Za "Vreme" iz Tel Aviva

Nelson je nervozan. Dugo meša šećer u šolji sa crnom kafom i gleda okolo. Saobraćaj na Alenbi ulici, nedaleko od centralne autobuske stanice u Tel Avivu, postao je bučan. Nelson i dalje gleda preko ramena na glavnu ulicu. Plaši se agenata OZ-a, jedinice izraelskog Ministarstva unutrašnjih poslova. Jedinica je zadužena za deportovanje radnika, ilegalnih migranata. "Ne bi trebalo da sam nervozan", kaže Nelson pokušavajući da se nasmeje. "Moja dokumenta su O.K." Bez obzira na to, susret s agentima svakako je neprijatno iskustvo. Nelson živi u Tel Avivu 18 meseci, od kada se javio na oglas jedne od mnogobrojnih privatnih agencija za zapošljavanje koja u oblasti Manila na Filipinima traži radnike koje bi mogla da pošalje u Izrael. Filipini su jedan od najboljih izvora radne snage, zajedno sa Kinom, Tajlandom, Nepalom i nekim regionima u Indiji. Svako ima svoje zaduženje: Filipinci uglavnom rade u kući, održavaju je i staraju se o deci i starima. Kinezi rade na građevinama, a Nepalci, Tajlanđani i Indijci uglavnom su zaposleni na farmama. Ovo su jedina tri sektora u kojima je, prema zakonima koji važe u Izraelu, zapošljavanje stranaca dozvoljeno. "Ja sam srećnik", kaže Nelson. "Moji poslodavci su veoma ljubazni, i dobijam dobru dnevnicu. Živim sa njima 24 sata dnevno, ali sa drugim Filipincima imam stan nedaleko odavde. Tamo provodimo slobodne dane, zajedno smo, pričamo i zabavljamo se."

PLATI DA ZARADIŠ: To je uobičajeno u Tel Avivu. Oblast oko centralne autobuske stanice – 44.000 kvadratnih metara i stotine radnji, čija je izgradnja zauvek promenila socijalnu sliku – postala je pulsirajuće srce grada koji se i inače odlikuje ljudskom različitošću.

Filipinci su jedna od najbrojnijih i najživljih zajednica. Imaju svoje barove, mesta gde se okupljaju i čak, od pre nekoliko meseci, i sindikat koji pokušava da se organizuje kako bi odbranio prava mnogih radnika koji imaju manje sreće od Nelsona.

"Mi to zovemo mehanizam kružnih vrata", kaže Roj Vagner iz asocijacije Kav LaOved. "Poslodavci ne mogu da zaposle radnike direktno, već to moraju da urade preko agencija. Samo one imaju dozvolu da uvoze radnu snagu. Naravno, poslodavci plaćaju za tu uslugu." Kav LaOved je počela sa svojim aktivnostima 1991. godine, kao advokatska grupa za radnike iz Palestine koji su imali brojne probleme dok su radili u Izraelu. Danas ova organizacija pomaže i radnicima koji su došli iz mnogo udaljenijih zemalja.

"Jedinstvena karakteristika izraelskog sistema je da zaposleni takođe plaćaju za ugovorno posredovanje", dodaje Vagner. Cene su različite: Filipinci sa višim obrazovanjem i boljim veštinama plaćaju četiri ili pet hiljada dolara da bi dobili bolji posao. Manje obučenim radnicima, kao što su zaposleni na farmama, može biti naplaćena dva ili tri puta veća suma. Malo je bolje u građevini, zato što ovaj sektor vlast više nadgleda. Ipak, kineski radnici ponekad treba da plate i 8000 dolara. "Ovo znači da kada je radnik otpušten, agencije koje posreduju nemaju interes da mu obezbede drugi posao. Za njih je profitabilnije da dovedu drugu osobu", kaže Vagner.

"Status radnika migranata u Izraelu zavisi od njihovih radnih ugovora. Legalni migranti bez radnih ugovora izloženi su svim vrstama ucena kada su u pitanju uslovi rada, dnevnice i broj radnih sati", objašnjava Vagner. On dodaje: "U suštini, niko ne dobija minimalnu dnevnicu od 21 šekela za sat (manje od četiri evra), a često se desi da kada osoba stigne u Izrael, nakon dugog i skupog putovanja, uopšte ne dobije posao zato što su se poslodavci predomislili ili im se jednostavno ta osoba ne sviđa." Ukoliko budu uhvaćeni bez radnog ugovora, legalni migranti se deportuju u svoje zemlje.

PODZEMLJE: Da bi izbegli patrole OZ-a i deportaciju, oni žive u podzemlju. Od 2002. do 2003. godine prvi talas deportacija vodila je specijalna policijska jedinica od 400 oficira. Oni su bili vrlo efikasni i uspeli su da deportuju oko 25.000 do 30.000 osoba za godinu dana. Nakon 2004. broj deportacija se smanjio zahvaljujući kombinaciji tri faktora. Pre svega, migranti su postali veštiji, naučili su kako da se bolje sakriju, pogotovo u gradskim oblastima. Drugo, za deportacije više nije nadležno Ministarstvo za unutrašnju bezbednost, već manje efikasno Ministarstvo unutrašnjih poslova. Treće, izraelski ekonomski oporavak nakon Druge Intifade stvorio je više radnih mesta za migrante. "Paradoks ovog sistema je da su ilegalni radnici slobodniji zato što ne moraju da brinu o svom legalnom statusu", naglašava Vagner. Mnogi od njih dođu u Izrael sa turističkom vizom i onda ostanu.

Mehanizam "kružnih vrata" počeo je da funkcioniše sredinom devedesetih godina. Kreiran je od strane Rabinove administracije 1994. i doživeo je vrhunac tokom ekonomskog buma koji je pratio mirovni ugovor iz Osla 1996. godine. U to vreme potražnja za radnicima u Izraelu bila je toliko visoka da se broj i palestinskih i drugih stranih radnika znatno povećao. Stvari su se promenile sa Drugom Intifadom. Samo šaka palestinskih radnika dobila je dozvolu da radi iza Zelene linije i Zida, tako da se broj ostalih stranih radnika stalno povećavao. Vagner smatra da ne postoji "strukturalna konkurencija" između stranih i palestinskih radnika: "To je stvar politike, zato što o broju radnih dozvola za Palestince i za druge strane radnike odlučuje vlast."

Prema organizaciji Kav LaOved, u Izraelu danas živi oko 300.000 radnika migranata. To znači da čine oko deset odsto ukupne radne snage. Polovina njih je tu ilegalno. Konzervativci su u javnosti protiv njih pokrenuli kampanju tražeći čvršću kontrolu i deportacije. U pojedinim krajevima Tel Aviva u kojima živi viša klasa, građani su protestovali protiv migranata. Agenti OZ-a, prema podacima koje je objavilo Ministarstvo unutrašnjih poslova, od jula do septembra ove godine deportovali su oko 3100 osoba. Oko 2400 njih izabralo je da "dobrovoljno" ode, a ostali su bili prisilno deportovani nakon kratkog boravka u jednom od dva "deportaciona centra" koji postoje u Izraelu.

IDENTITET: Ekonomska kriza još je pogoršala život migranata. Organizacija LaOved zabeležila je da je, što se tiče nadnica, položaj radnika znatno otežan. U nekim slučajevima zarade su snižene za 30 do 40 odsto, a slučajevi ucene i eksploatacije su sve češći. Među Izraelcima se, međutim, menja svest. Više nema antirasističkih demonstracija poput onih koje se održavaju u mnogim drugim delovima sveta. Ipak, primećuju se sve jasniji znaci različitih stavova prema pravima migranata.

Postoji još jedan "kratak spoj" vezan za kružna vrata. Tiče se najosetljivijeg pitanja u Izraelu – identiteta. Kao što se dogodilo u Nemačkoj šezdesetih godina, poslodavci i vlast smatraju da su uvezli ruke, ali su dobili i živote, ljude, priče, kulturu. Istina je da većina migranata ne razmišlja o tome da ostane u Izraelu duže od pet godina, što je i prosečna dužina trajanja radne dozvole. Neki od njih, ipak, odluče da ostanu. Nekad se to jednostavno dogodi.

Priča o 1200 dece rođene u Izraelu od roditelja stranaca podelila je javno mnjenje. Vernici i nacionalisti stranaka desnog krila glasno govore o "novoj opasnosti" po jevrejski identitet u sopstvenoj državi. Nije neobično čuti pitanje zašto Izrael, uz sve poteškoće koje trenutno ima, treba da nosi još jedno breme.

Ministar unutrašnjih poslova Eli Jišai 21. oktobra bio je očekivan na sastanku s Komitetom stranih radnika izraelskog parlamenta. Kada je saznao da će na taj sastanak Nican Horovic iz levičarske partije Merec, koja okuplja Arape i jevreje, dovesti decu stranih radnika i njihove porodice, Jišai je odlučio da se ne pojavi. Merec zajedno sa Kav LaOvedom pokušava da pribavi za tu decu izraelsko državljanstvo, koje bi njihovim roditeljima omogućilo da dobiju boravišnu dozvolu. Prvi korak ka eventualnom, budućem državljanstvu.

Pre nekoliko nedelja hiljade ljudi učestvovalo je u demonstracijama u Tel Avivu tražeći državljanstvo za "došljake". Čekajući novi talas koji je za naredne mesece obećala vlada Benjamina Netanjahua, protesti za prava migranata prekoračili su granice i liberalnog javnog mnjenja i političkog aktivizma. Pre nekoliko nedelja, prijatelji Hapoela, fudbalskog kluba iz Tel Aviva sa podrškom među levičarima, postavili su ogroman transparent na svom delu stadiona. Pitanje je bilo jednostavno i provokativno: "Ko ovde nije migrant?"