Svako ko je čitao Asteriksa seća se da epizode počinju mapom na kojoj se pod lupom uvećano vidi jedno galsko selo – ostrvce otpora rimskim osvajačima. Pokojni scenarista stripa Gošini nije mogao ni da sanja da će njegove epizode imati gotovo proročanski karakter i da će Gali ponovo pružati otpor "širenju imperije". Samo što ovoga puta to nije Rimsko carstvo, već Evropska unija, što se ionako svodi na isto, ako pitate američkog predsednika Džordža Buša.

Godinu dana nakon najvećeg proširenja od nastanka Evropske unije kontinent je izgubio apetit za projekat, te je obeležavanje godišnjice od datuma kada se broj članica sa 15 popeo na 25 proteklo gotovo bez ikakvog slavlja. Evropu su nakon burne 2004. godine zahvatili apatija i nezadovoljstvo, i EU je zapala u stanje omamljenosti poput pitona koji je progutao preveliku zverku. Britanski "Ekonomist" je aktuelno stanje duha u EU-u ilustrovao čuvenom izrekom fizičara Galena koji je zaključio da su "posle koitusa sve životinje tužne".

NEIZVESNOST: Apatija, presabiranje i zatišje normalne su prateće pojave velikih koraka u EU-u, ali je sve iznenadila činjenica da je najtužnija od svih "životinja" Francuska, upravo država koja je pre pola veka udarila temelje projektu kakvog danas znamo. Za manje od tri nedelje Francuzi će se na referendumu izjasniti da li prihvataju Ustav EU-a, dokument koji je zamišljen da bude kruna napora ujedinjenja Evrope, da jednu komplikovanu strukturu prevede na jezik razumljiv građanima i da složene mehanizme odlučivanja pojednostavi kako bi proces mogao da neometano teče. Španci su u februaru pokušali da utru put usvojivši Ustav na referendumu, a Holanđanima će se za to pružiti prilika na samom početku juna. Ukoliko jedna zemlja na referendumu ili u parlamentu odbaci dokument, projekat pada u vodu. Prošle godine u ovo vreme sve oči bile su uprte u Veliku Britaniju, koja je najavila da će se njeni građani o Ustavu EU-a izjasniti na referendumu, što je, s obzirom na evroskepticizam u toj zemlji, praktično značilo najavu kraha čitave ideje.

Istorijske usluge između Francuske i Britanije retki su događaji, pa je Francuska svojim tradicionalnim suparnicima učinila veliku "čast" zakazavši referendum u jeku porasta nezadovoljstva Francuza smerom u kome se EU kreće. Evroskepticizam iz Velike Britanije kao da se preko Lamanša proširio i na Francusku, gde poslednja istraživanja predviđaju da će 29. maja na referendumu većina građana odbaciti Ustav EU-a. Za evroskeptike iz drugih zemalja koji smatraju da evropski voz mora malo da uspori ovo je nesumnjivo dobra vest, ali privrženicima ideje jačanja centralnih evropskih struktura kraj maja liči na približavanje sudnjeg dana.

Premijer Luksemburga Žan-Klod Junker, koji do kraja juna predsedava EU-u, kaže da su nastupila "uzbudljiva i opasna vremena", dok je bivši predsednik Komisije EU-a Romano Prodi u još dramatičnijem tomu izjavio da bi francusko "ne" moglo dovesti do "kraha Evrope".

Istraživanja javnog mnjenja u Francuskoj nedeljama pokazuju da skeptici vode, ali su protivnici Ustava i dalje u tankoj većini. Najnovije istraživanje koje je objavio pariski "Figaro" pokazuje da je 52 odsto ispitanika protiv Ustava, dok ih je 48 odsto za. No, koliko je situacija ozbiljna pokazuje i to da je prošle nedelje francuskom predsedniku Žaku Širaku, koji će u maju proslaviti desetogodišnjicu mandata, u pomoć pritekao nemački kancelar i verni saveznik Gerhard Šreder, koga nedelju dana pre "istorijskog referenduma" kod kuće čeka mnogo opasniji ispit. Naime, u pokrajini Severna Rajna-Vestfalija održavaju se izbori na kojima bi socijaldemokrate mogle da izgube prvi put posle Drugog svetskog rata.

PARADOKSI: Ova dva naizgled nepovezana događaja imaju mnogo više zajedničkog nego što se na prvi pogled čini, jer se upravo na njima, sa različitim pitanjima, prelamaju ključni problemi Evropske unije nakon proširenja. Sve nezadovoljstvo Nemaca i Francuza sadašnjim stanjem prelomiće se na izborima 22. maja u Severnoj Rajni-Vestfaliji i na referendumu nedelju dana kasnije širom Francuske. A nezadovoljstvo raste, a paradoksi koji izbijaju na sve strane samo zbunjuju građanstvo.

Prvi paradoks je da se nezadovoljstvo i zamor od projekta povećavaju upravo u zemljama koje su činile okosnicu EU-a i da je evropska ideja u Nemačkoj i Francuskoj na neki način postala dežurni krivac za sve probleme koji su se u ovim zemljama nagomilali. Drugi paradoks je da Francuska može odbaciti Ustav EU-a upravo u trenutku kada je Unija na pravom putu da zauzme svoje mesto pod suncem i da politički, a ne samo ekonomski parira jedinoj supersili, SAD. Nedavna Bušova turneja po Evropi i njegov prvi boravak u Briselu na neki način su bili potvrda za EU i prihvatanje njene političke težine.

I treći paradoks takođe je vezan za izbore, ali one u Velikoj Britaniji koji će se održati kad ovaj broj "Vremena" bude bio na kioscima. Naime, osnovne podele između tri glavne britanske partije najveće su po pitanjima vezanim za EU (Ustav, evro…), ali je EU potpuno skrajnuta kao tema izbornih kampanja. Istraživanje britanskog Centra za istraživanja komunikacije pokazalo je da evropske teme ne obuhvataju ni jedan (1) odsto u izbornoj kampanji koja je vidljiva u medijima. Paradoks je tim veći što Britanija, praktično jedina od velikih zemalja EU-a koja nije u recesiji, od 1. jula zauzima mesto predsedavajućeg Unije. Ko će čuvati ključeve zdanja u ulici Dauning 10 zavisiće prevashodno od toga šta birači misle o zdravstvenoj, obrazovnoj politici, porezima i sl., a ne o evropskoj orijentaciji glavnih političkih takmaca.

Paradoksa što se tiče, u Nemačkoj i Francuskoj najnezadovoljniji EU-om upravo su njene najveće pristalice, koji su se takoreći odrodili od ideje, godinu dana nakon velikog proširenja. Naime, u ove dve zemlje, za razliku od Britanije, ideja EU-a najviše je bila povezana s blagostanjem i socijalnom zaštitom. Otuda nostalgija za starim vremenima kada je sve bilo tako predvidljivo, a Evropa se širila u malim koracima i osvajala zajedničke instrumente uz veliki oprez. Godinu dana kasnije, Unija im se sve više čini kao instrument za nekontrolisani podsticaj konkurencije, a ne zaštita od pritiska globalizacije. Na čelo Evropske komisije, "vlade EU-a", izabran je bivši desničarski premijer Portugala Hoze Manuel Barozo, veliki pristalica liberalizacije tržišta. Većina zemalja koje su se prošle godine priključile Uniji takođe jašu na talasu liberalizacije sa smanjenim poreskim stopama snažnijim privrednim rastom, što sve više privlači strane investicije.

VAŠINGTON PRE BRISELA: Upravo je prihvatanje tih ideja pomoglo ovim državama koje su se decenijama nalazile s pogrešne strane "gvozdene zavese" da uspešno sprovedu tranziciju i uhvate korak s bogatijim i starijim članovima ekskluzivnog kluba. Štaviše, ove zemlje se u svojoj spoljnoj politici snažno oslanjaju ne na Brisel, već na Vašington. Trajan Bašesku, novoizabrani predsednik Rumunije, zemlje koja se nada da će za dve godine biti u EU-u, ističe da mu je jedan od glavnih prioriteta jačanje veza sa Londonom i Vašingtonom, a Brisel ni rečju nije pomenuo.

Pod pritiskom konkurencije, i Širak i Šreder su već godinama prinuđeni na sve nepopularnije poteze u očima svojih birača, koji od njih zahtevaju još više protekcionizma. Među nepopularnim merama na koje je Šreder bio prinuđen jeste smanjivanje socijalne pomoći i penzijskih osnovica, a na vidiku je i smanjenje poreza. No, ni ove mere nisu urodile plodom, pa je Nemačka sada u najvećoj recesiji od Drugog svetskog rata. Od pet miliona nezaposlenih Nemaca čak milion živi u pokrajini koja se sprema na izbore i gde podrška crveno-zelenoj koaliciji dramatično pada. Severna Rajna-Vestfalija takođe je dom nemačkih privrednih giganata kao što su Dojče Telekom i Bajer. Zato se smatra da će izbori u ovoj pokrajini biti generalna proba za izbore koji će se u Nemačkoj održati sledeće godine. Sve to izaziva paranoju, a sama pomisao na nova proširenja izaziva ogorčenost i gnev. Radi zaštite od jeftine radne snage, najveći broj starih članica Unije (izuzetak su Britanija, Švedska i Irska) uvelo je restrikcije za radnu snagu iz novopridošlih članica. Averzija na mogućnost da bi se EU-u jednog dana mogla pridružiti i Turska sve više raste.

Direktor uglednog londonskog Centra za evropske reforme Mark Lionard kaže da su teme vezane za EU u Nemačkoj i Francuskoj bespotrebno politizovane. Pritisnuti ekonomskim nedaćama, Nemci i Francuzi su u sve većoj paranoji zbog priliva siromašne radne snage, ali i zbog toga što svojom podsticajnom poreskom politikom sve više "kradu posao" i narušavaju socijalni mir. Stopa nezaposlenosti u Francuskoj premašila je deset odsto. Lionard smatra da su političke elite ovim zemljama ozbiljno pobrkale lončiće kad dozvoljavaju da građani za svoje ekonomske teškoće krive EU i veliko proširenje. "Prava debata se svodi na pitanje da li Evropa ide levo ili desno, a ne da li ide u pravom ili pogrešnom smeru." Elga Barč, ekonomski ekspert ugledne konsultantske kuće Morgan Stenli, kaže za "Internešenel herald tribjun": "Protekcionizam je postao glavni hit. Ali, ako ne pripustite kapital, on će da ode kud može." Nikol Nesoto, direktorka Instituta za studije bezbednosti EU-a iz Pariza, kaže da je sada nemoguće predvideti kako će Francuzi glasati na referendumu, ali da je podela užasno jaka. "Oni koji su protiv, žele da Evropa ostane tu gde jeste, nepromenjena. Tu ima dosta nostalgije, ali ja bih pre rekla čak i utopije." Drugim rečima, protivnici Ustava najviše bi trebalo da budu kivni na svoje lidere, a ne na Litvaniju, Letoniju, Estoniju, Poljsku ili Brisel. Mnogi će pohrliti da glasaju protiv evropskog ustava u želji da Francuska održi primat u EU-u, kakav je imala bezmalo pola veka. Oni koji će glasati "za" shvatili su da je Berlinski zid pao pre više od 15 godina, i da tek danas sagledavamo posledice tog čina. Kakav god bio ishod, Evropa će ostati tu gde jeste. Uostalom, preživljavala je tu i tamo, neko "non", "nein", "nej" i "no" mnogo puta do sada.