Nakon dugotrajnih i mučnih pregovora irački lideri su navrat-nanos dostavili nacrt novog ustava Iraka poslanicima Ustavotvorne skupštine uz opasku da im treba još tri dana da izglade preostale nesuglasice. Završnica pregovora bila je dramatična, i lideri dveju vodećih iračkih frakcija, Kurda i šiitskih muslimana, poslanicima su predali tekst doslovno pet minuta pre ponoći između ponedeljka i utorka, i time formalno ispunili rok koji su sami sebi zadali. U protivnom, skupština bi bila raspuštena i bili bi raspisani novi izbori. To bi praktično značilo pobedu za pobunjeničke snage koje su dale sve od sebe da osujete izborni proces s jedne strane, i noćnu moru za Vašington s druge, jer je američki predsednik Džordž Buš kod kuće sve više suočen s rastućim kritikama zbog žrtava koje nacija trpi u vojnoj avanturi u Iraku.

Dogovor oko teksta prvog demokratskog ustava Iraka trebalo bi da označi novo poglavlje u istoriji države kojom je decenijama gvozdenom rukom upravljao Sadam Husein, a u kojoj više od dve godine nakon američke invazija tinja građanski rat. Za američku administraciju, ustav bi trebalo da označi željno očekivani početak postepenog povlačenja američkih snaga iz Iraka. Zbog toga su ulozi za uspeh političkog procesa "zemlje na dve reke", koju razdiru suprotstavljeni interesi tri glavne etničke i političke grupacije u zemlji, veliki ne samo za tri sukobljene frakcije – najmnogobrojniju šiitsku, te kurdsku i sunitsku – već i za SAD čiji građani sve više uviđaju da je ceh koji plaćaju za pacifikaciju Iraka preterano velik. Zbog toga je američki ambasador u Iraku Zalmaj Halilzad imao pune ruke posla i mnogo neprospavanih noći ne bi li iračke lidere privoleo na kompromis.

SVE NEJASNO: Ukoliko se irački lideri usaglase i oko preostalih otvorenih pitanja, Iračani će se o ustavu izjasniti na referendumu, nakon čega bi u decembru trebalo da budu raspisani prvi istinski parlamentarni izbori u zemlji. Ustav bi trebalo da izmiri sukobljene strane koje je na okupu držala brutalna diktatura Sadama Huseina. Međutim, nakon ponoćnog dogovora jasno je samo to da je Bagdad prestonica države, ali kakve tačno – još nije poznato. Federalne, gde pokrajine imaju pravo na samoopredeljenje, za šta se zalažu Kurdi i šiitski muslimani s juga, ili centralističke, što je po volji sunitske zajednice čiji predstavnici mahom nastanjuju centralni deo zemlje? Sekularne, kakvim Irak vide Kurdi, liberalni suniti i šiiti, ili države u kojoj se primenjuje šerijatski zakon, o čemu sanja većina šiita? Zahtevi šiitske većine u Ustavotvornoj skupštini da šerijatsko pravo ima primat u porodičnim odnosima toliko su glasni da je teško pretpostaviti da će borci za ženska prava, u Iraku i van njega, izvojevati pobedu. Američki zvaničnici mesecima su ubeđivali skeptike koji smatraju da Irak može da opstane kao celovita država jedino uz snažan represivni aparat, da će Kurdi balansirati težnje šiita za teokratijom, dok će šiiti, za uzvrat, onemogućiti kurdski separatizam, i da će ovakav odnos snaga stvoriti prostor za kompromis. Međutim, desilo se suprotno.

Veliki gubitnici procesa svakako su sunitski muslimani koji su, iako manjina (poput Kurda čine oko 20 odsto stanovništva), tokom vladavine Sadama Huseina uživali najveća prava u zemlji. Ogromna većina sunita bojkotovala je izbore, te je njihov uticaj u Ustavotvornoj skupštini takoreći zanemraljiv. Na insistiranje Amerike, lideri sunita uključili su se u ustavotvorni proces, ali su u finišu sasvim istisnuti od Kurda i šiita, i prete da će na referendumu ustav odbaciti. Amerikancima je važno prisustvo sunita u političkom procesu, jer američke trupe najveću muku muče upravo sa pobunjenicima iz sunitskih redova. Za razliku od Kurda i šiita, oni se jedini s nostalgijom sećaju vladavine Sadama Huseina koja im je pružala zaštitu i privilegije. Suniti su usamljeni u svojoj težnji za snažnom centralnom vladom u Bagdadu, s čime se ne slažu ni Kurdi ni šiiti, koji smatraju da je nakon gotovo tri decenije Sadamove represije kucnuo njihov čas. Kurdi, koji pretežno naseljavaju tzv. Kurdistan, kako se severni deo Iraka još zove, praktično uživaju autonomiju u odnosu na Bagdad još od 1991, kada su nakon prvog Zalivskog rata američke i britanske vojne snage uspostavile zonu zabrane letenja Sadamovim snagama. Kurdistan je najmirnija oblast Iraka, i praktično jedina regija gde cveta biznis. Kurdistan je, zapravo, oaza mira u Iraku, pogotovo ako se uporedi sa prestonicom, gde ne prođe ni dan bez eksplozija i prolivanja krvi. "Sletite li u Irbil, regionalni centar Kurdistana", kaže novinarka BBC-ja Kerolajn Holi, "kao da ste se našli u sasvim drugoj državi." Na mestu nekadašnje vojne baze izgrađen je savremeni međunardni aerodrom na koji sleću strani investitori, jer je Kurdistan jedina iračka oblast koja je u stanju da privuče strani kapital, ali i svežu radnu snagu iz arapskih delova Iraka.

NAFTA NAJSPORNIJA: No, sada, kada je Sadam Husein u zatvoru, a oni nadomak ostvarenja decenijske težnje za sopstvenom državom, Kurdima nije do odustajanja. Oni se bore da u ustavu i zvanično dobiju pravo na samoopredeljenje, ali i da se Kurdistanu pripoji Kirkuk, grad koji je nekada imao kurdsku većinu, a koji je Sadam Husein uspešno "arabizovao" tokom svoje vladavine, proteravši na desetine hiljada Kurda. Kurdi Arape u Kirkuku smatraju kolonizatorima, ali ih ova istorijska nepravda ne bi toliko bolela da Kirkuk ne leži na jednom od najvećih naftnih nalazišta u Iraku.

Upravljanje naftnim izvorima takođe je jedno od najspornijih pitanja među iračkim političkim frakcijama, i u tome treba tražiti motiv sunita za jakom centralnom vlašću, jer centralna oblast Iraka, naseljena sunitima, nije bogata naftom koliko kurdski sever i šiitski jug. Zbog toga su se šiiti i Kurdi udruženim snagama borili za pravo da samostalno raspolažu naftnim izvorima, bez velikog mešanja centralnih vlasti. Na pomolu je kompromis koji centralnoj vladi omogućava da raspolaže prihodima od nafte, a da pokrajine imaju pravo da samostalno raspolažu izvorima koji tek treba da budu otkriveni.

Uprkos nadama američkih zvaničnika, klerikalno nastrojeni šiiti i separatistički nastrojeni Kurdi lako su iz procesa istisli predstavnike sunita i nastavili da se dogovaraju o podeli plena i zaštiti sopstvenih interesa. Kurdi malo mare za šiitske napore da zavedu šerijatski zakon, jer njega ionako neće imati ko da sprovodi u Kurdistanu, gde su čuvari reda i mira "pešmerge", kurdske oružane snage. Sa svoje strane, ni šiitske vođe ne haju naročito za težnje Kurda za otcepljenjem od Iraka, jer i sami teže da za južne oblasti bogate naftom isposluju autonomiju i da se čvršće povežu sa Iranom. Na kraju je Vašington, kome se strašno žurilo da se kakav-takav nacrt ustava nađe pred poslanicima, popustio, i sunitska manjina ostala je prikraćena i ljuta, a od njihove saradnje umnogome zavisi mir u Iraku. Zbog toga ima razloga za strahove da će odgovor pobunjenika biti žestok, a sunitski lideri neće imati sa čim pred njih da izađu ne bi li ih umirili.

No, i bez oružane pobune, suniti će imati priliku za osvetu, jer nacrt ustava tek treba da bude prihvaćen na referendumu u oktobru. Suniti su većina u bar četiri centralne pokrajine, a dovoljno je da dve trećine građana u najmanje tri pokrajine glasaju protiv dokumenta, da čitav poduhvat padne u vodu i da se pregovori vrate na početak.

LIMENI KOVČEZI: U međuvremenu, izvesno je jedino da će Irakom teći još krvi. Da bi popravio raspoloženje kod kuće, američki predsednik Buš je na dan labavog kompromisa oko nacrta ustava iznenada i nakratko prekinuo godišnji odmor i obratio se veteranima u Solt Lejk Sitiju. Buš je namerno izabrao Jutu da se posle duže pauze obrati naciji, jer je podrška republikancima tamo najjača. Najednom pun razumevanja i strpljenja, prikrio je vidljivu nervozu svojih zvaničnika kako se krajnji rok za dogovor oko ustava bližio, i pohvalio je napore Iračana. Što je još važnije, Buš je pred američkim ratnim veteranima pokušao da amortizuje sve jače kritike zbog vojnog prisustva u Iraku i proteste majki palih boraca, tako da je njegov govor bio pun zahvalnosti američkim žrtvama koje su pale za iračku i avganistansku demokratiju. Čak je, što retko čini, slovom i brojem pomenuo američku cenu u ljudskim životima. Od početka rata do danas u Iraku su život izgubila 1864 američka vojnika, dok ih je 223 poginulo u Avganistanu. Limeni sanduci i sahrane uz vojne počasti Amerikance sve više podsećaju na rat u Vijetnamu, a majke palih boraca su sve glasnije. Zbog toga su i Buš i njegova šefica diplomatije Kondoliza Rajs prigrabili čak i ovako polovičan sporazum oko ustava i proglasili ga trijumfom demokratije, bez obzira na to što otvara vrata za nastanak nove džamahirije po uzoru na Iran.

No, kako podseća Harlan Ulman iz vašingtonskog Centra za bezbednost i međunarodne odnose, ustavni sporazum samo je jedan u nizu brojnih koraka ka demokratiji u zemlji koja je odvajkada prisilom držana na okupu. Poslednji izveštaj Međunarodnog monetarnog fonda o Iraku svedoči da ova zemlja pati od teških problema tipičnih za sve zemlje u tranziciji, samo što nasleđe Sadamovog režima i tinjajući građanski rat dodatno udaljavaju ovu zemlju od željenog mira i prosperiteta. MMF kao direktne uzročnike pogoršane ekonomske situacije vidi pobunjeničke snage koje ometaju reforme i rekonstrukciju države. No, sa ustavom ili bez njega, Irak je zapravo u začaranom krugu. Pad naftne proizvodnje, koji je trenutno niži od nivoa pre američke invazije i iznosi samo dva miliona barela dnevno, ekonomski rast od oko četiri odsto, što bi se danas smatralo uspehom za razvijenu zemlju, ali nikako dovoljno za Irak, samo doprinosi da se broj dobrovoljaca za gerilski rat protiv američkih i lokalnih snaga bezbednosti povećava. Na dan kada su irački lideri objavili da je kompromis pronađen, u Bagdadu je poginulo desetoro ljudi, od kojih osam policajaca koji su bili u kombiju što je upao u zasedu. Smrtnost novorođenčadi mnogo je veća od proseka u regionu, snabdevanje strujom i čistom vodom je sporadično, procene nezaposlenosti kreću se od 40 do 70 odsto, a inflacija će, prema predviđanjima, biti veća od 30 odsto. Skoro da nema domaćinstva u Iraku koje ne zavisi od neke vrste humanitarne pomoći. Zbog toga je radost oko dogovora iračkih šiita i Kurda da nastave razgovore bila mnogo veća u američkoj nego u iračkoj prestonici.