Za “Vreme” iz Njujorka

Ako jednog od ovih vikenda propustite proteste podrške Ukrajini koji se održavaju u raznim delovima Njujorka i krenete negde na izlet auto-putom 78 prema Zapadu, gde se već nakon sat vremena vožnje prostiru beskrajne šume i polja, kao da tog ogromnog grada koji je ostao iza vas nikada nije bilo, u obližnjem Pilou primetićete bilborde kakvi se mogu videti i u nekim drugim, malim mestima širom Amerike. Na drvenim banderama za uličnu rasvetu, uokvirene državnom zastavom za belim zvezdicama, nižu se duž glavne ulice fotografije mladića u uniformama, sa njihovim imenima, rodom vojske, nazivom rata u kome su izgubili život i oproštajnim porukama najbližih. Amerikanci su ponosni na svoje sunarodnike koji su stradali u Avganistanu, Iraku, Vijetnamu, Koreji, hladnom ratu ili nekom drugom sukobu u kome je učestvovala njihova zemlja, kao što sada ponosno naoružavaju Ukrajinu koja se odupire ruskoj agresiji. To je, što se tiče američke pomoći za sada sve, niko od tri stotine stanovnika Piloa, koji ima tu jednu ulicu u kojoj su poređane slike gradskih heroja i jedno groblje na kome su sahranjeni, neće ovaj put morati da ratuje negde daleko od svog okruga Daufin u rodnoj Pensilvaniji.

Amerika će, s druge strane, kako je čvrsto obećala predsedavajuća Predstavničkog doma Kongresa Nensi Pelosi tokom posete Kijevu, biti uz Ukrajinu sve do konačne pobeda. Ona je, predvodeći delegaciju kongresmena, najavila da će ubrzo biti odobren zahtev američkog predsednika Džozefa Bajdena za dodatne 33 milijarde dolara pomoći Ukrajini od čega je najveći deo planiran za naoružanje. To je jasan znak da se sukob neće okončati u dogledno vreme. Pritom i više nego dvostruko veći iznos u odnosu na 13,6 milijardi koje su američki parlamentarci izglasali prethodnog meseca.

Od početka ruskog napada, Ukrajina je primila više od 3 milijarde dolara američke vojne, humanitarne i ekonomske pomoći, ali kako rat odmiče, umesto šlemova, pancira ili optičke opreme, Amerika šalje Ukrajini sve više težeg naoružanje poput samohodnih haubica kalibra 155 milimetara, oklopnih transportera, helikoptera Mi-17 ili sofisticiranih Svičblejd dronova, lansirnih sistema Dževelin, prenosnih protivavionskih sistema Stinger, zajedno sa oružjem specijalno projektovanim za ukrajinske potrebe poput bespilotnih letelica Feniks gost.

PROCENE O UKRAJINSKOJ POBEDI

Veliki deo tog paketa od 800 miliona dolara stigao je u Ukrajinu u isto vreme kada su na železničku stanicu u Kijevu došli američki državni sekretar Antoni Blinken i sekretar odbrane Lojd Ostin, dok su im se iza leđa nizali kontejneri sa opremom i naoružanjem.

Vojnički jasno i direktno, kako to samo Amerikanci umeju, Ostin je tom prilikom rekao da postoji jedna želja: da vide Rusiju toliko oslabljenu kako više ne bi bila u stanju da napada susede poput Ukrajine. Najnovije procene američkog vojnog vrha govore da je to moguće i da Ukrajina može da pobedi u ratu, što je isto tako jasno i direktno potvrdio portparol Pentagona Džon Kirbi. Ono što niko od njih nije baš želeo da kaže, izgovorio je načelnik Generalštaba združenih snaga Mark Mili, upozoravajući da bi rat u Ukrajini mogao potrajati godinama, i da svi moraju da budu spremni za težak, iscrpljujući sukob.

Na osnovu tih procena Amerika je učinila najviše što je mogla bez ulaženja u direktan sukob sa ruskim snagama u Ukrajini: okupila je sve svoje saveznike u nemačkoj vojnoj bazi Ramštajn i zajedno sa njima napravila strategiju da se naoružavanjem Ukrajine, a izolovanjem i kažnjavanjem Rusije sankcijama, taj period skrati na najmanju moguću meru. Kada su i druge države poput Britanije, Nemačke i Kanade prihvatile da isporuče Ukrajini protivavionske sisteme i oklopna vozila, Ostin je to nazvao “važnim napretkom”.

Inače, veliki broj stanovnika Amerike gaji vidljivo poštovanje baš prema rečima “napredak” i “produktivnost”. Nije to sve tako jednostavno kao što možda izgleda na prvi pogled, ali recimo da će nemali broj Amerikanaca na kraju radnog dana, dok izmoreni dnevnim poslom negde u gužvama na putu prema kući sumiraju dnevne učinke, biti zadovoljan ukoliko iza sebe vidi progres i delotvornost.

Ako je tog dana baš nešto krenulo po zlu pa se nikako ne može govoriti o pozitivnim rezultatima, obično se, u odgovoru na pitanje kako je bilo na poslu, kaže “da nije bilo loše”, ali odmah nakon toga slede reči nade da će verovatno već sutra sve teškoće biti prevladane. No, ako se na trenutak ostavi po strani vlastita sudbina i malo šire pogledaju stvari oko sebe, da li je američka strategija da se poraze ruske snage u Ukrajini dovoljno delotvorna, i kakav je progres do sada postignut?

KOLIKO KOŠTA RAT?

Nema sumnje da je Bela kuća od prvog dana ruske agresije zauzela oštar kurs prema Moskvi tvrdeći da je Rusija izgubila svaki međunarodni ugled i državno dostojanstvo, nazivajući njene postupke u Ukrajini “zverskim” i “genocidnim”, a predsednika Vladimira Putina krvnikom, ubicom i diktatorom, sa čim se slaže i veliki deo svetske javnosti.

Iz američkog budžeta do sada je potrošeno više od tri milijarde dolara za ukrajinsku borbu protiv ruskog napada, ali je, isto tako, poređenja radi, prema svedočenju penzionisanog brigadnog generala Stiva Andersona, jedan dan rata u Iraku koštao Sjedinjene Američke Države 300 miliona dolara, što znači da je sve ono što je Ukrajina dobila od početka rata, potrošeno za desetak dana borbe za smenu režima Sadama Huseina.

Ukrajinska vojska je poslednjih nedelja konačno počela da dobija ozbiljnije američko naoružanje poput artiljerije, oklopnih vozila i borbenih helikoptera, ali je to pristiglo kada su razaranja i zločini ruskih snaga nad civilima toliko uzeli maha da ih je sada teško zaustaviti. Naravno, za Ukrajinu bi bilo mnogo gore da u prethodnom periodu nije dobila ništa, i u tom slučaju bi se sigurno ostvarili ruski planovi o potpunoj okupaciji te zemlje, pa sad najnovije američke procene govore da je trećina ljudstva i tehnike koje je Rusija angažovala u napadu na Ukrajinu oštećena ili onesposobljena.

Teško je reći koliko je sve to zajedno produktivno, ali određeni progres sigurno ne bi izostao ako bi se napravila i alternativna strategija plana o pobedi i isterivanju ruskih snaga iz Ukrajine. Lepo je, naravno, preneti i na druge deo vlastitog optimizma, ali šta ako Ukrajina ne bude uspela da pobedi Rusiju? Šta će biti ako ukrajinska vojska ne bude bila u stanju da se izbori sa ruskom agresijom, tim pre što Vladimir Putin očigledno nema nameru da stane, jer je već previše investirao u taj rat, što samo potvrđuju izjave nekih ideologa Kremlja koji otvoreno pozivaju na uništavanje ukrajinske nacije i brisanje Ukrajine kao države sa lica zemlje? Takva kakva je, Amerika će posvećeno, temeljno i sa punim kapacitetom nastaviti da ide ka svom cilju i da naoružava i pomaže Ukrajinu, tako da se trenutno i ne pomišlja na bilo kakve mirovne pregovore, kojima bi se možda sačuvali ostali delovi Ukrajine od razaranja, a civilno stanovništvo od dodatnog stradanja.

Ima u tome, delom, uticaja i davnašnjeg animoziteta prema Rusiji, koja je bila i ostala simbol svega što je suprotno temeljnim američkim vrednostima: slobodi, demokratiji i tržišnoj ekonomiji, koja se u vreme sovjetskog komunizma zvala svojim pravim imenom – kapitalizmom, i tako je neprijatelj tog simboličkog neprijatelja sada postao stvaran, sasvim realan prijatelj. Stoga je predsedavajuća Predstavničkog doma Kongresa Pelosi i mogla da zahvali ukrajinskom predsedniku Volodimiru Zelenskom na “borbi za slobodu”, jer je ta “borba, borba za sve”.

HEROJI NA BILBORDIMA

Zato je i razumljivo što Bajdenova politika prema ukrajinskoj krizi trenutno uživa mnogo snažniju podršku stanovnika Amerike od bilo kojih drugih poteza koje Bela kuća povlači na domaćem terenu.

Od 1939, kada je agencija Galup počela da meri podršku dolaska izbeglica, nikada veći broj Amerikanaca nije odobravao primanje imigranta iz bilo koje zemlje. Čak 78 procenata ispitanika se slaže sa dolaskom do 100.000 ukrajinskih izbeglica, a velika većina Amerikanaca, prema ispitivanjima javnog mnjenja, podržava i najnoviji Bajdenov predlog o izdvajanju iz budžeta za pomoć Ukrajini, mada je nedavno ispitivanje Asošiejted presa i NORC centra za istraživanje javnog mnjenja otkrilo da 54 odsto građana Amerike smatra da predsednik nije bio dovoljno čvrst u odgovoru na rusku invaziju, ali se i dalje 55 procenata protivi slanju američkih vojnika koji bi se borili protiv ruskih snaga u Ukrajini. Važna je ukrajinska borba za slobodu, ali su važni i vlastiti životi, tim pre što je Pentagon više puta upozorio da direktno učešće američkih snaga u ratu u Ukrajini vodi u globalni sukob sa Rusijom, koji bi sigurno značio kraj bilo kakvog pomišljanja na progres i napredak.

Zbog toga onih desetak mladih koji žive u Pilou mogu mirno da sede u baru jedinog gradskog hotela u Market stritu bez straha da će njihove fotografije osvanuti na stubu ulične rasvete pored slika Valtera Tvitmena ili Bobija Hofmana. Uostalom, ako sutra baš i ne bude nekog većeg napretka na obližnjoj farmi gde većina njih radi, sigurno će osvanuti još jedan dovoljno dobar dan u okrugu Daufin, u državi Pensilvaniji, baš kao i u mnogim sličnim mestima širom zemlje Amerike.