Krajem narednog meseca, tačnije 22. juna, navršiće se tačno 40 godina otkako se jedna petnaestogodišnja devojčica, državljanka i stanovnica Vatikana, nije te večeri vratila roditeljskoj kući. Izložen u ovakvoj formi, događaj bi mogao izgledati više nego bizaran, ali ga činjenica da se oko njega, već četiri decenije, lome politička, medijska, policijska i sva druga koplja, svrstava među najznačajnije sudsko–političke skandale današnje Italije.

Ovaj slučaj, zbog koga su otvarane (i zatvarane) dve maratonske sudske istrage (1983–1997. i 2008–2015), ne samo da je ostao nerešen, već je tokom minulih godina oko njega isprepletano mnoštvo raznovrsnih, lažnih i istinitih svedočenja, otkrića i misterija, koji bi bili bogat materijal čak i za više od dosad objavljenih knjiga.

Ta devojčica se zvala Emanuela Orlandi i bila je najmlađe dete Erkola, službenika papske administracije i Marije, domaćice, koji su imali ukupno petoro dece: sina i četiri kćeri. Bila je učenica gimnazije i pohađala je muzičku školu. Tog dana je otišla na čas flaute, a pri izlasku iz škole se poverila drugaricama da treba da se nađe sa jednim čovekom koji joj je ponudio fantastičan honorar od 375 hiljada lira ukoliko bude delila kataloge na modnoj reviji koju priređuje kuća “Avon”. Ova modna kuća nije tog dana organizovala nikakvu reviju, nije bilo nikakvih muškaraca koji su nudili posao. Nije više bilo ni Emanuele, nestala je.

OTVARANJE DOSIJEA

Slučaj je svih ovih decenija bio na medijskoj tihoj vatri koja bi se, s vremena na vreme, rasplamsavala novim, manje ili više šokantnim otkrićima i isto tako brzo, a ponekad i prebrzo, gasila. Poslednji put medijski žar je raspiren početkom ove godine objavom da su sudske vlasti Vatikana ponovo skinule prašinu sa ovog debelog dosijea (za koji su vatikanski zvaničnici ranije tvrdili da uopšte i ne postoji) u nameri da na slučaj konačno stave tačku. Inicijativa je, s obzirom na njen značaj i moguće posledice, potekla od pape Frančeska koji se, sve do sada, nije izjašnjavao o ovom slučaju, verovatno čekajući zgodan momenat da se sa problemom suoči na pravi način. Odluka je izazvala oduševljenje italijanske javnosti, a već odavno presahli optimizam je znatno ojačan odlukom nadležnog tužilaštva u Rimu da ponovno pokrene sopstvenu istragu. Svoj doprinos je dao i italijanski Parlament inicijativom Donjeg doma za formiranje posebne parlamentarne komisije koja bi pratila tok istrage.

Prva vest koja je optrčala svetske medije bila je potaknuta iskazom Pjetra Orlandija, Emanuelinog brata, inače porodičnog frontmena i čoveka koji sve ove godine vodi upornu borbu za istinu o sudbini svoje sestre. Gostujući u jednoj TV emisiji, on je priložio i audio-snimak u kome nepoznati sagovornik, insistirajući na umešanosti Vatikana u ceo slučaj, navodi i to da je pokojni papa Vojtila imao običaj da, u pratnji dva svoja ordonansa, noću šeta po gradu, a da tom prilikom, kako je rečeno, “nije išao da osveštava kuće”. Snimak je izazvao odijum katoličke javnosti, koja je ovo tumačila kao insinuaciju papinog nedoličnog ponašanja, a ceo slučaj stavljalo u pedofilski kontekst u kome se, u poslednje vreme, veoma često odvijaju skandali vezani za katoličku crkvu u celini. Pjetro Orlandi je, reagujući na optužbe, izjavio da mu nije bila namera da bilo šta insinuira pošto su “za papine noćne šetnje svi znali”, da mu nije bila namera da ga dovodi u vezu sa pedofilijom i da nema nameru da se bilo kome izvinjava: “Papa je (mnogo toga) znao, ali je dozvolio da ceo slučaj bude prekriven ćutanjem”, rekao je odgovarajući na optužbe. Da sve neće ići onako kako se dobronamerni deo javnosti nada, videlo se ubrzo: Pjetrovoj ćerki koja je želela da tokom nedavne utakmice Roma–Inter na stadionu razvije neveliki transparent u pomen svojoj tetki, koja je takođe bila navijač Rome, obezbeđenje, nakon telefonske konsultacije sa višim instancama, to nije dozvolilo.

ATENTAT I OTMICA

Da se radilo o pedofiliji, sve ovo bi odavno i bez posebnih teškoća bilo razrešeno. U ovom slučaju, inicijalna pretpostavka bi glasila: da nije bilo neuspelog atentata na papu Vojtilu 13. maja 1981. godine ili da je atentator Mehmed Ali Agdža tada ubijen, Emanuela Orlandi bi ovog januara proslavila 55. rođendan. Ovo “proslavila bi” treba shvatiti vrlo uslovno, pošto su se svedočenja o njenoj smrti do sada pojavljivala u istom broju kao i tvrdnje da je živa i zdrava, dok njen leš nikada nije pronađen niti se zna kako je i na koji način (eventualno) ubijena.

Mehmed Ali Agdža, poznat kao plaćeni ubica i (po potrebi) pripadnik “Sivih vukova”, turske ultranacionalističke organizacije, po ekspresnom postupku u Italiji je osuđen na doživotnu robiju. Kasnije se ispostavilo da je Agdža, iako bez ikog svog, u zatvoru ipak primao posete. Bili su to ljudi elegantno obučeni i sa specijalnim legitimacijama. Smatra se da je pažnja kojom su ga obasipali imala snažno dejstvo na njegovu psihu, tako da je, samo sedam dana nakon nestanka Emanuele Orlandi, pozvao nadležnog istražitelja i rekao mu da povlači svoj raniji iskaz: ne, on nije pucao na papu po nalogu bugarske tajne službe, odnosno za račun Moskve koja je u Vojtili videla smrtnog neprijatelja, nego za sebe i svoj groš pošto ga Crkva ne priznaje za novog Hrista. “Crvena linija” koja je od Trga Sv. Petra, gde je pucano na Papu, vodila do zidina Kremlja je, sve do ovog naknadnog priznanja, bila lajtmotiv u političkim komentarima većine svetskih medija.

Osnova za ovakve pretpostavke je bilo, tako da je čak i jedna komisija italijanskog parlamenta, nazvana po čuvenom N. V. Mitrokinu, arhivisti KGB-a koji je objavio mnoštvo dokumenata o tajnim akcijama svoje firme, donelo preporuku kojom se potvrđuje veza između sovjetskih službi i atentata na papu, ali ovaj nalaz nije ostavio većeg traga u italijanskoj spoljnoj politici. Agdža je nastavio da menja svoje iskaze, pa je tvrdio i da su atentat poručili neki ljudi iz samog Vatikana ali, s obzirom na to da je već bio proglašen za neuračunljivog, ovo nije uzimano za ozbiljno. Neozbiljnim su smatrane i tvrdnje Orala Čelika, Agdžinog saučesnika u pripremi atentata, koji je tvrdio da je bio u vezi sa dvojicom vatikanskih kardinala. Bilo je još indicija koje su ukazivale u tom pravcu, ali su sve do jedne uklonjene. I upravo u toj zoni koja je obuhvatala umešanost Vatikana u vezu atentata i otmice Emanuele Orlandi, istraga koju su vodili italijanski pravosudni organi nailazila je na najtvrđi otpor i mračno ćutanje Svete stolice. Sa druge strane, treba li posebno isticati da su svi turski i bugarski državljani optuženi za učešće u atentatu na papu u maju 1981. oslobođeni zbog nedostatka dokaza?!

Poznavaoci prilika tvrde da je otmica Emanuele Orlandi planirana upravo zarad ucene i razmene za Ali Agdžu i da su iza svega stajale neidentifikovane tajne službe, među kojima se isticala istočnonemačka STASI. Postoji podatak da je na moguće otmice, neposredno nakon atentata, ukazivala i francuska tajna služba. Neki ljudi iz papinog okruženja (lični sobar i komandir papske žandarmerije) izjavili su da su se njihove ćerke žalile kako ih danima, na putu ka školi, prate nepoznate osobe. Praćenje je prestalo kada su ova dvojica obaveštena o mogućoj otmici svoje dece, a devojke stavljene pod diskretnu policijsku pratnju. Emanuelin otac Erkole Orlandi je bio veoma gnevan kada je saznao da on o tome nije bio obavešten, ali će tek osamnaest godina kasnije u jednom novinskom intervjuu reći da su njegovu kćer otele tajne službe.

A da je Emanuela odabrana s jasnom namerom, svedoči i jedna “slučajnost”: pošto je, sticajem okolnosti, rođena van Vatikana, ona je stekla vatikansko državljanstvo mnogo kasnije, 23. marta 1983, samo tri meseca pre otmice (!). Priču o uceni potkrepljuje još jedan tragični nestanak, četrdesetak dana pre Emanueline otmice: petnaestogodišnja Mirela Gregori, sa stanom u Ulici Nomentana u Rimu je, pre nego što je izašla iz kuće, rekla majci da ide da se nađe sa drugarom iz osnovne škole. Nekoliko dana ranije poverila joj je da je našla rešenje kako da finansijski pomogne porodici. I njoj se izgubio svaki trag, osim nekoliko nepouzdanih svedočenja da se bavila prostitucijom i da je potom ubijena, ali bez ikakvih dokaza.

PRIKRIVANJE TRAGOVA

“Sivi vukovi” su u više svojih objava tvrdili da u rukama imaju obe devojčice. Jedan anonimus pod nadimkom “Amerikanac” je u svojim telefonskim pozivima porodici navodio detalje o vrsti i marki Mireline garderobe uključujući i onu intimnu, a njena majka je tokom jednog susreta sa papom Vojtilom, među njegovim svitom, prepoznala čoveka sa kojim se njena ćerka, zajedno sa svojim drugaricama, viđala u susednom baru. Istražni sudija se ovoga setio tek u drugom pokušaju sprovođenja istrage, desetak godina kasnije, kada Mirelina majka više nije bila sigurna da li je čovek koji joj je pokazan baš taj koga je videla uz papu ili neki drugi. Slučaj je arhiviran.

Ucena je trebalo da ide dvostrukim tokom: otmičari su imali u rukama državljanku Italije i državljanku Vatikana. Za vađenje Ali Agdže iz zatvora bio je potreban papin oproštaj (usledio decembra 1983) i akt o pomilovanju predsednika Republike Pertinija. Agdža jeste pomilovan, ali tek pošto je u Italiji odležao dvadeset godina, i potom je upućen u Tursku gde ga je čekalo izvršenje kazne zbog ubistva jednog tamošnjeg novinara. Višedecenijsko trajanje ovog slučaja ukazivalo je da se u prvobitnom planu nešto poremetilo, odnosno da je, sticajem okolnosti, u njega uključeno još prljavih poslova i prljavijih izvršilaca.

Slučaj Emanuele Orlandi je od prvog dana njenog nestanka bio pod budnim okom ljudi iz SISDe (Servizio per le informazioni e la sicurezza democratica). Njihov osnovni zadatak je bio da prikrivaju tragove, a eventualnu istragu odvode na krivu stranu. Zanimljiva je činjenica da Emanuelin otac nikada nije platio usluge tadašnjeg porodičnog advokata, pošto je i on bio na platnom spisku pomenute tajne službe. Osobe koje su se porodici javljale telefonskim putem postavljajući razne uslove za Emanuelino oslobođenje ili obaveštavajući je o njenom zdravstvenom stanju u ime “Sivih vukova”, potom organizacije “Turkesh”, grupe “Boston”, te individua pod pseudonimom Amerikanac i Mario, bili su listom ili slučajni manijaci, ili pak pripadnici kriminalne grupe koja je tih godina harala Rimom i bila poznata pod nazivom “Banda dela Manjana”. Njen bos Enriko de Pedis je, kako je više godina nakon što je ubijen otkrila njegova ljubavnica Sabrina Minardi, organizovao prvi kontakt sa Emanuelom koju su njegovi ljudi posle prosledili još jednom mračnom liku, koji u ovoj tužnoj priči zauzima posebno mesto i otvara jednu sasvim novu njenu dimenziju. To je američki nadbiskup litvanskog porekla Pol Kazimir Marcinkus, na službi u Vatikanu, čovek koji je svoju blistavu karijeru započetu u vreme pape Pavla VI okitio brojnim skandalima, od kojih se najveći tiče propasti Banke Ambrozijana, zloupotrebama u okviru crkvenih finansijskih organizacija, seksualnim nasiljem nad rimskim seminaristima i nedokazanim ali neupitnim učešćem u likvidaciji pape Jovana Pavla Prvog, zajedno sa grupom kolega iz Kurije, te poznatim italijanskim kriminalcima visokog ranga, uz saradnju šefa masonske lože P2 Luća Đelija. Zavera je inspirisala F. F. Kopolu da je udene u svoj film Kum 3. Istočnoevropskim tajnim službama, sa sovjetskim KGB-om na čelu, bio je zanimljiv kao glavni posrednik za dostavu “zaprljanog” vatikanskog novca sindikatu Solidarnost Leha Valense. I u ovom slučaju, otete devojčice su mogle poslužiti kao mogućnost za ucenu.

Prema svedočenju Sabrine Minardi, tragovi Emanuele Orlandi se završavaju upravo u blizini ovog čoveka, i po njenom sećanju, ona je trebalo da bude ubijena nekoliko dana nakon kidnapovanja, a njen leš, zajedno sa lešom sina jednog od neposlušnih članova bande, zaliven u beton u jednoj fabrici betonskih elemenata. Priča nije bila posebno uverljiva (pomenuti mladić je ubijen nekoliko godina kasnije od vremena koga se gospođa, inače pasionirani ljubitelj kokaina, sećala), tako da je istražni organi nisu primili zdravo za gotovo. Sabrina Minardi je nekoliko godina kasnije ispričala drugu verziju priče, po kojoj je Emanuela prebačena u Englesku gde je živela u nekakvom omladinskom internatu, a na trošak Vatikana. Kroz jedan od dosijea o ovom slučaju proturio se, svojevremeno, i izvesan spisak troškova napravljenih zarad izdržavanja jedne neimenovane ženske osobe u Londonu, ali se i on brzo izgubio.

VEZE SA PODZEMLJEM

Koliko su veze određenih krugova u Vatikanu sa organizovanim kriminalom bile jake (mada za italijanske prilike ne naročito čudne), govori i bizarni slučaj pomenutog vođe Bande dela Manjana Enrika de Pedisa. Kada je konačno likvidiran od strane jedne konkurentske grupe, on je prvo sahranjen na jednom od gradskih grobalja, a potom, na zahtev supruge, a uz blagoslov jednog kardinala, prenet u kriptu Crkve Svetog Apolinarija u Rimu, gde je tokom minulih vekova sahranjeno nekoliko kardinala i gde će telo jednog od svirepijih rimskih razbojnika ostati da leži pune 22 godine, a da to niko ne zna. Tek kada se u jednoj televizijskoj kontakt emisiji javio anonimni gledalac i ukazao na to da bi se telo Emanuele Orlandi moglo nalaziti u kovčegu zajedno sa posmrtnim De Pedisovim ostacima, i to baš u kripti pomenute crkve, intervenisala je policija, a nadležni sud u Rimu naložio je izmeštanje kovčega u kojem se nalazilo samo De Pedisovo telo, koje je ubrzo potom spaljeno, a pepeo rasut u Tibar.

U ovoj priči o “slučaju Orlandi”, koji traje već pune četiri decenije, nije pomenuto mnogo drugih, veoma zanimljivih detalja, nisu pomenuta ni mnoga imena uključena u mnoštvo nerazmrsivih događanja i tragičnih sudbina. Emanuelina porodica, uključujući majku koja je zašla u 93. godinu života, i dalje očekuje njen povratak i koristi svaku mogućnost da pomogne istrazi iako je do sada već rečeno sve što je imalo da se kaže. Trebalo bi samo ukloniti teške zavese ćutanja, satkane od mračnih vatikanskih zavera, od milenijumski starih metoda u vođenju crkvenih poslova i isto toliko dugoj istoriji gospodarenja dušama ljudi. Ponovno otvaranje istrage uliva nadu, ali sa druge strane, viševekovna pomrčina još u sebi ima dovoljno prostora da proguta one koji će makar pokušati da zadru u njene tajne.