"Ne brinite, Gibraltar će jednog dana, kao zrela voćka, sam pasti, naravno u naše ruke", rekao je pre više od 40 godina generalisimus Fransisko Franko tražeći od Španaca samo strpljenje. Sve ostalo bilo je, po njemu, samo pitanje vremena. Ta izjava obila mu se o glavu mnogo puta još za života, a analitičari trovekovnog spora između Španije i Velike Britanije oko "najčuvenije svetske stene" i danas ironično podsećaju da je Gibraltar neka "čudna voćka koja ne dozreva".

Čini se, ipak, da je konačno došlo vreme malog pomaka u odnosima Madrida i Londona o pitanju koje odavno opterećuje međusobne odnose. Prošlog ponedeljka u Londonu su se sreli ministri inostranih poslova Đozep Pike i Džek Strou da bi nastavili konsultacije započete 20. novembra prošle godine.

I ŠPANSKI I ENGLESKI: Istovremeno, propagandne mašine u obe zemlje stupile su u akciju, pripremajući teren za kompromis kojim, čini se, obe strane mogu biti zadovoljne, ali ne i treća, najdirektnije zainteresovana, odnosno tridesetak hiljada stanovnika Gibraltara. Njihov vođa, Piter Kerjuan, sa pomalo neobičnom titulom glavnog ministra, istovremeno je krenuo put Strazbura gde mu je britanski europoslanik Lord Betel, pristalica o(p)stanka Gibraltara pod okriljem Velike Britanije, omogućio sastanak sa novim predsednikom Evropskog parlamenta Patom Koksom i više lidera parlamentarnih grupa. Misija Kerjuana sastoji se u nastojanju da podseti svet kako su se Englezi 1969, u Ustavu Gibraltara, obavezali da "nikada neće ući u sporazume po kojima bi narod Gibraltara prešao pod suverenitet druge države ako to sami stanovnici ne žele i tu želju izraze demokratskim putem". Na samoj steni, takođe u ponedeljak, održane su mirne demonstracije koje je povodom sastanka u Londonu sazvala lokalna opozicija pod vođstvom socijaliste Džoea Bosana.

Gibraltar danas i nema neke velike veze sa Madridom, ali ima sa Španijom, tačnije Andaluzijom, još preciznije sa gradom La Linea koji se nalazi bukvalno "preko puta" . Razdvajaju ih dva kilometra veštački stvorenog puta kojim je, najčešće, mnogo brže preći pešice nego autom zbog zagušenja saobraćaja "na granici". Oko 5000 španskih građana svakog dana prelaze taj "most" da bi otišli na posao "na stenu" za platu koja je, u najgorem slučaju, dvostruko veća od one koja se za isti posao dobija u Španiji. Engleski i španski jezik se gotovo jednako čuju i upotrebljavaju mada je zvanični samo engleski, a kažu da se već odomaćio neki posebni spanglish (kao u Portoriku) sa andaluzijskim akcentom (u izgovoru se ne čuje slovo "s" ). Jedini dnevni list "Nju pipl" kupuje se samo za lokalnu valutu sa slikom britanske kraljice Elizabete II, euro još nije stekao pravo građanstva.

Ta stena, koja je u geografiji poznata po najkraćem morskom putu do Afrike zbog čega na špansku stranu svakodnevno stižu brojni ilegalni čamci s gomilom nesrećnih Marokanaca koji u dolasku na špansko tle vide neku nadu za bolji život, bila je špansko vlasništvo do 1706, ali je u nekom od vojnopolitičkih obračuna završila u rukama Engleza. Nekim sporazumom iz Utrehta iz 1713. ostavljena je mogućnost da se Gibraltar "jednog dana" vrati pod okrilje Španije i Španci ne gube nadu, mada ne žure. Kao da ih je Frankova teza o "zreloj kruški" ubedila da će to pitanje jednog dana ipak biti skinuto s dnevnog reda. Do tada ili do novog sporazuma čiji se obrisi ovih dana ocrtavaju (mada su obe strane vrlo oprezne), Gibraltar praktično ostaje jedna od poslednjih kolonija na svetu i jedan od poslednjih nerešenih teritorijalnih sporova u Evropi.

Iako su Ujedinjene nacije svojevremeno iznele plan da kolonijalizam nestane do kraja XX veka, Gibraltar i London su još u vezi koja u suštini ima kolonijalnu osnovu mada uveliko prilagođenu modernim uslovima. Gibraltar je u vojnom smislu za Engleze uvek bio vojna baza u kojoj su pre dve godine skoro 12 meseci držali jednu pokvarenu podmornicu na nuklearni pogon što je izazivalo zabrinutost i žestoke proteste Madrida. Međutim, vremenom se izgubio strateški značaj, Španija i Velika Britanija čvrsti su zaveznici u okviru NATO-a, samim tim Gibraltar i njegova luka nisu ono što su nekada bili. Umesto vojnoobaveštajne baze, Gibraltar se poslednjih godina pretvorio u jedan od "poreskih rajeva" koji privlači mnoge strane firme. Kažu da je na steni registrovano 50.000 firmi, mnogi poslovni ljudi otvaraju račune u tamošnjim bankama i tamo završavaju velike poslove zaobilazeći tako visoke poreske stope u svojim zemljama.

JEDAN DOBROVOLJAC: Sami stanovnici Gibraltara, u velikoj većini, mnogo više naginju Velikoj Britaniji. Kada je Margaret Tačer 1982. zaratila sa Argentinom zbog Malvina, sa Gibraltara je, simbolično, u britansku vojsku otišao jedan dobrovoljac. Za uzvrat, svaki stanovnik Gibraltara ima besplatno školovanje na bilo kom engleskom univerzitetu. Najveća razlika u odnosu na Engleze je to što je velika većina Gibraltaraca katoličke vere, ali to nije nepremostiva razlika. U pogledu gastronomije, sasvim razumljivo, bliži je španski način ishrane. U pabovima se pije crno ginis pivo i gledaju mečevi engleske Premijer Lige, ali isto tako i utakmice španske Primera division. Uvek se navija za Španiju (osim kada igra protiv Britanije), nema ni govora o antiespanjolizmu, ali ima jasnog otpora ideji da Španija povrati suverenitet nad stenom. Kada je već reč o fudbalu, Španska fudbalska federacija je u nekoliko navrata poslednjih godina uspevala da stopira prijem Gibraltara u UEFA-u i FIFA-u, ponajviše zahvaljujući spretnosti i autoritetu Hosea Marie Viljara, predsednika Federacije i potpredsednika UEFA-e, ali je pitanje do kada će uspeti da koči otvaranje te teme.

Španija je spremna da Gibraltaru ponudu "najveću moguću autonomiju", čak veću od one koju ima "Bavarska vlada u odnosu na Bon, veću od one koju unutar sadašnje Španije imaju Katalonija, Baskija i Galicija" (izjava Abela Matutesa, tadašnjeg ministra inostranih poslova, u junu 1997). Fernando Moran, prvi ministar inostranih poslova u prvoj vladi Felipea Gonsalesa (1982), lansirao je ideju o "podeljenom suverenitetu" koja je danas ponovo aktuelna. Vladajuća Narodna partija Hosea Marie Asnara nije bitno menjala odnos prema Gibraltaru i čini se da na španskoj političkoj sceni postoji konsenzus o rešavanju tog gorućeg pitanja. Asnar je spreman da prizna pasoš, zastavu i himnu Gibraltara u zamenu za povratak suvereniteta, pa makar podeljenog i makar kroz 100 godina. Kao da je primer povratka Hongkonga pod okrilje Kine bio inspiracija za slučaj Gibraltar. Naravno, ne misle baš svi u Španiji isto što i vlada i vodeće političke partije. Nacionalističke partije iz Katalonije i Baskije redovno su prisutne na proslavi 11. septembra, nacionalnog praznika Gibraltara, ali prigodni govori o "istorijskom pravu Gibraltara na nezavisnost" mnogo su više namenjeni javnosti kod kuće nego lokalnim slušaocima.