizi karaktera i potkopavanju Gularovog imidža, te prebacivala novac u opozicione grupe.

Jedan izveštaj Stejt departmentu iz 1973. govori o tome da je nakon puča bilo masovnih hapšenja studenata, profesora, sveštenika i političkih aktivista, torture prilikom ispitivanja uhapšenih i ubistava – isceniranih tako da izgleda da su zatočenici stradali u sukobu sa snagama reda. U tom dokumentu se navodi kako je objašnjenje vlasti da su hapšeni subverzivni elementi iz maoističke komunističke partije Partido Comunista do Brasil, kastroističke Resistencia Armada Nacional, prosovjetske Partido Comunista Brasileiro…Tokom hladnog rata, takvo objašnjenje bilo je dovoljno…

Kad je brazilska vojska izvela puč 1964, političari su bili ubeđeni da će vojna uprava biti okončana izborima 1965, ali generali su dve decenije održavali vojni režim.

"PEACEMAKING" IN LATIN AMERICA: Da li se pogled Vašingtona na južnoamerički "roze talas" (Pink Tide) u međuvremenu promenio?

Tokom sadašnje krize u Venecueli, u Beloj kući je raspravljano i o mogućoj vojnoj intervenciji. Nju je pominjao Donald Tramp, ali su ga od toga odgovorili. Da li je "Kaudiljo iz Vašingtona" s takvim stavom istorijski izuzetak?

Noam Čomski je u predavanju o mirotvorstvu američkih predsednika u Južnoj Americi (Presidential "Peacemaking" in Latin America, objavljen u čikaškom progresivnom socijalističkom magazinu "These times" 2010) konstatovao da je, na primer, Barak Obama bio četvrti američki predsednik dobitnik Nobelove nagrade za mir koji se pridružio dugoj tradiciji mirotvorstva (peacemaking) sve dok to služi interesima SAD – kada je podržao puč u Hondurasu. Svrgnuti predsednik Manuel Zelaja o ulozi američke administracije u vreme Baraka Obame rekao: "S jedne strane su osuđivali puč, s druge strane, pregovarali su s pučistima…"

Teodor Ruzvelt je govorio kako je "neizbežno i najpoželjnije za dobro čovečanstva da američki narod osvoji polovinu Meksika" i da "nije bilo očekivano da (Teksašani) podnose vlast slabije rase", te da je "koristio diplomatiju za pljačku kako bi ukrao Panamu od Kolumbije radi izgradnje kanala kao poklon čovečanstvu".

Vudro Vilson je 1915. intervenisao na Haitiju. Tada je ubijeno hiljade ljudi i pred cevima mornaričkih topovnjača usvojen "američki ustav" za Dominikansku Republiku "da bi joj obezbedio blagostanje". A i Džimi Karter, koga su zbog zalaganja za ljudska prava zvali "duša naše spoljne politike", podržavao je režim nikaragvanskog diktatora Anastasija Somoze.

JUŽNOAMERIČKI "ROZE TALAS": Od 2000-ih ili 1990-ih godina, političke stranke koje se izjašnjavaju kao levičarske antiimperijalističke i latinoameričko-patriotske, bolivarske, došle su na vlast u nekoliko južnoameričkih zemalja: Hugo Čavez u Venecueli, Lula da Silva i Dilma Rusef u Brazilu, Fernando Lugo u Paragvaju, Nestor i Kristina Kirčner u Argentini, Tabare Vaskez i Hose Mužika u Urugvaju, demokrata Rikardo Lagos i socijalistkinja Mišel Bačelet u Čileu, Evo Morales u Boliviji, Danijel Ortega u Nikaragvi, Rafael Korea u Ekvadoru, Manuel Zelaja u Hondurasu (srušen u državnom udaru 28. juna 2009).

"Forin polisi" zaključuje da je latinoamerička levica u padu, ali da nije izbačena iz igre. Levičarski populizam još dominira u Boliviji, Ekvadoru i Venecueli, a i u Meksiku gde je pobedio Andres Manuel Lopez Obrador iz Institucionalne revolucionarne partije. Isto tako, uprkos značajnom napretku koji je južnoamerička levica učinila u borbi protiv siromaštva u poslednjoj deceniji, osiona nejednakost nastavlja da definiše savremenu Latinsku Ameriku i održava levicu u latinoameričkoj politici iako je ona prihvatila mnoge elemente desnih programa, kao što su privatizacija i štednja. Uz to, zaključuje "Forin polisi", radikalni desničarski pokreti u Latinskoj Americi suočavaju se sa jakom opozicijom levičarskih partija, kao na primer Makri u Argentini i Pinjera u Čileu.

…I "ONDA CONSERVADORA": Kriza u Brazilu u ponečem liči na populizam koji zahvata i razvijene zapadne zemlje (Nacionalni front u Francuskoj, Alternativa za Nemačku), ali više je to deo krize južnoameričkog socijalizma, čiju propast već duže vreme najavljuju ugledni liberalni mediji, koji, po pravilu, dobro odražavaju namere američke duboke države i interese velikih korporacija.

Konzervativni talas (portugalski: onda conservadora) se u Južnoj Americi pojavio sredinom 2010. Nekada su u Latinskoj Americi desničarski lideri tradicionalno bili generali. Sada su južnoamerički desničari – biznismeni kao i Tramp u SAD.

U Argentini, Kristina Kirčner je izgubila izbore od Maurisija Makrija (ekonomskog liberala, prvog neperoniste nakon dužeg vremena, biznis mogula i sina tajkuna Fransiska Makrija). Prosocijalističku predsednicu Mišel Bačelet u Čileu je nakon dva mandata (2006 – 2010; 2014 – 2018) zamenio kandidat sa desnog centra konzervativac Sebastijan Pinjera (bisnimen, po magazinu "Forbs", težak 2,8 milijardi, koji je upravljao Čileom od 2010. do 2014). Posle sumnjivog impičmenta protiv popularnog hrišćanskog demokrate Fernanda Luga (2008 – 2012), u Paragvaju je na vlast došao autoritarni i homofobični vlasnik konglomerata za proizvodnju duvana, bezalkoholnih pića i mesa Horasio Kartes, a u Peruu je Olanda Humala (2011 – 2016) nasledio posvećeni katolik i direktor centralne rezervne banke Pedro Pablo Kuščinski (2016 – 2018) koji je izložen impičmentu.

RASTUĆI BRIKS I BRAZILSKA KRIZA: Ključno objašnjenje za opadanje takozvanog "roze talasa" i "levog zamora" (left fatigue) magazin "Forin polisi" nalazi u ekonomskom usporavanju rasta Kine, zbog čega je 2012. oslabljen takozvani robni bum, što je južnoameričkim vladama otežalo nastavljanje programa borbe protiv siromaštva koji su Lula da Silvu u Brazilu ili Mišel Bačelet u Čileu učinili popularnim.

Konzervativni talas u Brazilu počeo je otprilike u vreme kada je Dilma Rusef pobedila na predsedničkim izborima 2014. i počela četvrti mandat Radničke partije, ali je tada povećan i broj konzervativnijih parlamentaraca povezanih sa ruralnim, vojnim, policijskim i verskim slojevima društva. Slede ekonomska kriza 2015. i istrage korupcijskih skandala, hapšenje Lule da Silve i impičment Dilme Rusef 2016. zbog prikrivanja deficita budžeta. Kongres, Senat, Vrhovni savezni sud zapetljani su u istragama o korupciji.

Prevazilaženje ovakvih prilika bilo bi teško za bilo koju vladu, a u Brazilu ga otežava politički sistem koji favorizuje fragmentaciju stranaka (zbog niskog cenzusa čak 28 njih je zastupljeno u parlamentu) i kupovinu glasova. Kongresmeni predstavljaju cele brazilske federalne države, neke po broju stanovnika velike kao neke od susednih latinoameričkih zemalja, zbog čega su kampanje izrazito skupe, a to je po "Ekonomistu" bio jedan od razloga što su političari "skinuli" velike količine novca iz Petrobrasa. A Brazil je "B" u BRIKS-u i trebalo bi da bude na čelu brzo rastućih privreda.

Na papiru, Brazil je peta po veličini zemlja na svetu, s populacijom od 200 miliona ljudi i velikom površinom obradive zemlje, uz najveće otkrivene rezerve nafte na zapadnoj hemisferi od 1976. godine, druga zemlja u svetu po rezervama železne rude, drugi po veličini proizvođač soje i treći po veličini proizvođač kukuruza.

Međutim, Brazil se suočava sa političkom nestabilnošću i možda sa povratkom u beskrajnu inflaciju, pisao je londonski "Ekonomist" 2016. u analizi teškoća zbog pada globalnih cena roba sa kojima se suočava ova zemlja, kao i druge ekonomije u razvoju.

Agencija Blumberg, uz pozivanje na Brazilski institut za geografiju i statistiku, konstatuje da su skoro polovinu izvoza Brazila 2017. činile sirovine, što njegov prosperitet čini osetljivim na poteškoće na tržištima. U dobra vremena, Lula da Silva je započeo program socijalne zaštite Bolsa Familia, koji je postao međunarodni model za iskorenjivanje siromaštva. Ali sa nižim cenama roba i zastojem industrije, sada je taj model iscrpljen. "Ekonomist" nalazi da su Dilma Rusef i njena levičarska Radnička partija tu lošu situaciju učinile još lošijom. Tokom prvog mandata, u periodu 2011-14. ona je ekstravagantno i neujednačeno trošila na veće penzije i neproduktivne poreske olakšice za industrije. Fiskalni deficit je porastao sa 2 odsto BDP-a u 2010. na 10 odsto u 2015. uz brzorastući javni dug od 70 odsto BDP-a, za koji su, zbog visokih kamatnih stopa, troškovi servisiranja odnosili 7 odsto BDP-a.

Po "Ekonomistu", Brazil nema mnogo izbora nego da podigne poreze i smanji potrošnju, ali 90 odsto javne potrošnje je zaštićeno od smanjenja delimično ustavom, koji je 1988. slavio završetak vojne diktature time što je zagarantovao velikodušnu zaštitu posla i državne povlastice. Agencija Blumberg konstatuje da procenat brazilskog BDP-a koji ide u investicije ostaje na nivou oko jedne trećine izdvajanja BDP-a za investicije u Kini.

U 2016. i 2015. brazilska ekonomija je smanjena za po 2,5-3 odsto. S druge strane, distribucija bogatstva ostaje među najneujednačenijim u svetu. U Brazilu je 13 miliona ljudi bez posla, uz siromaštvo i smrtnost dece koja opet raste.

"Nikada se nećemo oporaviti od destabilizacije koju je ova zloupotreba institucija proizvela: to nas je dovelo u teška vremena", podvlači Oskar Viljena, profesor ustavnog prava.

Radnička partija, koja je smatrana najvažnijom strankom umerene levice u Latinskoj Americi, nikada nije prolazila kroz veću dramu u svojoj 36-godišnjoj istoriji. Tokom dveju vlada Lule da Silva ta partija je bila odgovorna za novu političku i društvenu renesansu Brazila, koju je sam Lula opisivao kao "primer demokratskog suživota u različitosti". Sada je potresena talasom autoritarnosti sa homofobičnim i nasilnim bivšim padobrancem Bolsonarom na čelu.

Bez obzira na ishod, Bolsonaro je već osvojio Brazil, koji je zapao u složenu krizu i stvorio savršeno okruženje da "stvar" raste, umnožava se i preuzme kontrolu, piše u "Paisu" Elena Blum, brazilska novinarka, pisac i autor dokumentaraca. Ona ocenjuje da je Bolsonaro monstruozni produkt brazilskog ćutanja o zločinima koje je počinila nekadašnja diktatura, što je bilo nemoguće u zemljama kao što su Čile ili Argentina gde su diktature ostavile teške uspomene.